Osuđujemo sve zločine i ponosni smo što smo ih počinili.
Viktor Ivančić^[1]

Podsećanje

Posle hapšenja Radovana Karadžića, koje je obavljeno uz puno nepotrebnog opreza, ali po zakonu koji nesumnjivo postoji, u Srbiji, zemlji čuda, počeli su protesti protiv svakoga ko je na bilo koji način bio umešan u otkrivanje bezazlenog identiteta tobožnjeg dr Dragana Davida Dabića. Vrlonadležni ministar unutrašnjih poslova, koji je s Dabićem u komplikovanim odnosima još iz vremena kada je Dabić bio Karadžić jer potiče iz SPS, stranke čiji je šef svojevremeno prekinuo prijateljske odnose sa SDS-om, strankom bosanskih Srba koju je vodio Karadžić, odmah je objavio da njegovo vrlo nadležno ministarstvo nije imalo nikakve veze s tim lišenjem slobode i da su to učinile druge snage bezbednosti, čije bi delove u drugom kontekstu kritičari nazvali "podivljalim".

Posle nekadašnjeg prekida saradnje sa SDS, koji je usledio zato što se Karadžić popišmanio povodom već potpisanog Vens – Ovenovog mirovnog plana i rugla kome su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić i prijateljski grčki premijer Konstantin Micotakis (otac današnje grčke ministarke inostranih poslova Dore Bakojani) bili izvrgnuti na Palama ("druže Slobo, šalji novo pismo jer ti ovo razumeli nismo"), nacionalistički deo tadašnje srpske konstruktivne opozicije (u prvom redu DSS) sasvim se razočarao u Miloševića i približio Karadžiću, što su učinili i mnogi hronično zbunjeni vođi Srba u dijaspori. Ovaj plan je nekoliko godina kasnije vaskrsao kao dejtonski i u njemu je pisalo da je saradnja s Međunarodnom krivičnom tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) obavezna.

Karadžić je otada za mnoge u Srbiji i rasejanju postao oličenje borbe za opstankak srpstva i suprotstavljanja svim opasnostima koje mu prete, počev od Turaka, preko SAD, masona, Vatikana (i - da sam Koraks - dodao bih i Hogara Strašnog). Zato je u Srbiji reakcija na njegovo izručenje MKTJ bila jača no u samoj Republici Srpskoj, čiji je jedno vreme Karadžić bio predsednik i neprikosnoveni vođ. Pa ipak, ne tako žestoka kako se očekivalo i ne od nekadašnjih Karadžićevih saboraca, već od vrlo mladih ljudi koji ni iz druge ruke ne znaju šta se u Bosni i Hercegovini dešavalo od 1991. do 1995. godine i koji rado traže kavgu, na stadionu, pred ambasadom ili bilo gde drugde. Uzgred budi rečeno, u pomenuto doba, doba najvećih podviga i osvajanja predsednika Karadžića i njegovog vojskovođe Ratka Mladića, nije bilo ni prve ni druge ruke. S radija i televizije i iz glavnih listova u Srbiji roditelji današnjih protestanata nisu mogli da čuju ništa drugo do da su se Karadžićeve i Mladićeve snage samo branile od napada nadmoćnih nesrpskih vojski, da opsade Sarajeva nikada nije bilo (što i danas mnogi misle), a da su logori u Omarskoj i Keratermu bili izmišljotina, sve s fotografijama navodno snimljenim s pogrešne strane bodljikave žice.

Pokušaj prikaza vladajućeg tumačenja naše najnovije istorije

Vremenom se učvrstila neka vrsta zvanične verzije naše novije istorije, na koju se oslanjaju kako oni koji u nju iskreno veruju tako i oni koji neće da se zamere nacionalnoj javnosti, naročito ako traže uspeha u mainstream politici i mainstream institucijama. Mada podrobna istraživanja još predstoje, temelje ovoj verziji položili su propaganda u eri Slobodana Miloševića, neki generali JNA, rodoljubivi istoričari i drugi nacionalni pregaoci i RTS u svim verzijama, žešćim i blažim. Ovo je pokušaj da se taj skraćeni kurs o bliskoj prošlosti što vernije i bez zlobe rekonstruiše i izrazi neutralnim rečnikom. Nije reč o istoriografskom tekstu nego o želji da se dešifruje i prepriča jedno uvreženo mišljenje. Ovaj napis nema nikakvu literarnu vrednost - ili poseduje samo onu koju ima iskaz svedoka kako ga je sudija izdiktirao zapisničarki. Zato nije mnogo važno označavati šta je u toj verziji tačno ili netačno. Kao što će se videti, ima i jednog i drugog - i mnogo čega protivrečnog.

Zvanična verzija počinje ovako: Srbija je od 1918. godine bila u sastavu države, kasnije nazvane Jugoslavija (pre toga Države i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Ujedinjenje s drugim južnim Slovenima bilo je kobna srpska greška ali je Jugoslavija, na čelu s dinastijom Karađorđevića, bila država poštovana u svetu i podrivana iznutra. Posle izbijanja Drugog svetskog rata, Jugoslavija je mogla da se spase potpisivanjem pakta s Nemačkom. Njega je i potpisala kraljevska vlada, čiji je potpredsednik, istina, bio Hrvat. Ovaj pakt su 27. marta 1941. poništili britanski agenti i komunisti a Nemačka je napala Jugoslaviju, čija je vojska kapitulirala zahvaljujući izdaji. Armijski đeneral Milan Nedić činio je sve da spase Srbe u Srbiji i van nje, ali pred nadmoćnim okupatorskim snagama nije uspeo da postigne da se poštede Jevreji.

Talasi terorizma naviru i povlače se, ali njegovi sastojci ostaju isti. Uvek prepoznajemo odbojnu pojavu, ali ne uspevamo da se približimo njenoj definiciji. “Uspešan” teroristički akt - a napad na Svetski trgovinski centar (WTC) bio je svakako uspešan u smislu šoka koji je izazvao i po dubini svojih posledica - odlikuje se posebnim elementom koji se javlja, sa sve jačim intenzitetom, u svim terorističkim aktima. To je njegova neuobičajena i neočekivana priroda, te činjenica da krši sva pravila fer pleja. U ovom kontekstu “fer plej” označava neka elementarna, primitivna pravila igre. Moderni terorizam se ne obazire na pravne norme, ni kada te norme pretenduju da vladaju oružanim sukobima, kao što su međunarodna ili unutrašnja pravila vođenja rata; ne drži ni do pravila omerte, zavere ćutanja, niti do bilo kojih drugih ograničenja koja su, kako se smatra, prisutna u poslovima među kriminalcima.

Efikasan terorizam mora da krši sva pravila, sve vreme, utoliko što mora da bude neočekivan i nepredvidiv. Veliki teroristički šokovi devetnaestog veka izgledaju stoga krotko u poređenju sa ubistvima i razaranjima dvadesetog veka. Zato je katastrofa Svetskog trgovinskog centra, označavajući početak dvadesetprvog veka, bacila u senku sve prethodne. Ne samo da je ubijeno na hiljade ljudskih stvorenja, već su stotine upotrebljene kao sredstva za ubijanje drugih, kao neka vrsta jezive municije ili tereta u letelicama. Svet se navikao na samoubilačke napade, gde pojedinačni napadači žrtvuju svoje živote kako bi naudili svojim identifikovanim neprijateljima i pobudili strahopoštovanje. Ali kako opisati bespomoćne putnike aviona koji udaraju u zgrade u Njujorku i Vašingtonu?

Prva rečenica člana 109 , stava 7 Ustava Republike Srbije od 2006. glasi: "Narodna skupština koja je raspuštena vrši samo tekuće i neodložne poslove, određene zakonom".

Ratifikovanje ("potvrđivanje") međunarodnih ugovora nesumnjivo je u nadležnosti Narodne skupštine, kada ona normalno radi (čl. 99 st. 1, t. 4). Pitanje je, međutim, može li to činiti raspuštena skupština dok su u toku pripreme za izbor njenih novih članova. Prema pomenutom čl. 109, to je izuzetak, za koji treba da se steknu formalni i materijalni uslovi. Formalni uslov (legalitet) jeste postojanje zakona kojim se raspuštena Narodna skupština izričito ovlašćuje da nešto čini, npr. da ratifikuje sve potpisane međunarodne ugovore, ili samo neke od njih, ili samo s nekim stranim državama. Niko nije tvrdio da postoji takav zakon.