This? This is nothing...  (Wag the Dog)

Dobro je sve što vodi dobru.     (Makijaveli)

Nasilja ima svuda, a tek razbijenih glava. To se zapažanje nudi kao objašnjenje svaki put. Verovatno najkarakterističnija verzija jeste: u svakom ratu ima (još gorih) zločina. Čemu ta zapažanja služe?

Objašnjenja nisu. Uzmimo, recimo, zapažanje da su navijači u mnogim zemljama skloniji nasilju nego prosečni građani. To zapažanje, ako je tačno, nije objašnjenje. Potrebno je utvrditi zašto je tako. Moguće je da su uzroci isti u svim slučajevima i okolnostima, navijači su navijači, ali mi u stvari znamo da nisu. Da uzmem drugi primer. Zviždi se stranoj himni ne samo u Srbiji nego i u drugim zemljama. Da li su razlozi isti? Ili, ako to nije dovljno sugestivno, uzmimo primer razbijanja glava strancima. Da li su razlozi zbog kojih se napadaju stranci, recimo, Amerikanci ili Francuzi ili strani novinari ili strane humanitarne radnice svuda isti? Recimo i u Srbiji i u Pakistanu?

Ukoliko nisu, tada je zapažanje o sveprisutnosti nasilja pristrasno i, pre svega, beskorisno. Bar ako je namera da se objasni zašto se zviždalo francuskoj himni u Beogradu i zašto su polupane glave francuskim navijačima u Beogradu. Kod objašnjenja se ne bi trebalo povesti za onim za šta se ima razumevanje. Nekome može da bude razumljivo da se razbijaju glave navijačima iz čistih, recimo, sportskih, navijačkih razloga. Kako se do tog razumevanja tačno dolazi nije nezanimljivo, ali ovde nije važno. Neki kažu, sport je to; drugi kažu, navijači su to; treći kažu, političke frustracije su to. Kao i uvek kod razumevanja, to više govori o onome ko razume, nego što razjašnjava zašto se pribeglo nasilju. Kada bih ja zviždao francuskoj himni na fudbalskoj utakmici, ja bih to činio zato što su nas oni bombardovali. Pa je razumljivo da navijači zvižde. Ili: kada bih ja nekom francuskom navijaču razbio glavu to je zato što se iz te Evrope širi nemoral koji će od mog grada da napravi Sodomu ili Gomoru (ili i jedno i drugo, mada bi za to bilo potrebno čudo), pa je razumljivo da su glave francuskih navijača razbijene. Takva razumevanja neki iskazuju i za najgore teroriste, što naravno ne govori ništa o razlozima kojima se oni rukovode ni o uzrocima koji dovode do terorizma.

Da li se neko seća kako su oni koji su govorili da iza napada na medije „takozvanih drugosrbijanaca“ stoji država, bili okarakterisani kao paranoidni ili paranoični? Seća li se neko gde je to objavljivano? I koji su urednici odobravali objavljivanje tih tekstova?

To je samo početak. Šta misle uredinici u novinama u kojima se neprekidno objavljuju napisi i komentari o izdajnicima, evrofanaticima i stranim plaćenicima, šta se time traži od vlasti? Ili oni misle da će mešanje države koje time zazivaju pogoditi baš samo one kojima oni nadevaju imena i insinuiraju motive?

Valja, međutim, da razmisle i o sledećem: šta misle oni koji veličaju ruske vlasti, oni koji ne smatraju da bi trebalo biti osetljiv na iransko kršenje ljudskih prava ili nemaju ništa protiv oslanjanja na sve moguće autoritarne stubove – da to neće podstaći autoritarne sklonosti srpskih vlasti? Ukoliko misle da će se to nekako uperiti samo protiv onih koji nisu „naši“, imaju sada šta da nauče.

Konačno, šta tačno misle oni koji zagovaraju upotrebu svih sredstava da se zaštite „naši“ krivci za zločine i za podsticanje na zločine? Da to neće podstaći upotrebu svih tih sredstava kada je reč o „patriotskim“ novinama kada smetaju onima na vlasti? Ili, šta tačno misle oni koji neprestano podrivaju legitimnost Haškog tribunala – da će to povećati ugled sudstva kod kuće i da će mu obezbediti nezavisnost?

Meni su lično najzanimljiviji kritičari liberalizma i oni koji reč neoliberalizam koriste kao psovku. Čija oni misle da je vrednost zvana sloboda štampe? I šta tačno oni misle da ti liberali ili neoliberali smatraju odakle dolazi najveća pretnja slobodi štampe? Od kritičara i protivnika liberala ili neoliberala – ili možda od vlasti? Ili možda misle da je čudno da vlasti neće ustuknuti pred patriotama, nacionalistima, onima sa čistom krvi ili mišljenjem – ako su im ugroženi interesi? Ili misle da su zaštičeni oni koji rade u državnim novinama i televiziji ili ih uređuju? Ili oni koji hvale jednog ili drugog predsednika, ministra ili nekog drugog političara?

Bio sam u jednom času u predsedništvu Srpskog filozofskog društva. Tada je bila popularna parola „uhapsite Vlasija“. Pa je jedan član predsedništva predložio da se i mi pridružimo. Šta, pitao sam, ako sutra počnu da hapse i biju „naše“? Posle je došao 9. mart i sve ostalo. Ima nečeg u tom liberalizmu, samo se teško uči na tuđoj koži.

Peščanik.net, 02.09.2009.

Otpustiće se hiljade ljudi u državnoj službi i neće biti novih zapošljavanja. Takođe, za par će meseci biti gotov program istorijske reforme čitavog javnog sektora: administracije i javnih službi i preduzeća. Ključna reč je brzina. Koliko je to ostvarivo?

Najpre, potpuno je nerealno da se sačini valjan i sprovodiv plan „istorijske reforme“ države za par meseci. Zato što to nije tehničko pitanje. A i tehnički deo posla traži više vremena. Kao što znamo iz iskustva, teško je na vreme sastaviti i izglasati budžet za sledeću godinu, pa se na njega potroši čitava jesen. Da ne govorimo o tome što je on takav da mora da pretrpi bar jedan rebalans u toku godine. Reforma države je kao dugoročna projekcija budžeta: potrebno je odrediti trajna prava i obaveze i načine na koji će se oni ispunjavati. A to zahteva ideološku jasnoću i politički mandat. Recimo, da li je reformistima jasno šta bi trebalo da je državno, a šta privatno? Potom, imaju li neku precizniju ideju o socijalnoj pravdi, posebno onoj između generacija? I konačno, da li se znaju načela administrativne i političke efikasnosti?

Uzmimo da se kaže da nije neophodno imati potrebne ideološke odgovore, dovoljno je jednostavno kopirati Evropsku uniju, jer se teži članstvu, pa je harmonizacija potrebna. I zaista, mnogo toga jeste omeđeno pravilima koja važe u Evropskoj uniji. No, razlike između zemalja članica su svejedno veoma velike. Između, recimo, Bugarske i Švedske, ili između baltičkih država i Italiji, ima šta da se bira. Zaista je istorijski zadatak harmonizacija ustanova sa onima u EU, ali ima mnogo istorijskih reformi na koje to ne daje odgovor.

Pored toga, iskustvo ući da se ono što se koncipira i usvoji na brzinu uglavnom ne poštuje. Najbolji primer jeste postupak donošenja ustava i praksa njegove primene. Ustave nije dobro pisati i donositi na brzinu upravo zato što pretpostavljaju ideološku i političku jasnoću. Postojeći ustav je pisan na brzinu i kombinuje odredbe koje su preuzete iz stranih uzora sa nekim sasvim konkretnim političkim interesima. Tako da je ili prazan ili utopijski, a u meri u kojoj je politizovan ili je rđav ili se ne primenjuje, jer su promenjene političke okolnosti. Primer za ovo poslednje je statut Vojvodine, gde se ne poštuje ni ustav niti demokratska procedura, čime se rizikuju dalokosežne negativne političke posledice. Da ne govorimo o nerealnostima koje taj ustav sadrži, teritorijalnim i mnogim drugim, zbog čega je izgubljena efikasna kontrola nad vladom i nad državnim organima u celini. Uz to, odnos između grana vlasti i njihov odnos prema administraciji najmanje zavisi od onoga šti u ustavu piše.

Stoga ne bi trebalo mnogo očekivati od najvaljenih istorijskih reformi. Može li se očekivati da će se ostvariti obečanja o ubrzanom značajnom i trajnom smenjenju broja ljudi koji, na jedan ili drugi način, rade za državu? Iskustvo reforme bankarskog sistema može da bude od koristi da bi se dao odgovor. Kada su velike državne banke zatvorene i veliki broj ljudi je izgubio posao, oni su našli novo zaposlenje zbog veoma brzog rasta novog bankarskog i finansijskog sektora. Ljudi koji izgube državni psoao ne mogu da očekuju da će lako i brzo naći novi, osim ako ponovo ne dobiju državnu službu, jer se privatni sektor neće tako brzo oporavljati. Usled čega ne izgleda realno da će se velikom brzinom značajno i trajno smanjiti broj ljudi koji radi za državu. Tako da je možda bolje posvetiti nešto vremena za pripremu istorijskih reformi.

Blic novac, 29.08.2009.

Nivo cena u Srbiji je naravno značajno niži od proseka Evropske unije, zbog privrednog zaostajanja u poslednje dve decenije. Kako se to može videti?
Uporedimo nivo srpskih cena sa onima u Sloveniji ili Hrvatskoj. Po Evrostatu, nivo cena u Srbiji je 58 odsto od proseka u Evropskoj uniji, u Hrvatskoj je 75 a u Sloveniji 83 odsto. Šta nam to kazuje? Reč je o državama koje su bile deo jedinstvenog monetarnog i tržišnog prostora pre dve decenije. I mada su, naravno, među njima postojale razlike u nivoima cena, te razlike nisu mogle biti preterano velike. Ovo možemo da zaključimo i posredno, jer su razlike u visini cena u zemljama koje su deo monetarne unije, dakle koriste evro, relativno male (mada ima izuzetaka, a i vreme je relativno kratko, za neke veoma kratko, tako da proces približavanja još traje).

Ako pogledamo nivoe cena susednih zemljama, takođe nekada delovima iste države, videćemo da se oni ne razlikuju previše od onoga u Srbiji. Makedonija je najjeftinija, sa nivoom cena koji je 47 odsto proseka u EU, Bosna i Hercegovina 56, a Crna Gora 63 odsto. Ove razlike i sličnosti u velikoj meri prate razlike u razvijenosti, zapravo razlike i sličnosti u istoriji razvoja u poslednjih dvadesetak godina. Dok je proizvodnja Slovenije prošle godine bila gotovo 70 odsto veća nego 1990, proizvodnja u Srbiji je bila još uvek znatno niža od one od pre dve decenije. U Hrvatskoj je nivo proizvodnje bio samo za oko 20 odsto veći nego 1990, što verovatno sugeriše da je njen nivo cena previsok. Druge zemlje su imale gori razvoj.
Zašto postoji ova veza između nivoa cena i razvoja? Pre svega zato što na nivo cena značajno utiče kupovna moć, a ona u velikoj meri zavisi od toga kolike su u nekoj zemlji plate. Bez obzira na stalni rast, plate su još uvek niske, a isto se, naravno, može reći i za penzije, koje su takođe veoma važan izvor dohotka, pa tako i tražnje. Niske u odnosu na zemlje sa višim nivoom cena, a ne nužno u odnosu na produktivnost rada. Ovde je korisno poređenje sa Bugarskom, jer im je proizvodnja po glavi stanovnika praktično ista. Plate su značajno niže nego u Srbiji, a niži je i nivo cena, 51 odsto od proseka u EU. Jednostavno, ne mogu zaposleni i penzioneri da budu siromašni, a da cene budu kao u bogatim zemljama.

No, ne mogu cene ni da budu takve da se ljudi ne osećaju siromašnim. Najpre zato što u nerazvijenoj zemlji kao što je Srbija mnogo toga će morati da se uvozi, a to podiže nivo cena. To je isto kao biti siromašan u bogatom gradu: u meri u kojoj se potrošnja poklapa sa prosečnom, život je siromašnom čoveku ili penzioneru naravno skup. U meri, pak, u kojoj se ne poklapa, recimo po tome što siromašniji troše više na hranu, cena će hrane biti više. Ako je to i značajan deo izvoza i ako su poljoprivreda i trgovina što nerazvijene što monoplisane, ono što siromašni najviše traže će takođe biti skupo. U nerazvijenim zemljama je hrana relativno skupa, dakle u odnosu na druge proizvode, bez obzira na to što se mnogo ljudi bave njenom proizvodnjom.
To objašnjava zašto je nivo cena u Srbiji relativno nizak, a život skup.

Blic, 08.08.2009.

Hrvatska vlada je najverovatnije odlučila da smanji plate svima koje zapošljava za deset posto. Tražiće, čini se, da se revidiraju kolektivni ugovori u preduzećima. Smanjiće se sve, ili gotovo sve, beneficirane penzije, što će reći i one koje primaju ratni veterani. Svejedno, nije sigurno da će to biti dovoljno da bi se mogao nekako uravnotežiti budžet.

Slične mere su već preduzele neke druge zemlje, a neke će to morati da urade u budućnosti. Bugarska je nekako uvela to pravilo od deset odsto. Za Letoniju je to bilo malo, pa se sada sprema na smanjenja od 20 odsto. Bosna i Hercegovina će morati da pribegne takođe “kresanju“ od deset odsto. Šta će biti sa drugim zemljama, ostaje da se vidi.

Srbija još uvek pribegava smanjenju realnih dohodaka inflacijom. To je, u načelu, bolji put, jer su posledice po ponašanje pojedinaca, domaćinstava i preduzeća drukčija nego kada se smanjuju novčane zarade, a cene miruju ili još gore padaju. Problem je, nažalost, što se negativna kretanja nastavljaju, tako da nije moguće izbeći i značajno povećanje štednje, kako javne, tako i svake druge. S vremenom će to uticati na smirivanje inflacije, a tada će budžet doći u još gore stanje nego što je sada.

Pa će se postaviti pitanje da li bi možda trebalo pribeći nekom pravilu kao što je ovo o deset odsto. U ovom času, otpori povećanoj budžetskoj štednji su veliki, tako da je namera da se rešenje traži u dodatnom zaduživanju. Nije, međutim, izvesno da će se time izbeći potreba za smanjenjem dohodaka, jer će se pitanje sastavljanja kraja sa krajem ponovo postaviti kod sastavljanja budžeta za sledeću godinu.

Kako će izgledati budžet za sledeću godinu? Ovo je važno politički, koliko i privredno. Onoliko koliko se sada mogu sagledati privredna kretanja u sledećoj godini, vlada će se naći pred istim izborom: da smanji javnu potrošnju ili da se dodatno zaduži. Ovo drugo rešenje bi zahtevalo novi program sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji će biti manje sklon da prihvati održavanje visokog fiskalnog deficita. Biće, dakle, potrebno predvideti dodatno smanjenje javne potrošnje, možda i po stopi od deset odsto.

Bilo koje smanjenje, međutim, staviće vladu pred političke probleme. Dalje smanjenje plata i penzija, a drugih izvora štednje i nema, biće teško politički obrazložiti. Pogotovo što će opozicija tvrditi da to i nije potrebno. Ovo je otprilike stanje u kojem se našla Mađarska, pa je predsednik vlade morao da ode. Slične političke promene se mogu očekivati, ako se već nisu dogodile i u mnogim drugim zemljama. Ovo nije nelogično: glasači žele promene, jer čak i ako se moraju saglasiti sa nepopularnim gobitkom na standardu, bar mogu da vladu pozovu na odgovornost.

Tako da će mnogo zavisiti od toga hoće li vlada moći da se odluči da značajno smanji potrošnju, recimo za deset odsto, manje-više svima. Kao što sada namerava hrvatska vlada. Obeshrabrujuće može da bude to što je malo onih koji očekuju da ova hrvatska vlada potraje.

Blic novac, 18.07.2009.

Kada danas neko pomene samoupravljanje, sećanje je, onih koji se sećaju, na dobra vremena. Ni razlozi za uvođenje toga sistema, a ni njegove neprirodnosti se više ne znaju. Isto se sada događa sa politikom nesvrstavanja. Zemlja je bila uticajna – to je ono što se stalno ističe. Ne govori se ozbiljno o razlozima za izbor upravo takve spoljne politike, ne ističe se njen stvarni značaj, ne cene se posledice i ne razmatra se da li je zaista ugled zemlje bio toliki koliki je bio zbog politike nesvrstavanja? Zbog toga, možda, ima smisla posvetiti nekoliko rečenica tim pitanjima. Na kraju još samo kratak komentar o politici svrstavanja u Evropsku uniju.

Možda ima smisla početi sa kraja: šta je bio razlog da je Jugoslavija imala visok ugled u svetu? Odgovor je, po mom mišljenju, nedvosmislen: raskid sa Staljinom i sa Sovjetskim Savezom. Time je Jugoslavija stekla ugled u zapadnim zemljama, u socijalističkom svetu i u drugim zemljama. Zbog značaja i dalekosežnih posledica toga čina, Jugoslavija je bila zemlja čiji je uticaj daleko prevazilazio njenu veličinu.

Taj je ugled zemlja uložila u pokret nesvrstavanja, što je u početku imalo pozitivne posledice i po ugled zemlje i po sam pokret. Do 1967. godine. Od trenutka kada se Jugoslavija svrstala na stranu koja je bila protiv Izraela, politika nesvrstavanja je uticala negativno na ugled zemlje, a uticaj Jugoslavije u samom pokretu se značajno smanjio. Poslednje istupanje Josipa Broza na konferenciji u Havani je bilo gotovo patetično.

Možda ima smisla racionalno razmotriti odnos prema Atlantskom savezu (NATO) sada kada je odlučeno da učlanjenje nije aktuelno. Pitanje je da li bi se pristupanjem tom savezu povećala bezbednost? Valja razmotriti tri posledice članstva na bezbednost države i građana.

Najpre be trebalo utvrditi trenutni politički odnos Srbije i Atlantskog saveza. Često se čuje od onih koji se protive tome da NATO postane saveznik Srbije (i obratno) da je to neprihvatljivo „jer su nas oni bombardovali“. Koji je politički značaj činjenice da su NATO i Srbija bili u ratu? To zavisi od odgovora na pitanje da li je to neprijateljstvo okončano ili nije. Ako jeste, tada je činjenica da je NATO bombardovao Srbiju irelevantna za odlučivanje o tome da li je savezništvo poželjno ili nije. Ako se smatra da stanje neprijateljstva i dalje traje, bilo zbog bombardovanja ili iz nekog drugog razloga (kao što je, što se takođe često ističe, uspostavljanje „NATO-države“ na Kosovu), tada je, naravno, savezništvo nemoguće. Ukoliko, međutim, Srbija nije u neprijateljskim odnosima sa Atlantskim savezom, što zapravo znači sa njegovim državama članicama (pre svega sa Sjedinjenim Državama), tada je neprijateljestvo u prošlosti irelevantno za odlučivanje o uspostavljanju savezničkih odnosa. Ključno pitanje je da li se očekuje i da li želi prijateljstvo u budućnosti, a ne nemilo iskustvo iz prošlosti. To je, dakle, prvo ili prethodno pitanje: da li je Srbija u neprijateljskim odnosima ili planira da bude u neprijateljaskim odnosima sa Atlantskim savezom? Ako je odgovor negativan, onda se može ići dalje u razmatranje prednosti i nedostataka evenutalnog savezništva.

Valja razlikovati zajam od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i onoga koji se traži od Rusije. Jer nisu za istu namenu i ne uzimaju se iz istog razloga.

Zajam koji odobrava MMF ima za cilj da se stabilizuje kurs tako što će se povećati poverenje banaka i drugih kreditora da će im novac biti vraćen, pa ga neće povlačiti i nastaviće sa dotadašnjom kreditnom aktivnošću. To ukazuje i na razlog za tu pozajmicu: u suprotnom bi pretio stečaj, jer se ne bi izvršavale dužničke obaveze, i značajna devalvacija dinara, jer bi bilo potrebno izvoziti više kako bi se nekako izmirile obaveze prema kreditorima.

Od Rusije se pak zajam traži pre svega da bi se finansirale tekuće obaveze, a kaže se i da bi pozajmica bila korišćena za sasvim specifična ulaganja. Kako se već uobičajilo kada se posluje sa Rusijom, zajam traži predsednik države i to „u paketu”, dakle za razne namene. To će dovesti do sličnih problema kao i posao sa gasovodom i prodajom Naftne industrije, no o tome više kada oni koji traže zajam odluče da nešto više o tome kažu javnosti, to jest građanima koji će finansijski, i na svaki drugi način, odgovarati za preuzete obaveze.

Zašto se traži zajam od Rusije? Prvo, zašto od države? Drugo, zašto od te države? Državni se zajam traži zato što nema komercijalnih. To je važno znati jer razjašnjava stanje u kojem se nalaze javne, i druge, finansije u Srbiji. Nema kreditora, jer je rizik da se taj novac neće povratiti suviše veliki. Ostaju samo suvereni kreditori, to će reći države. Da je Srbija članica Evropske unije, to bi bile druge zemlje članice, kao u slučaju Mađarske, Rumunije ili Latvije. Kako nije, ostaju druge države. One, opet, moraju da imaju političke, a ne samo komercijalne motive da pozajmljuju novac.
A politički interes za Srbiju ima samo Rusija. Videćemo kakav i koliki.

Blic komentar, 01.07.2009.

U više izjava Boris Tadić i Vuk Jeremić su objašnjavali politiku prema susedima. Ona se, tvrde, zasniva na načelima i na istini. O kojim je, najpre, načelima reč?

Uzmimo primer odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Tadić je u Banja Luci istakao tri načela: nemešanje u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine, podrška demokratiji i podrška svemu o čemu se dogovore tri naroda. Da li su ova načela međusobno saglasna? Odgovor je negativan.

Lako je videti prvu nesaglasnost. Naime, na pitanje zašto se Srbija meša u probleme sa kojima se trenutno suočava Bosna i Hecegovina, odgovor nije da se ne meša, već da se meša zato što je garant Dejtonskog sporazuma. No, to je, da se tako izrazim, sistemska kontradikcija, koja je posledica, blago rečeno, mešanja Srbije u rat u Bosni i Hercegovini. Zapazimo to ovde i ostavimo po strani.

Uzmimo da se načelo nemešanja odnosi, sada i samo, na trenutne i buduće političke probleme sa kojima se suočava i suočavaće se Bosna i Hercegovina. Tu je važna saglasnost načela o nemešanju i onoga o podršci demokratiji, kao i kritika visokog predstavnika Valentina Incka zato što ne uvažava demokratske odluke legitimno izabranih predstavnika. To se odnosi na odluku visokog predstavnika da stavi van snage odluku skupštine Republike Srpske da preuzme neke nadležnosti Bosne i Herecegovine. Jeremić već duže vreme ističe zalaganje Srbije za demokratizaciju Bosne i Hercegovine. Evo najnovije izjave (Vreme 964, 25. jun 2009): „Nadam se da će svi činioci Dejtonskog sporazuma u bliskoj budućnosti doći do zajedničkog zaključka da je nakon 15 godina vladavine visokih predstavnika u BiH došlo vreme da se uspostavi puna demokratija“. Kako se to odnosi prema načelu nemešanja? To zavisi od toga kako se shvati načelo konsenzusa triju naroda. Zašto? Zato što se tim načelom definiše demos u Bosni i Hercegovini. Šta to implicira?

Za razliku od Srbije, gde dominiraju rđave vesti, oporavak je po svemu sudeći već počeo u Kini. Šta objašnjava razliku?

U osnovi to što Kina može značajno da podstakne unutrašnju potrošnju, dok Srbija ne može. Ova razlika je, u najvećoj meri, posledica veličine kineske privrede, ali to nije jedini razlog. Zaista, mere podsticaja privredne aktivnosti, koje su primenile kineske vlasti, uglavnom su usmerene na unutrašnje investicije i na povećanje privatne potrošnje. Sredstava za to ima zato što su nagomilane velike uštede zbog višegodišnjeg suficita u spoljnoj razmeni. Tako da su tu i tržište i novac.

Srpska je privreda naravno mala, ali nije u toj meri otvorena kao što su obično privrede te veličine, pa čak i znatno veće. Sa stanovišta otvorenosti, činilo bi se kao da je moguće pribeći sličnoj politici podsticaja potrošnje i ulaganja kako bi se pokrenuo privredni oporavak. To, međutim, nije tako jer je ponuda veoma ograničena – po količini, kvalitetu i raznovrsnosti. Tako da problem nije samo u tome što se smanjuje potražnja, jer je praktično presušio priliv kredita i ulaganja iz inostranstva, već i u tome što je domaća ponuda veoma ograničena. Tako da se ne isplati ulagati, a nema se šta ni kupiti – nema, dakle, ni novaca niti tržišta.

Nad ovim bi trebalo da se zamisile oni koji preporučuju jednu ili drugu vrstu protekcionizma. Zapravo se zalažu za povećanje protekcionizma, budući da privreda i nije naročito liberalizovana. Često se ističe da je niska carinska zaštita, da nema dovoljno subvencija i da jak dinar podstiče uvoz, a ne izvoz. Povećanom zaštitom bi se, smatra se, povećala ponuda i za domaće i za strano tržište.
Srbija ima iskustvo sa takvom privrednom politikom. To je ona koja je vođena pod sankcijama. Čak i ako se izuzmu izdaci za rat, koji su bili veoma značajni (o čemu bi takođe mogli da razmisle oni koji kažu da su sve to bili građanski ratovi sa kojima Srbija nema ništa), zatvorena je privreda dovela ne samo do pada proizvodnje, već i do smanjenja raznovrsnosti i kvaliteta ponude. Nema razloga misliti da bi sada bilo drukčije.

Ovde ima smisla ukazati na još jednu razliku između Srbije i Kine. Kina može da vodi merkantilističku politiku, jer Kinezi veoma mnogo štede; toliko, zapravo, da ulažu u strane zemlje, razvijene i one u razvoju. Suficit u razmeni sa svetom je jednak višku štednje u odnosu na ulaganja u domaću privredu. U Srbiji se tradicionalno veoma malo štedi. Tako da je deficit u spoljnoj razmeni upravo mera potrebe da se pozajmljuje od drugih, štedljivijih. Eventualni pad priliva tuđe štednje, kao pod sankcijama, dovodi do pada zaposlenosti i povećanja javne potrošnje, ali ne i do povećanja ulaganja na osnovu povećane domaće štednje.

Da bi se to promenilo, potrebno je značajno smanjiti javne rashode (ili, drukčije rečeno, povećati javnu štednju) i depresirati realni kurs, kako bi se više zarađivalo na izvozu. Pa kada bude više ponude za izvoz, biće više i za domaće tržište. Kina je, uostalom, značajno liberalizovala razmenu sa svetom, kako bi došla do para i do tržišta, pa sada može da podstiče domaću potrošnju.

Blic, 20.06.2009.