Koje je mesto Rusije u svetu? Ili je možda prikladnije, više ruski, postaviti pitanje o ulozi Rusije u svetu? Ovde ima smisla nešto konkretnije reći o samo dva aspekta ruskog problema.

Prvi, jednostavniji, može se videti poređenjem. U čemu je razlika između intervencija na Kosovu i u Gruziji? Ruska intervencija u Gruziji je imala za cilj promenu režima, što je bio i jedan od ciljeva intervencije na Kosovu. Ali, kakvom se novom režimu u Gruziji nada Rusija? Da će na vlast doći proruski političari. Da li je to moguće ostvariti demokratskim sredstvima? Odgovor je najverovatnije negativan. U tome je razlika sa intervencijom na Kosovu. Promena režima u Srbiji je bila moguća demokratskim sredstvima. A onda demokratski srpski režim i druge demokratije imaju mogućnost da se mirnim sredstvima zalažu za svoje interese, i kada su oni različiti i kada se podudaraju.

U filmu „In Bruges“, na samom kraju, Hari, šef ubica sa moralom, doživi nešto što bi se moglo nazvati „Oh, I see“ trenutkom: odjednom mu nešto postaje jasno. Nešto slično se izgleda desilo Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.

Evo navoda iz novinskog izveštaja: „Putin je u Vladikavkazu, gde je doputovao posle prekinute posete Kini, rekao da je naneta ‘ogromna šteta njenoj (gruzijskoj) državnosti’ i da je ‘teško zamisliti kako će biti moguće posle svega što se desilo i što se još dešava, ubediti Južnu Osetiju da uđe u sastav gruzijske države’.“ I šta je sledeći korak? Možda telegram: „Send Martti Ahtisaari!“

U stvari, međukorak bi mogla biti rezolucija Saveta bezbednosti, slična rezoluciji 1244. Zato što se u srpskoj javnosti o toj rezoluciji ne vodi nikakva rasprava, nije poznato da ona u stvari reguliše proces secesije ili osamostaljivanja Kosova od Srbije.

“We hugely overestimated ourselves and gave ourselves over to the illusion that in the prosperous Federal Republic of Germany a revolution was imaginable. Seen thus, we were like people possessed, who acted in isolation in a room empty of air. We lived a kind of armed existentialism.”

Astrid Proll (član Frakcije crvene armije, RAF, koja je odležala dugačku kaznu zatvora i sada radi kao fotograf).

Uvod

Bunt 1968. na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. U Jugoslaviji, pored toga, razlozi i posledice nisu bili isti ni u svim sredinama. Te godine, pored protesta studenata širom zapadnog sveta, došlo je do invazije na Čehoslovačku, a u Jugoslaviji su izbile prve značajnije demonstracije na Kosovu i, kasnije, u Makedoniji. Najvažniji uzrok masovnih demonstracija na zapadu je bilo nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu i podeljenošću Evrope. Na istoku Evrope, uzroci reformi u Čehoslovačkoj i intervencija snaga Varšavskog pakta nisu se razlikovali od onih koji su periodično dovodili do gušenja reformi i pobuna u socijalističkom svetu. U Jugoslaviji, pak, socijalni i nacionalistički razlozi su bili u osnovi političkih sukoba, i na ulicama i unutar vladajuće partije. Posledice svih tih događaja su bile u skladu sa njihovom motivacijom, te se može reći da su svi njihovi ciljevi, na jedan ili drugi način, ostvareni. U ovom napisu bih hteo da iznesem argumente za ovu poslednju tvrdnju.

Ne apresira samo dinar, kaže se, već je slično i u nekim drugim zemljama, recimo, u srednjoj Evropi. Reč je, znači, o pravilnosti. A ona je posledica, kaže se, visokog priliva stranog novca u svim tim zemljama, kao i u Srbiji. A i u tim se zemljama, zapaža se, ubrzava inflacija.

Da bi poređanje imalo smisla, razlike su možda i važnije od sličnosti. Recimo, u zemljama u srednjoj Evropi, deficiti u razmeni sa inostranstvom nisu ni blizu toliki kao u Srbiji. Zapravo, sa izuzetkom Poljske, one ili imaju praktično uravnotežene bilanse spoljne trgovine ili čak suficit. Uz to, njihov je izvoz veliki, najčešće veći od 50 odsto bruto domaćeg proizvoda.

„Ako ga nađete naći ćete ga.

Ako ga ne nađete, nikada ga nećete naći.“

Iz filma „Kradljivci bicikla“

Zašto je sada obavezno reći da „Srbija nikada neće“, kada bi bilo dovoljno reći da „neće“, recimo, vlada, skupština ili predsednik Srbije? U demokratijama je mandat vremenski ograničen, a o tome šta zemlja hoće ili neće odlučuje se na izborima. To, naravno, znaju i oni, kod kuće ili u inostranstvu, kojima se ove poruke šalju, posebno nakon poslednjih izbora na kojima su glasači pokazali da umeju racionalno da izaberu upravo između onih alternativa za koje sada njihovi predstavnici kažu da nikada neće biti predmet izbora. Čemu onda to neprestano skandiranje rečju „nikada“?

Verovatno je najlakše na primeru jedne izjave predsednika vlade Mirka Cvetkovića videti koliko je, u najmanju ruku, neumesno neprestano koristiti reč „nikada“. On je u svom prvom obraćanju skupštini Srbije, još uvek kao mandatar, rekao da „ova vlada neće nikada priznati Kosovo“. Dovoljno je bilo reći da neće, nije bilo potrebno preterivati, mada je zaista tačno i da neće nikada, naprosto zato što neće vladati većno. Iz tog istog razloga, ograničenog trajanja, ta vlada neće nikada učiniti mnoge stvari, ali to ne govori ništa ni o efikasnosti niti o odlučnosti vlade. Mnogo više vladu obavezuje izjava da „neće priznati“, nego da „neće nikada priznati“.

Ovo je vest iz „Politike“:

„Prema rečima srpskog ministra, na taj način će Generalna skupština UN osigurati da pitanje Kosova postane simbol obnavljanja poštovanja međunarodnog prava u međunarodnoj zajednici. ‘Moji prijatelji, moram da priznam da je ova konferencija, koja nas okuplja, veoma emotivna za mene i moju zemlju. Osećamo solidarnost sa nacijama koje su ovde danas prisutne’, rekao je Jeremić, obraćajući se učesnicima konferencije u Teheranu. ‘Imajući u vidu ulogu koju je moja država odigrala u Pokretu nestvrstanih’, istakao je Jeremić, ‘osećam se kao da sam ponovo kod kuće’. Jeremić je u govoru pomenuo i ulogu koju je Josip Broz Tito imao u očuvanju svetskog mira i promociji multikulturalnosti.“

Koji je ovo žanr? Posle pomirenja sa Slobodanom Miloševićem evo i pomirenja sa Titom. Kako njih dvojicu pomiriti? Pragmatizam je to politički, može se reći, a tu sve ide sa svim. Ipak, to ne objašnjava zašto je rečeno baš to što je rečeno, a ne nešto drugo. Razmotrimo samo neke od ovih bizarnih izjava ministra spoljnih poslova.

„I regard the description of our position as ‘money is all that matters for changes in nominal income and for short-run changes in real income’ as an exaggeration but one that gives the right flavor of our conclusions.“ Milton Friedman, „A Theoretical Framework for Monetary Analysis“, NBER Occasional Paper 112, 1971, p. 27.    

Uvod

U redovnom komentaru u „Blicu“ sam, pišući o inflaciji, povukao razliku između promene u relativnim cenama, što nije inflacija, i opšteg rasta cena, što jeste inflacija. Pa sam napisao: „Skuplja je nafta, što znači da je druga roba jeftinija.“ Ovo je izazvalo komentare pune neverice i nerazumevanja, što je mene opet  iznenadilo. Većina misli da to mora da je greška, jer se veća cena nafte (ili benzina) „ugrađuje“ u druge cene i tako je rast cena nafte uzrok ubrzanja inflacije u Srbiji. Stoga ću najpre da razjasnim razliku između relativnih i cena u novcu, a potom ću nešto reći o inflaciji. Na kraju će biti reči o monetarnoj politici i o tome da li se od nje nešto može očekivati kada je reč o usporavanju inflacije. Namera mi je da to sve iznesem na što je moguće jednostavniji način, kako i dolikuje jednom ovakvom napisu.

„Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen“, izjava je pokojnog Miltona Fridmana koja i danas, verovatno, najviše iritira kritičare neoliberalizma (liberalizam je u Americi nešto slično socijaldemokratiji, pa se pravi ili klasični liberali nazivaju neoliberalima).

Da bi se videlo šta je on mislio, uporedimo dve izjave ljudi koji bi u Srbiji trebalo da se staraju o inflaciji.

Guverner Jelašić ponavlja da je potrebno usporiti rast agregatne tražnje, javne potrošnje pre svega, ili još specifičnije plata u javnom sektoru i penzija, dok ministarka finansija Dragutinović tvrdi da je ubrzanje inflacije u Srbiji u najvećoj meri posledica rasta cena nafte (a mogao bi se dodati i rast cena poljoprivrednih proizvoda i hrane).

Šta je tačno?

Tu pomaže Milton Fridman. Prvo, to što navodi ministarka finansija nije inflacija već promena u relativnim cenama. Skuplja je nafta, što znači da je druga roba jeftinija. Može da dođe do skoka opšteg nivoa cena, ali ne i do ubrzanja rasta cena (recimo nekog proseka svih cena), što je inflacija. Dakle, ako je verovati ministarki finansija, do ubrzanja inflacije uopšte nije ni došlo.

Guverner centralne banke pak misli da jeste. Bazna inflacija, kaže on, ubrzana je i sada raste po stopi od 10% (potrošačke cene po stopi od 16%). Cilj je bio, da se podsetimo, da bazna inflacija raste po stopi od 3 do 6%. Da bi se usporila inflacija, guverner zahteva restriktivniju fiskalnu politiku, što znači da on prihvata stanovište da je do ubrzanja inflacije došlo zbog povećane agregatne tražnje. Jedino što je, po guverneru, monetarna politika tu nemoćna.

Što po Fridmanu nije tačno. Jer je potrebno povećanu javnu potrošnju monetizovati da bi došlo do inflacije, a to nije moguće ako je monetarna politika dovoljno restriktivna. Dakle, ministarka finansija i guverner centralne banke bi trebalo da iskoriste leto da ponovo pročitaju ponešto od Miltona Fridmana. 

Ta rečenica pokreće tri pitanja. Između koga bi trebalo da postoji odnos poverenja? O kojem je moralnom pitanju ovde reč? I da li bi RTS trebalo da bude kuća Etičkog komiteta regulatorne agencije ili njegovog predsednika?

Šta se može zaključiti o privrednoj politici nove vlade na osnovu govora predsednika vlade? Ne baš mnogo. Pre svega zato što je malo rečeno, a potom i zato što nisu usaglašeni ciljevi sa sredstvima.

Prvo što upada u oči jeste da se, posle nabrajanja najvažnijih ciljeva, kaže sledeće: „Osnovni preduslov za ostvarenje prethodno navedenih ekonomskih ciljeva jeste dodatno učvršćenje makroekonomske stabilnosti.“ Dakle, stabilnost je već postignuta, cilj je učvršćivanje. Što „prvenstveno podrazumeva smanjivanje inflacije sa sadašnjeg nivoa od oko 12 odsto godišnje na nivo od oko 4 odsto u 2012. godini, kao i smanjenje deficita tekućih plaćanja sa sadašnjih 13 odsto na 8 odsto u 2012. godini.“ Očigledno, ne podrazumeva ništa o budžetu.