Svaki slučaj koji u sebe uključuje pravo mora imati pravni epilog. Pravni epilog je osnov pravne sigurnosti i izvesnosti kojem svako iole organizovano društvo teži. Na svaki otvoreni spor mora se staviti autoritativna (ne autoritarna) tačka. Pitanje pravnog okončanja brojnih otvorenih slučajeva aktuelizuje se u Srbiji kontinuirano, iz različitih razloga, a neretko i zbog sistematskog prećutkivanja nečasne autoritarno-ratne prošlosti Miloševićevog doba. Prilikom formiranja današnje Vlade, pitanje je obnovljeno i u javnosti se relativno brzo uobličio rasprostranjen stav. Pojednostavljeno rečeno: ako je demokratska javnost progutala jednu od personae aeternae koje tu teško podnošljivu prošlost oličavaju (Dačić), dužna je da proguta i ostale koje persona sobom (do)nosi. Dakle, ako je Dačić podnošljiv, tim pre su podnošljivi, na primer, Gorica Gajević i Mile Ilić, jer su imali manji politički uticaj. Možda je, politički gledano, odista tako.

Ali, pravo, naročito lustraciono, tu pravi izvesne razlike. Gajevićeva i Ilić su bili podstrekači i izvršioci izborne krađe – jedne konkretne povrede ljudskog prava na slobodne i poštene izbore – izvršene na lokalnim izborima u Srbiji 1996. godine. Njihov političko-pravni slučaj je imao (kakav-takav) pravni epilog. Pošto je izborna krađa u Nišu bila otkrivena, Mile Ilić je isključen iz SPS. To se dogodilo pošto je Milošević (doduše, neovlašćeno) angažovao ministarstvo pravde da utvrdi šta se stvarno desilo na izborima u Nišu, pa je to ministarstvo utvrdilo da je tamo, usled nedopuštenih radnji Ilića, odista došlo do izborne prevare i potvrdilo je stvarne rezultate izbora. Iako se radi o odluci nenadležnog organa, slučaj Mileta Ilića je dobio svoj pravni epilog i danas se ne može smatrati da on nije kršio pravo na slobodne izbore. Zato bi i formalno morao biti lustriran, tj. diskvalifikovan za javnu funkciju koju danas vrši.

Povodom priloga "Mnogo se truća o govoru mržnje" (Danas, 12. juna)

Direktor Službe za ljudska i manjinska prava Petar Lađević - ako su njegove reči verno prenesene - izneo je nekoliko krajnje spornih stavova. Navodim, najpre, njegov stav o tzv. govoru mržnje: "Ovde se mnogo truća, pogotovo u medijima, o nekakvom govoru mržnje. Sve može biti govor mržnje". Taj stav nije samo sporan, on je, s obzirom na funkciju koju Lađević vrši, nedopustivo netačan. Naime, govor mržnje kao politički i pravni pojam je definisan, na primer, u preporuci Saveta Evrope br. R(97)20: "Govor mržnje podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama i ljudima imigrantskog porekla." U ovoj definiciji već na prvi pogled uočavaju se njeni bitni elementi. Prvi je - da je govor mržnje svaki oblik izražavanja (pisanom ili izgovorenom reči, slikom, crtežom, filmom ili drugim video zapisom itd.). Drugo, navedeni oblik izražavanja služi raspirivanju, podsticanju ili opravdavanju određene vrste mržnje. Najzad treće, mržnja koja se na opisani način širi nije bilo kakva, već usmerena na netoleranciju koja se izražava kao agresivni nacionalizam ili etnocentrizam, ili kao diskriminacija (nedopuštena povreda jednakosti) prema manjinama i licima imigrantskog porekla. Dakle, da bi jedan iskaz bio pravno i politički kvalifikovan kao govor mržnje, mora ispuniti ova tri bitna elementa. Govor sa mržnjom ili mrzovoljom (koji Lađević u intervjuu uspešno demonstrira) nije govor mržnje. Kada bismo prihvatili Lađevićevu tezu da "sve može biti govor mržnje", onda bi se i njegov iskaz da se "mnogo truća o govoru mržnje" mogao kvalifikovati kao govor mržnje. On to, međutim, nije. To je govor mrzovolje, kakav se od jednog visokog državnog službenika (čak ni ovde) ne očekuje. Takođe, to je govor neznanja.

Bože mili čuda velikoga!
Kad se ćaše po Gradu Bjelome,
po Bjelome Gradu da prevrne
i da druga postane sudija!
Tu knezovi nisu radi kavzi,
niti ištu novijeh izbora,
nit` su rade Nove Izjelice –
legalisti radikalskog kova,
nit` je rada sirotinja stara,
mada prevoz plaćati ne može
ni trpiti GSP zuluma!
Nisu radi ni građani ljuti
dizat` bunu prije dvanest sati -
i to da je kol`ko – tol`ko brzo!
(Ako bune na vidiku nema,
čemu pjesme uz gusle kazivat`?
Mora biti da larpurlartizam
vodi ruku novijeh pjevača:
Evrosonže, moja rano ljuta,
tebe treba skloniti sa puta.)
Kad poslednje vrgoše izbore,
viš`  Srbije po nebu vedrome
uvati se sunce u proljeće,
jedna nojca tri puta smrkava
i tri puta igra ka Istoku!
Padišahu Putinu se klanja
četa mala, ali odabrana
u kafani na Kalemegdanu.
Tu, za stolom, svih sedam dahija:
Mula-Andrej i Kučuk-Ivica,
Komatina-beže komunalni,
na čelu im Vučić Mehmed-aga,
tu i Antić, gradski taindžija [1] ,
Starac Krko od stotinu ljeta,
sa svojijem mlađanim prvencem,
dopanulim penzije prerane!
Sve sedam se sastalo dahija
Biogradu pod čadorom svjetlim,
sa reklamom ožujskoga piva.
Ogrnuli moderna odjela,
suze rone kroz smjeh neiskreni,
pa stadoše uglas besjediti:
„Ala kardaš,[2] čudnijeh prilika!
Ovo joldaš [3] dobro biti neće,
sem ako se odma udružimo
i na ovom stolu kafanskome
Šešeljev amanet ovjerimo
državnijem pečatom iz Haga,
što ga čuva Koštunica-aga!“
Što rekoše, to i ovjeriše,
Starca Krku vrgli u začelje,
te pozvaše foto-reportere,
iskeziše vještačke vilice,
potpisaše knjige indžijele[4] ,
pak dadoše izjave za štampu.
Ne poniče Vučić Mehmed-aga,
ne poniče, već junak prošapta:
„Sikter, more Be devedes` i dva.
mol`te boga i jezan [5] učite,
jerbo ću vam kablove potopit`,
sve dozvole odmah poništiti,
čim zasjednem u Dvorove Stare!“
A naglas se `vako iskazao:
„Ne brin`te  se nama dahijama,
dok je nama zdravlja i pameti,
stalno ćemo s uma silaziti,
dokle god je biogradskog Grada,
mi smo kadri Grada uništiti,
a u  Gradu sirotinji raji
i poslednju paru haračiti!“
Sve dahije na noge skočiše,
Vučić-agi svi se pokloniše:
„Fala, joldaš, Vučić Mehmed-aga,
tvoja pamet pašovati može!
Mi ćemo te pašom učiniti,
tebe ćemo svađe poslušati!“
Nije majka rodila dahiju
da prozbori Vučić Mehmed-agi:
„Nuto momka, nuto i pameti!“
Zborio bi kada bi ko im`o,
ali naših svih sedam dahija
gotovi su samo plen djeliti,
štono su ga lako osvojili,
sve sa našim glasovima glupim....
(Nastavlja se uporno, preko dva veka.)

[1] liferant hrane za ministarstva sile
[2] O, prijatelji!
[3] druže
[4] sveta knjiga
[5] molitva

Potpuna paraliza nervusa legalisa podržana endemskom mitingaškom razjarenošću dovela je doktora prava Vojislava Koštunicu do toga da obeća i/ili tvrdi:

da će Đelićev potpis na SSP biti poništen („kao da ga nikad nije ni bilo“);

da SSP obavezuje samo Borisa Tadića „i nikog više“;

da je potpis na SSP isto što i priznavanje nezavisnog Kosova;

da SSP nije smeo da bude potpisan, zato što su se „promenile okolnosti“.

O radikalskim emocijama i poštenju

Sad:

„Mi se pripremamo da uradimo veliki posao. Ne širimo mržnju. Širimo razumevanje, prijateljstvo i ljubav”, rekao je lider radikala. U razgovoru s građanima, Nikolić je obrazložio da mu je potrebna pobeda da bi poveo Srbiju napred i da računa na sve građane Srbije - i one koji su glasali za njega i one koji nisu. (Tomislav Nikolić, dalje TN, 01.02.08).

"Već osam godina trpimo DOS na vlasti. Neko je propao više, neko manje, a samo se mali broj njih obogatio", rekao je Nikolić i dodao da su fabrike u Srbiji prazne, radnici bez posla i bez normalnih uslova za život. (TN, 22.04.08).

„Nisu probali nikad vlast SRS-a. Za onaj period koji smo bili sa socijalistima u vladi, ni socijalistima ne mogu da kažem da su bili na vlasti. Tad smo imali godinu dana borbe protiv terorizma, nekoliko meseci priprema za odbranu zemlje, pa odbranu zemlje, godinu dana obnove, bez pravih ekonomskih i socijalnih programa. Sav budžet je išao na to. Nismo mogli da se iskažemo ni mi ni socijalisti.“ (TN, 16.03.08).

Prošle nedelje (08.04.08.) Ustavni sud Srbije doneo je odluku o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti nekoliko odredaba Zakona o izboru narodnih poslanika i istovremeno, privremenu meru kojom obustavlja preduzimanje svih radnji radi izvršenja  pravila iz Uputstva Republičke izborne komisije (RIK) o broju potpisa građana kojim mora biti podržana lista političkih stranaka nacionalnih manjina.

Ova mera je rezultirala time da nije dovoljno da manjinska lista bude podržana sa 3.000 potpisa (kako je određeno u Uputstvu RIK), već da se ima primeniti zakonska odredba po kojoj svaka izborna lista, pa i manjinska, mora biti podržana od strane najmanje 10.000 građana.