Vest da Tužilaštvo za ratne zločine analizira moguće uzročne veze između propagandnog ratnohuškačkog novinarstva i počinjenih ratnih zločina na području bivše Jugoslavije, objavljena 8. juna 2009. godine, stekla je status vesti meseca, s obzirom na dosadašnje brojne reakcije. Iako različite, te reakcije se mogu svesti na nekoliko tipova:

-    novinari u pogledu odgovornosti za ratno huškanje treba da podležu sudu sopstvene profesije, tj. ne pravosudnom državnom aparatu (Lj. Smajlović, Utisak nedelje, B92, 14. jun 2009. i Vreme, 18. jun 2009);

-    radi se o teško dokazivoj odgovornosti, jer je potrebno utvrditi da je konkretan novinarski komentar imao karakter podstrekavanja na određeni zločin (Lj. Smajlović, M. Vasić, Peščanik, 12. jun 2009, kao i brojni pravnici koji su se ovim povodom oglasili);

-    prošlo je mnogo vremena, a Tužilaštvo nema dovoljno dokaza, što se ocenjuje kao neodgovoran potez (Lj. Smajlović), odnosno, suprotno, kao dobar potez, koji novinarima-huškačima neće dozvoliti da mirno spavaju (P. Luković, Peščanik, 19. jun 2009);

-    to je sve odmazda prema patriotskim novinarima i gušenje slobode medija (brojni pojedinci i mediji, čije bi nabrajanje oduzelo previše prostora).

Kako pravno stoje stvari, imajući u vidu izvore prava i dosadašnju sudsku praksu o krivičnoj odgovornosti novinara povodom počinjenih ratnih zločina? U ulozi mogućeg okrivljenog, novinar se može naći u tri situacije: (1) kao podstrekač ratnog zločina, a podstrekač, u načelu, krivično odgovara kao i sam izvršilac; (2) kao izvršilac dela koje nije ratni zločin, ali je poznato kao širenje nacionalne, rasne, verske (itd.) mržnje i netrpeljivosti i (3) kao svedok, u svojstvu ratnog izveštača, koji ne sme odbiti da svedoči, jer će se inače izložiti sankcijama, a pred međunarodnim sudovima može biti izložen i krivičnom gonjenju. Sâmo svojstvo novinara nikog ne oslobađa krivične odgovornosti, niti na tu odgovornost utiče tako što bi je olakšalo.

Slučaj Kovačević malo duže nego ostale naše bizarnosti drži srpsku političku elitu u stanju pojačane borbene gotovosti.

Kao u romanu reci paralelno teku dva toka – političke i krivičnoprave (ne)svesti.

Iako je teško hronološki definisati oba toka, najnoviji krivičnopravni razvoj otpočinje službenom izjavom Republičkog javnog tužilaštva da će sprovesti radnje radi utvrđivanja ko je otkrio državnu tajnu Vlade o pregovorima vrednim milion dolara, sa demagoški intoniranim upozorenjem da će biti saslušani svi ministri, bez pardona.  Krivično pravo kazuje da se istražne radnje preduzimaju ako postoje osnovi sumnji da je izvršeno krivično delo. Koje krivično delo tužilaštvo ovde isleđuje? Rekoše da je to odavanje državne tajne. Prethodno bi se, ipak, organi gonjenja morali zapitati da li je bilo uslova da se pregovori od milion dolara  proglase državnom tajnom, jer je u medijima bilo ne malo indicija da ova tajna možda služi prikrivanju izvršenja nekog drugog krivičnog dela. A, ako se pokaže da je protivpravno državnom tajnom proglašeno nešto što tajna ne sme biti, onda  ne može biti ni osnova za sumnju da je neko iz Vlade ili oko nje izvršio krivično delo odavanja državne tajne. Čemu bi tada imao da služi posao saslušavanja tridesetak ministara, pored zapisničara, činovnika, kafe–kuvarica i ostalih koji su mogli biti u prilici da čuju državnu tajnu? Samo gubljenju slobodnog vremena koje javni tužioci danas i ovde uopšte ne bi smeli da imaju.

Kovačević protiv Stajnhauera, Srbija protiv Sjedinjenih država, državna tajna protiv poreskih obveznika, ili?

Davno nije bilo medijskog slučaja koji je otvorio tako mnogo pravnih pitanja, na osnovu tako malo činjenica, a mnogo nagađanja, kao što je vest o navodnoj odluci Vlade da isplati milion dolara – nije baš jasno čijih i kome, iako je izvesno povodom koga. Predstaviću pravna pitanja, uz rizik da budu zasnovana na neizvesnim činjenicama.

Prvo. Ima razloga za sumnju da je Miladin Kovačević, državljanin Srbije u tuči teško telesno povredio Brajana Stajnhauera, državljanina Sjedinjenih država, na teritoriji strane države (SAD). Ta povreda se u Srbiji i u Sjedinjenim državama kvalifikuje kao krivično delo. Zbog toga je protiv Kovačevića u SAD povedena istraga, pritvoren je, a potom, uz plaćanje kaucije pušten iz pritvora. Prema medijskim izveštajima, kaucija je bila propraćena oduzimanjem pasoša i pismenom garantijom konzularnog predstavnika države čiji je Kovačević državljanin. U tom trenutku protiv Kovačevića je tekao krivični postupak pred sudom strane države, a bilo mu je omogućeno da se brani sa slobode.

Drugo. Sudeći po medijskim izveštajima, konzularni predstavnik Srbije u SAD je Kovačeviću izdao pasoš, a ima razloga za sumnju – i uz izvesnu novčanu naknadu – datu od samog Kovačevića ili njegovih roditelja. Posle izdavanja pasoša, Kovačević je napustio SAD i došao u Srbiju. U odnosu na konzularnog predstavnika Srbije, ako su iznesene činjenice tačne, ima razloga za sumnju da je izvršio bar jedno krivično delo, koje je u Krivičnom zakoniku Srbije (KZ) svrstano u krivična dela protiv pravosuđa, a u Srbiji nosi nazivpomoć učiniocu posle izvršenja krivičnog dela (čl. 333 KZ). Ista takva kvalifikacija postoji i u SAD.

Treće. Ako su okolnosti delovanja konzularnog predstavnika tačno predočene u medijima, ima mesta sumnji da je izvršio i još dva krivična dela – falsifikovanje isprave (čl. 355 KZ) i zloupotrebu službenog položaja (čl. 359 KZ).

Četvrto. Ako je istinita često ponavljana tvrdnja da je konzularni predstavnik Srbije izdavanje pasoša izvršio uz novčanu naknadu, onda bi bilo osnova da se sumnja da je on, ali i lice (lica) koje mu je naknadu dalo, izvršio/izvršili krivična dela primanja i davanja mita (čl. 367 i 368 KZ).

Na samom početku glavnog pretresa u Okružnom sudu u Smederevu, suđenje u aferi Indeks je odloženo zato što je, po zahtevu branioca jednog od okrivljenih (dr Olivera Antića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu), v.d. Republičkog javnog tužioca, Slobodan Radovanović usvojio zahtev za izuzeće Zorana Antića, v.d. Okružnog javnog tužioca u Smederevu.

Ako vest objavljena na web sajtu B92 predstavlja tačnu interpretaciju odluke o izuzeću, Republički tužilac ju je obrazložio time što, u odnosu na okr. O. Antića postoji „sumnja u mogućnost nepristrasnog postupanja (smederevskog) tužilaštva u konkretnom slučaju”. Dakle, ako pažljivo čitamo upotrebljene reči, smederevsko tužilaštvo se ima izuzeti zato što postoji sumnja da će ono postupati nepristrasno, tj. objektivno, tj. istovetno prema svim strankama u postupku. Pretpostavljam da je Republički javni tužilac želeo da napiše kako postoju sumnja u mogućnost pristrasnog postupanja u ovom slučaju. Napisao je, ako je obrazloženje tačno citirano, upravo suprotno. Kakva tipična frojdovska greška - verujem da ćeš postupati savesno i zato ti ne dozvoljavam da postupaš! No, pogrešno prenesena sadržina odluke o izuzeću ili frojdovski lapsus - nije od suštinske važnosti, iako precizno detektuje stanje svesti i savesti pravosuđa ovde i danas.

Vino pije Jeremiću Vuče

u prokletom gradu holandskome,

Međ`narodnom sudu u hodniku

Sa njim pije četa pobratima

što iz Vlade, što iz Parlamenta.

Uz skute mu dijete Ivica,

sa Ivicom deli Mrkonjiću

i jošt više našijeh hajduka.

Kad s` hajduci vina napojiše

i u vinu ćeif zadobiše,

`vako reče Jeremiću Vuče:

„Čujte mene svjetske poglavice!

Kontra-tužbu vama ću napisat`

podnijeću je Međ`narodnom sudu –

sudijama u svili-kadifi!

Tamo će vas biti i mučiti

(i vaditi vaše oči čarne),

jer ste, braćo, ostarili teško,

Alchajmera usput zapatili!

Ne možete samnom četovati,

gr`jeh hrvatski svi zaboraviste -

od Turaka do današnjih dana!“

To izreče Jeremiću Vuče,

pa se skoči od poda na noge,

zgrabi pero i teftere grdne,

te sam uze tužbu sastavljati

i uz tužbu teško uzdisati,

od pravničkog posla dosadnoga.

Odgovara vlastela evropska:

„Mili bože, čuda velikoga!

Kad sud sebe proglasi nadležnim

ti se, Vuče, tek tada pris`jeti

kontra-tužbe i srpskijeh rana,

Jasenovca, Oluje, Krajine,

kojeno si, smušenošću svojom

sve do danas Kosovom prikriv`o.

S Euleksom budan zanoćiv`o,

Ban Ki Muna u snu si zaziv`o,

pak skakao na noge lagane

zadobivši većinu glasova

u Skupštini našoj generalnoj!“

Kad to začu Jeremiću Vuče,

vrisnu momak iz grla b`jeloga,

zaboravi diplomatske note

i pokaza svih trideset zuba!

Tenka vozi, tenk mu poigrava,

a zvekeće sablja o bedrima.

Pak on razvi barjake svilene,

na njima su sva čet`ri ocila –

te dohvati laka mikrofona,

medijima ud`ri talambase:

„Hoću tužbu za Kosovo ravno,

neću tužbu vlastele hrvatske,

kontra-tužbu u sepetu nosim,

jedno pamtim, drugo zaboravljam,

jedno pišem, drugo progovaram!

Ne prihvatam uslove jevropske –

kad je dosta, dosta biti mora:

ne priliči `vakome junaku

džilitnut` se, ne pogodit` cilja –

suda haškog ili suda noćnog,

tu za mene razlike i nema!

Zato svima objavljujem javno:

džilitam se do sudnjega dana,

oko mene kruga načinite,

jer ću suda jednom pogoditi!

Ne prihvatam sudsko poravnanje,

al` uvodim tajne pregovore –

to je pos`o uhodan u ratu:

prodaš Srbu, preprodaš Hrvatu.

Zemlje gore, gradovi se ruše,

ljudi ovdje mogu da ispuše!¹

Svaki slučaj koji u sebe uključuje pravo mora imati pravni epilog. Pravni epilog je osnov pravne sigurnosti i izvesnosti kojem svako iole organizovano društvo teži. Na svaki otvoreni spor mora se staviti autoritativna (ne autoritarna) tačka. Pitanje pravnog okončanja brojnih otvorenih slučajeva aktuelizuje se u Srbiji kontinuirano, iz različitih razloga, a neretko i zbog sistematskog prećutkivanja nečasne autoritarno-ratne prošlosti Miloševićevog doba. Prilikom formiranja današnje Vlade, pitanje je obnovljeno i u javnosti se relativno brzo uobličio rasprostranjen stav. Pojednostavljeno rečeno: ako je demokratska javnost progutala jednu od personae aeternae koje tu teško podnošljivu prošlost oličavaju (Dačić), dužna je da proguta i ostale koje persona sobom (do)nosi. Dakle, ako je Dačić podnošljiv, tim pre su podnošljivi, na primer, Gorica Gajević i Mile Ilić, jer su imali manji politički uticaj. Možda je, politički gledano, odista tako.

Ali, pravo, naročito lustraciono, tu pravi izvesne razlike. Gajevićeva i Ilić su bili podstrekači i izvršioci izborne krađe – jedne konkretne povrede ljudskog prava na slobodne i poštene izbore – izvršene na lokalnim izborima u Srbiji 1996. godine. Njihov političko-pravni slučaj je imao (kakav-takav) pravni epilog. Pošto je izborna krađa u Nišu bila otkrivena, Mile Ilić je isključen iz SPS. To se dogodilo pošto je Milošević (doduše, neovlašćeno) angažovao ministarstvo pravde da utvrdi šta se stvarno desilo na izborima u Nišu, pa je to ministarstvo utvrdilo da je tamo, usled nedopuštenih radnji Ilića, odista došlo do izborne prevare i potvrdilo je stvarne rezultate izbora. Iako se radi o odluci nenadležnog organa, slučaj Mileta Ilića je dobio svoj pravni epilog i danas se ne može smatrati da on nije kršio pravo na slobodne izbore. Zato bi i formalno morao biti lustriran, tj. diskvalifikovan za javnu funkciju koju danas vrši.

Povodom priloga "Mnogo se truća o govoru mržnje" (Danas, 12. juna)

Direktor Službe za ljudska i manjinska prava Petar Lađević - ako su njegove reči verno prenesene - izneo je nekoliko krajnje spornih stavova. Navodim, najpre, njegov stav o tzv. govoru mržnje: "Ovde se mnogo truća, pogotovo u medijima, o nekakvom govoru mržnje. Sve može biti govor mržnje". Taj stav nije samo sporan, on je, s obzirom na funkciju koju Lađević vrši, nedopustivo netačan. Naime, govor mržnje kao politički i pravni pojam je definisan, na primer, u preporuci Saveta Evrope br. R(97)20: "Govor mržnje podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama i ljudima imigrantskog porekla." U ovoj definiciji već na prvi pogled uočavaju se njeni bitni elementi. Prvi je - da je govor mržnje svaki oblik izražavanja (pisanom ili izgovorenom reči, slikom, crtežom, filmom ili drugim video zapisom itd.). Drugo, navedeni oblik izražavanja služi raspirivanju, podsticanju ili opravdavanju određene vrste mržnje. Najzad treće, mržnja koja se na opisani način širi nije bilo kakva, već usmerena na netoleranciju koja se izražava kao agresivni nacionalizam ili etnocentrizam, ili kao diskriminacija (nedopuštena povreda jednakosti) prema manjinama i licima imigrantskog porekla. Dakle, da bi jedan iskaz bio pravno i politički kvalifikovan kao govor mržnje, mora ispuniti ova tri bitna elementa. Govor sa mržnjom ili mrzovoljom (koji Lađević u intervjuu uspešno demonstrira) nije govor mržnje. Kada bismo prihvatili Lađevićevu tezu da "sve može biti govor mržnje", onda bi se i njegov iskaz da se "mnogo truća o govoru mržnje" mogao kvalifikovati kao govor mržnje. On to, međutim, nije. To je govor mrzovolje, kakav se od jednog visokog državnog službenika (čak ni ovde) ne očekuje. Takođe, to je govor neznanja.

Bože mili čuda velikoga!
Kad se ćaše po Gradu Bjelome,
po Bjelome Gradu da prevrne
i da druga postane sudija!
Tu knezovi nisu radi kavzi,
niti ištu novijeh izbora,
nit` su rade Nove Izjelice –
legalisti radikalskog kova,
nit` je rada sirotinja stara,
mada prevoz plaćati ne može
ni trpiti GSP zuluma!
Nisu radi ni građani ljuti
dizat` bunu prije dvanest sati -
i to da je kol`ko – tol`ko brzo!
(Ako bune na vidiku nema,
čemu pjesme uz gusle kazivat`?
Mora biti da larpurlartizam
vodi ruku novijeh pjevača:
Evrosonže, moja rano ljuta,
tebe treba skloniti sa puta.)
Kad poslednje vrgoše izbore,
viš`  Srbije po nebu vedrome
uvati se sunce u proljeće,
jedna nojca tri puta smrkava
i tri puta igra ka Istoku!
Padišahu Putinu se klanja
četa mala, ali odabrana
u kafani na Kalemegdanu.
Tu, za stolom, svih sedam dahija:
Mula-Andrej i Kučuk-Ivica,
Komatina-beže komunalni,
na čelu im Vučić Mehmed-aga,
tu i Antić, gradski taindžija [1] ,
Starac Krko od stotinu ljeta,
sa svojijem mlađanim prvencem,
dopanulim penzije prerane!
Sve sedam se sastalo dahija
Biogradu pod čadorom svjetlim,
sa reklamom ožujskoga piva.
Ogrnuli moderna odjela,
suze rone kroz smjeh neiskreni,
pa stadoše uglas besjediti:
„Ala kardaš,[2] čudnijeh prilika!
Ovo joldaš [3] dobro biti neće,
sem ako se odma udružimo
i na ovom stolu kafanskome
Šešeljev amanet ovjerimo
državnijem pečatom iz Haga,
što ga čuva Koštunica-aga!“
Što rekoše, to i ovjeriše,
Starca Krku vrgli u začelje,
te pozvaše foto-reportere,
iskeziše vještačke vilice,
potpisaše knjige indžijele[4] ,
pak dadoše izjave za štampu.
Ne poniče Vučić Mehmed-aga,
ne poniče, već junak prošapta:
„Sikter, more Be devedes` i dva.
mol`te boga i jezan [5] učite,
jerbo ću vam kablove potopit`,
sve dozvole odmah poništiti,
čim zasjednem u Dvorove Stare!“
A naglas se `vako iskazao:
„Ne brin`te  se nama dahijama,
dok je nama zdravlja i pameti,
stalno ćemo s uma silaziti,
dokle god je biogradskog Grada,
mi smo kadri Grada uništiti,
a u  Gradu sirotinji raji
i poslednju paru haračiti!“
Sve dahije na noge skočiše,
Vučić-agi svi se pokloniše:
„Fala, joldaš, Vučić Mehmed-aga,
tvoja pamet pašovati može!
Mi ćemo te pašom učiniti,
tebe ćemo svađe poslušati!“
Nije majka rodila dahiju
da prozbori Vučić Mehmed-agi:
„Nuto momka, nuto i pameti!“
Zborio bi kada bi ko im`o,
ali naših svih sedam dahija
gotovi su samo plen djeliti,
štono su ga lako osvojili,
sve sa našim glasovima glupim....
(Nastavlja se uporno, preko dva veka.)

[1] liferant hrane za ministarstva sile
[2] O, prijatelji!
[3] druže
[4] sveta knjiga
[5] molitva

Potpuna paraliza nervusa legalisa podržana endemskom mitingaškom razjarenošću dovela je doktora prava Vojislava Koštunicu do toga da obeća i/ili tvrdi:

da će Đelićev potpis na SSP biti poništen („kao da ga nikad nije ni bilo“);

da SSP obavezuje samo Borisa Tadića „i nikog više“;

da je potpis na SSP isto što i priznavanje nezavisnog Kosova;

da SSP nije smeo da bude potpisan, zato što su se „promenile okolnosti“.