Mnogo je papira potrošeno, mnoge rubrike ispisane, mnogo se svađa raširilo, mnogo se proceduralnih i ustavnih pitanja postavljalo, mnogo je muke uloženo da se glasovi dobro naštimaju i precizno prebroje - ko je za, a ko protiv famoznog zakona o informisanju.

Poturen je i izglasan. Na veliko iznenađenje pokazalo se da za namere vlasti  zakon uopšte nije bio potreban. Zakon teško može da služi tome da se neko nekome osveti, da istera svoju volju, svoj bes i svoje frustracije. Naprotiv, i najrepresivniji zakoni takvim namerama vezuju ruke. Jer, kakav god da je zakon, ipak je zakon. Tako je i kada je reč o zakonu o informisanju. Da bi se on primenio mora da se dogodi nešto što se može okvalifikovati kao uvreda, kleveta ili kršenje prezumpcije nevinosti. Sve su to neke krupne stvari koje osvetnik ne može da sačeka da se dogode. Žuri mu se, a zakon nije dovoljno brz, iako je napravljen da bude „brzi Gonzales“.

Potreban je i sud, makar kakav da je, potrebni su svedoci, advokati i presuda, na koju se može uložiti žalba. Što bi vlast i njeni osvetnici gubili vreme sa zakonima kada da to može brže i po kratkom postupku.

Dinkić je ispao naivan. Mislio je da će zakonom uništiti Rodića koji ga je svojim svakodnevnim napadima uznemiravao, frustrirao i na kraju razbesneo. Budući u zabludi da će takvoj nameri dobro poslužiti represivni zakon o informisanju, presavijen je tabak, zakon napisan, a ostalo je poznato, i to da je zakon stupio na snagu. Ali, ništa se ne događa! Rodić i dalje radi, Kurir redovno izlazi, nikoga posebno ne vređa, ne kleveta, sem što je on sam po sebi jedno strašilo.

Kako da likvidira Rodića kad nema kršenja prezumpcije nevinosti, i ne zna se kada će je biti. A stvar je hitna. I onda se Dinkić osvestio. Sve to je bilo glupo, to s tim zakonom. Ima direktnih i bržih načina. Zar ja nemam čoveka i druga koji žari i pali u Poreskoj upravi prihoda? Imam. Pa moj drugar može odmah da pošalje svoje finansijske policajce Rodiću, u Kurir. Tako je radio i drug Milošević. Kada krene moja finansijska inspekcija da te cedi i pretresa, a nema toga kome neće ništa naći. Ako mu pride pošalješ i 50 policajaca druga Dačića, onako da uteraju strah u kosti, uzeo si brate zakon u svoje ruke i nemaš šta da čekaš Rodića da uleti u zakon.

Na isti način, posle mnogo godina i mnogo raznih zakona, Aleksandar Tijanić, važan član vladajućeg tima, dobio je spor protiv YUCOM-a. Vrhovni sud doneo je odluku da se knjiga Slučaj službenika Tijanića koju je objavio YUCOM, zabrani, a izdavač kazni sa 200.000 dinara. Knjiga se bavila samo citatima Aleksandra Tijanića, od kojih nijedan nije falsifikovan. Citati se samo ređaju, jedan za drugim, bez interpretacije. Dok se Tijanić branio da su mu time oštećena autorska prava, Vrhovni sud je krenuo u interpretaciju i konstatovao da je citiranje promenilo smisao zbog čega je tužitelj oštećen. Kao, nije on mislio tako kako je rekao. Prvi put od kad je sveta i veka citiranje je postalo zabranjeno, a baš je ono dokaz da je nešto rečeno. Kako se uopšte može tačno znati šta je neko rekao ako nema citata. Uspešan naučnik treba da dokaže svoju reputaciju tako što će da pokaže koliko puta, gde i od koga je citiran. Da li ti citati menjaju smisao naučnog dela citiranog autora? Ama baš nikako, bar do sada tako nešto nismo čuli. Zašto je to Vrhovni sud uradio? Nije teško pretpostaviti, ako znamo da su neki od njih bili uhvaćeni sa rukama u pekmezu.

Na isti način su se osvestili i drugi podržavaoci zakona. I sama sam često pomišljala da je moj omiljeni Ljubomir Živkov opasan kritičar i da mnogima, naročito onima iz DS-a, ide na jetru, nedeljom, na B92 kada posle vesti, krene sa svojim Retrovizorom. Umesto da čekaju da Živkov prekrši zakon o informisanju, ovi se setiše svetske recesije. Kriza je, nema se para. Evo tebi lepo otkaz. Nemoj da se buniš i pokazuješ prstom na DS i njene janičare. Nema tu politike. Svi znamo da je to iz čisto ekonomskih razloga. Zar nije rečeno da će 14.000 vernih službenika dobiti otkaz. Kriza je brate stigla u Srbiju. Nema zabrane, nego se nema. Čim prođe kriza evo tebe u Retrovizoru.

Neka se više udruženja novinara ne trude tražeći uputstva za primenu zakona o informisanju. Pokazalo se da je primena počela, doduše ne po zakonu, nego onako, direkno u pleksus.

Peščanik.net, 18.09.2009.

Nisam sigurna da će Srbija ikada da uđe u Evropsku uniju. Ja predviđam da će Srbija da ide u tom pravcu do dobijanja belog šengena da građani mogu da putuju i idu “trbuhom za kruhom” i najviše do dobijanja statusa kandidata. Tu će se zaustaviti i sedeti sve dotle dok Srbija ne porodi neku novu dinamiku koje sada nema i koja je može odvesti u EU. Pošto tu odluku vladajući main stream (tj. glavni politički tok na čelu sa DS) nije doneo na jedan ubedljiv i “no return” način, a očigledno traga i za drugim spoljnopolitičkim varijantama, pošto sadašnja vlast nije ni pokušala da promeni Koštuničinu rezoluciju koju je prihvatila Skupština Srbije o neulasku u NATO. To je za Koštuničinu “rusku struju” bilo veoma važno, jer je NATO glavna legitimacija da li si na Zapadu ili na Istoku

*Da li Srbija treba da postane članica NATO i zašto?
Srbija bi trebalo da postane članica NATO bar iz tri razloga. Kao prvo, to je jedina konkretna i operativna koncepcija bezbednosti koju je prihvatila EU i sve zemlje našeg regiona. Čak se u jednom momentu takva mogućnost spominjala i za BIH, iako ona najviše zaostaje za EU integracijama. Odbacivanjem NATO, Srbija reskira (hipotetično) da bilo koja susedna zemlja može da ušeta na njenu teritoriju i da protiv sebe ima čitav NATO savez. Iako se ovo neće dogoditi, želim da naglasim, da neulaskom u NATO Srbija ne može da napravi neku drugu izvodljivu koncepciju bezbednosti. Drugi razlog su refoma, modernizacija i demokratizacija Vojske Srbije, što se neće dogoditi ukoliko Srbija ne postane članica NATO. Skoro smo čuli izjavu minstra vojnog, g. Šutanovca koji je, bez ikakvog objašnenja, izjavio da naše vojne službe bezbednosti niko ne kontroliše, pa ni ministar koji je dao tu izjavu. A bez civilne kontrole vojne sile, nema demokratskog društva, niti njegove suštinske modernizacije. Treći razlog je hvatanje koraka Srbije sa trendovima u svom okruženju, u čemu je ona zaostala za vreme Miloševićevog režima. Problem se može sada i unazad sagledati. Ne samo da taj režim nije mogao uspostaviti komunikaciju sa svojim okruženjem, u koje uključujem i Evropsku uniju, nego to ne može ni dan-danas, ni posle devet godina od pada tog režima, i to devet godina upravljanja Srbijom od strane „demokratske opozicije“. To znači da Srbija ima dubinski i ozbiljan problem, jer sebe ne definiše kao „zapadnu zemlju“, odnosno zemlju koja pripada tom vrednosnom sistemu, negde sebe i dalje vidi kao usamljenu i neprilagođenu, na nekom nedefinisanom, trećem prostoru.

Rasprava u javnosti o partijskoj raspodeli upravnih odbora u oblasti kulture povela se samo zato što je kultura mesto koje razotkriva apsurdnost  takvog postupka u demokratskom  i višepartijskom sistemu. Čini se da i partijska rukovodstva  vide da je neobično glupo da ona predlažu gradskoj skupštini koga će da izabere u rukovodstva institucija kulture. Iz rasprave na ovu temu koja je vođena u Politici između g. Nikodijevića iz SPS-a i g. Dejana Ranđića iz LDP-a vidi se da oni nemaju prinicpe koji ih u raspravi rukovode. Pravdaju se da su predloženi kandidati „stručni“ i da nisu partijski angažovane ličnosti.  Pri tom jedni druge nabeđuju da su im kandidati ipak stranački i ideološki obojeni i tu se rasprava završava u plićaku. Ja mislim da se može napraviti bar nekoliko koraka više u ovakvim raspravama u kojima se s pravom insistira na departizaciji društvenih ustanova, naročito onih u kulturi. Gradske institucije kulture su samo najsvežiji primer.

Kultura je oblast slobode, kreativnosti, ličnog agažmana i talenta, pa zaista nema nikakvog razloga da se političke organizacije toliko angažuju oko toga ko će voditi ustanove i upravne odbore u toj oblasti. Neko će reći da te ustanove troše pare građana i da su zato nadležne partije, tj. one koje sačinjavaju vladu i imaju većinu za izbor rukovodilaca kulturnih institucija. Ovakav zaključak ne sledi. Ako je država odgovorna za pare građana koje se troše u tim institucijama, to ne znači da partije treba da predlažu kandidate. Dužnost je države da u interesu građana pronađe najbolje predlagače za institucije kulture. Bar tri razloga diskvalifikuju pratije kao predlagaće. Prvi je onaj koji sam već pomenula, tj. da partije nisu nadležne za kulturne institucije po prirodi stvari, jer partijama nije mesto u kulturi.

“Mali izbori” u dve beogradske opštine su pokazali da evropska koalicija stoji nešto malo lošije od onih od kojih nas je spasavala pre samo godinu dana. Tada je narodu govorila: ne dajte da nam se stranke prošlosti vrate. Odbranite Srbiju od te pošasti, ne dajte se i glasajte za evropsku Srbiju. Na predsedničkim izborima demokrata Tadić spasavao nas je od radikala Nikolića. Đilas je spasavao Beograd od radikala Vučića. Na parlamentarnim izborima Evropska koalicija i još neke stranke su Srbiju spasavala od Srpske radikalne stranke predvođene radikalom Nikolićem pod Šešeljevom firmom. LDP ima je pritekao u pomoć da se ne bi napravila crveno-crna vlada u gradu. Ne treba kriti, obradovali smo se spasenju.

I šta se to sada dogodilo, na ovim malim izborima?

Dogodilo se to da nas “naši” nisu spasli ni od Vučuća ni od Nikolića. Oni su opet tu, živi i zdravi, napreduju krupnim koracima, slaveći svoje nove pobede. Spasli smo se samo od radikalskih radikala, ali nismo i od naprednjačkih. Ali, ma šta mi rekli za naprednjake, jedno je nesporno: dobro su uočili da u Srbiji nije teško biti proevropska stranka. Dovoljno je kombinovati nespojivo: Kosovo i Evropu, Rusiju i Evropu, NATO ne – Evropa da, i eto ti Evropejca! Kada su to shvatili, odbacili su Šešelja i njegovu granicu Karlobag-Virovitica, a sebi dali lepo i napredno ime. Malo su se profinili i pominju Evropu. I to je bilo dovoljno da više ne budu ono što su bili. Radikalska masa očas se prebacila kod finih naprednjaka, koji češće pominju slovo K(osovo) no njihovi rivali koji češće koriste slovo E(vropa).

Svakodnevno čitamo teorije o uzrocima ove velike svetske krize. Najveći broj objašnjenja se još uvek zasniva na bipolarnom mišljenju o suprotnosti kapitalizma i socijalizma. Najčešće se govori o krizi kapitalizma koja nužno doziva socijalizam, pa se i mere koje pojedine vlade preduzimaju tumače kao socijalističke. Neki se ljute što one ugrožavaju kapitalizam i slobodno tržište, a drugi odobravaju „kraj kapitalizma“ i maštaju da će se pojaviti nešto neslućeno i novo što se ne da predvideti.

Ne mogu da procenjujem te mere, ali se stiče utisak da danas svaka vlada mora biti aktivna i mora nešto da radi. I to je važnije - da ona nešto preduzima, nego kakav je efekat preduzetih „mera“. Zato je sporenje oko efekta mera gubljenje vremena: važno je da vlada nešto radi i odaje utisak da pomaže narodu da prebrodi krizu. I vlade i građani su shvatili da je suština današnjeg sveta u onom pishološkom. I kriza se proširila psihološki, kao konstrukt uzajamnog i povezanog delovanja ljudi, pa onda i lek mora da ima psihološku prirodu.

Može se postaviti pitanje odakle tolika dematerijalizacija društvenog sveta, to da je sve kreacija i da ničega čvrstog više nema. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje moramo da se vratimo ne na prirodu kapitalizma već na moderno društvo, u kome je kapitalizam samo jedan segment koji vrši ekonomsku funkciju. Moderna društva se nisu podelila na „kapitalistička“ i “socijalistička“, kako se ranije mislilo, već su socijalistička bila ona koja nisu uspela da se modernizuju. Njihova modernizacija je izvedena samo polovično. I nije ni moglo biti drugačije, jer se krenulo od seljačkih nerazvijenih društava i stiglo se do realnog socijalizma, a dalje se nije moglo. Zato je bolje da se krene od modernog društva nego od kapitalizma, jer se onda stvari, pa i ova kriza, bolje vide.

Počeću sa jednom ispovešću. Kad god treba da govorim za Peščanik, danima pre razgovora sa Svetlanom polako počinjem da dobijam tremu i da najozbiljnije razmišljam, i to ne onako površno kao svakoga dana, jer inače mnogo pričam i analiziram. Svetlana me tako često uhvati sa gomilom starih rokovnika  u kojima redovno pišem šta imam nameru da joj kažem. Uvek se trudim da u Peščaniku budem što koherentnija i da protumačim šta se to u stvari nama događa.

Zašto se Peščaniku bilo šta zamera i zašto Peščanik stvara takvo uznemirenje? Postoji toliko raznih novina i televizija, Srbija nema toliko pismenih ljudi koliko ima novina, postoje nedeljnici, brojne televizije sa različitim programima i sadržajima, zašto je onda tako uznemiravajuće ono što se čuje u Peščaniku?

Krenuću od pitanja – kome to smeta Peščanik? Peščanik smeta svakoj vlasti, jer je to emisija koja na argumentovan i veoma racionalan način kritikuje vlast bez obzira na to ko je trenutno vrši. Peščanik istovremeno od svojih sagovornika zahteva da kritiku govore pošteno i argumentovano. Zato mnogi sagovornici daju najbolje od sebe baš kada govore za Peščanik. Svetlanin uvodnik je takođe važan, jer nam ona svake nedelje akcentuje najvažnije događaje za koje redovno kažemo, aha, baš je dobro izabrala to što je u uvodniku rekla.

Svaku vlast, a naročito ovakve vlasti koje su daleko od demokratske, žulja to što postoji i to jedno mesto koje neće da odustane od takve kritike. Dve Svetlane veruju da je funkcija nezavisnog medija upravo to što kroz Peščanik rade – pošteno i argumentovano kritikovanje vlasti. To su radile i za vreme prve vlade posle pada Slobodana Miloševića i kasnije kada smo se sunovratili posle ubistva Zorana Đinđića. Ovo društvo ne podnosi kad neko pokušava da napravi red i kada bez ustezanja izvršava ovakav zadatak.

Peščanik želi da kristalizuje i utemelji kritiku, koja je potrebna u svim medijima. Međutim, Peščanik je jedini medij koji ima uređivačku politiku i sistem vrednosti od kojeg nikada ne odstupa i koji nikada ne relativizuje. To je pozicija koja mnogima ide na nerve jer smatraju da ovde mora da vlada mutljag.

Uredno sam svakog dana isecala feljton iz Politike. Reč je o feljtoniziranom uvodu koji je Dobrica Ćosić napisao uz knjigu dnevničkih beležaka Nikole Koljevića. Feljton se zove “O stvaranju Republike Srpske“. Isecala sam nastavke feljtona s namerom da ga analiziram, zapanjena šta sve može napisati Dobrica Ćosić. Ubrzo sam shvatila da za analizu nije potrebno skupiti sve nastavke feljtona, ili kupiti knjigu: u svakom nastavku piše isto i dovoljan je samo jedan za analizu. Tako sam i uradila: iz gomile isečaka, izvukala sam nasumice jedan. Evo šta sam u tom slučajno izrabrnom nastavku našla.

Opšte (Ćosićevo) mesto je obožavanje sprskih vođa koje su ratovale u Bosni za stvaranje velike i ujedinjenje države srpstva, iz koje je iznikla Republika Srspka. To su ljudi „opijeni rodoljubljem i slobodom“, spremni na sve žrtve da stvore i odbrane Republiku Srpsku. To su ljudi „podviga i posvećenosti slobodi i opstanku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“. Pravili su i greške: bili su maksimalisti u svojim ciljevima - tvrdi Otac Nacije - ali su takve greške normalne u svakom ratu. Ćosić kaže da srpske vođe nije dozvoljeno porediti sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, a naročito se ova dvojica ne smeju porediti s Radovanom Karadžićem. Poređenje nije dozvoljeno zato što su oni „neuporedivi po ljudskim, moralnim i duhovnim vrednostima i političkim ciljevima“.

U kontekstu poslednjih zbivanja oko formiranja DS-SPS vlade, opstrukcije u parlamentu, hapšenja Karadžića i nastalih „tenzija“, ima smisla postaviti pitanje o neubedljivom startu proevropske vlade. Šansa je dobijena na izborima, ali je „proevropska“ vlada do sada pokazala neodlučnost, zbunjenost i neaktivnost. Ona je naročito vidljiva na ideološkom planu, na šta je s pravom ukazao Dejan Ilić u e-novinama:

„Mi živimo u haosu, pa onda i u ideološkom haosu. Jako je teško reći da su radikali i DSS u opoziciji, jer su oni ideološki na vlasti. Meni smeta ideološka neutralnost Demokratske stranke. Podržavam Karadžićevo hapšenje i izručenje, odlično je što su to uradili, to je dakle vlada koja realizuje ono što ja vidim kao ispravno. Ali ta vlada to ne kaže, nego kaže da nema ništa s tim. Kao da ni ne znaju zašto su to uradili. Tako ostavljaju to ideološko mesto praznim, prepuštaju ga radikalima, i ta radikalna pozicija je zapravo ideološki dominantna u ovom trenutku. Znači, u formalnoj opoziciji imamo nekoga ko ima ideološku prevlast, a sa druge strane je neko ko je formalno na vlasti, a smatra da ne mora da se jasno opredeli.“