Kada pređete horor-most na Savi između Sremske i Bosanske Rače, na drugoj vas obali dočeka tabla dobrodošlice u Republiku Bosnu i Hercegovinu; već desetak metara dalje, eto i table – rekao bih, podjednako velike – koja vas prijateljski vabi u Republiku Srpsku. Onaj moj unutrašnji cinik odmah se budi pitajući: šta je to zapravo, danas i na ovom mestu, Bosna i Hercegovina? Možda tih desetak simboličkih metara »ničije zemlje«, iza koje počinje Stvarni Život?

Svetlana L, Miša B. i ja krenuli smo u Bijeljinu, na promociju 11. knjige Peščanik FM; ko zna koju po redu, ali tek drugu u Bosni i Hercegovini (posle Sarajeva), i svakako prvu u Republici Srpskoj. Od početka ne znam šta da mislim o toj ideji: državolika tvorevina RS oličenje je i ovaploćenje svega onog ružnog i sramnog u savremenoj srpskoj istoriji, i mnogo sam srećniji kad ne moram da imam bilo šta s njom. No, na drugoj strani, koja vajda od kvaziaristokratskog prezira? Svugde živi i soj i nesoj, pa tako i tamo...

Ovu dvojicu apokrifnih pivskih veseljaka ovde apostrofiram takoreći slučajno – naprosto su se namestili, pošto su se o „irskom slučaju“ promptno i jasno očitovali: jedan u Utisku nedelje, drugi u Politici. Inače, bez sve šale, srpska je „nacionalna inteligencija“ – ako imamo (to jest, nemamo) „nacionalnu vladu“, zašto da nemamo (to jest, imamo) i „nacionalnu inteligenciju“, šta god to bilo - odnekud silno oduševljena ishodom irskog referenduma, kaogod što je onomad bila delirična zbog francuskog i holandskog referendumskog odbijanja Ustava EU. Sam dobri Bog zna šta te ljude u tome toliko usrećuje?! A klikću od sreće ovih dana jatimice! Prosto čoveku dođe da ih priupita, sve sećajući se ciničnog i mudrog Čerčila: nu, mrčo, oli ti živjet’ u tu Irsku? Ako ne, što te se to tako tiče?! Gledaj svoja posla!

Kakvo stepenovanje negacije: prvo je bilo „nismo mi“. Ta, gde bismo mi tako nešto! Onda je nastalo „nisam ja“. Na kraju je, izgleda, došlo do onoga da ni „ja nisam ja“. Tako ni Stojan Župljanin više nije onaj koji se takvim rodio, nego je nekakav Vukadin. S tim Vukadinom je, inače, sve u najboljem redu, osim što je umro pre šest godina. Pa su dobri ljudi iz SUP-a Bačke Palanke ponudili Župljaninu da preuzme njegovu identitetsku masku, da postane Vukadin, jerbo je u Srbiji neki crni vakat došao, kad ne smeš biti ni Župljanin, a kamoli neki drugi mladić.

I tako je Župljanina-koji-to-nije skleptalo u Pančevu, u Dunavskoj 5, u jednoj od onih stambenih zgradica od betona i crvene cigle; omiljeni graditeljsko-stambeni stil poznog socijalizma. A taman se bio navikao na pančevački vazduh, onaj što se i vidi i čuje. I eno sad tog čoveka pred Nadležnim Organima, i jedino što ima za reći o sebi, svom životu i tome kako je dospeo do ove tačke jeste da on i nije on, nego je neko drugi, neko ko ništa ni ne sluti o svojim posmrtnim avanturama. Ima li, pitam se, ikoga da ga zapita: ako ti, prikane, nisi ti, ko je onda ti u ovom mandatu? Ko vrši dužnost Stojana Župljanina dok se ti ovde izmotavaš? I ko je uopšte, na kraju krajeva, taj Stojan Župljanin?

Neil Young: Sleeps With Angels (1994)

Bog je, po stanovitoj školi mišljenja, šest dana stvarao svet, a sedmog se odmarao. Znate već tu priču: prvo je uveo osvetljenje, a posle se pobrinuo za vodovod, kanalizaciju i ostalo pokućstvo i instalacije, zaključno sa zverovima i ljudima. Otuda nije čudno da oni koji veruju da je to baš tako bilo Boga toliko poštuju i toliko ga se boje: kako da ponizno ne respektuješ nekoga ko je za ciglih šest dana stvorio Sve Ovo, od kvazara i pulsara do tostera i Lu Rida?