Koga to očekujemo ovdje na agori?

Varvari danas će doći.

Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sjede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.
Al' zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom donijeće svoje.

Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj, i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišo je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gdje utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.

Ljudi ponekad prekasno otkriju kako sve u životu zavisi od »tačke gledišta«, kao u onoj pesmici o mišu koji je dobio grip, pa otišao kod doktora mačka na pregled, a ovaj mu postavi ekspresnu dijagnozu: »sa moje tačke gledišta, nije ti ništa; to kaza, pa ga smaza«. I tako je siromah miš glavom platio to što nije uračunao razumu dostupnu činjenicu da je on, sa mačkove tačke gledišta, ipak samo – hrana... I sa gripom i bez njega. Verovatno sa mnom nešto nije u redu ali, eto, baš sam se ove pesmice setio čitajući intervju sa Nenadom Prokićem, koji je objavila Borba, a preneo pescanik.net.

Kako god bilo, dobro je što se pojavio ovaj intervju, jer to može da pomogne da se raščiste neki pojmovi, a to je nešto što ako i ne koristi, svakako neće škoditi. Elem, Prokić je do nedavno spadao među one koje su i istomišljenici i protivnici nazivali »nezavisnim građanskim intelektualcima«, šta god to kome značilo, a poslednjih je godina aktivno ušao u dnevnopolitički život kao visoki funkcioner Liberalno-demokratske partije, i njen poslanik u Skupštini Srbije.

Gledajući tako, to jest, sa nove tačke gledišta, na mesto i ulogu kritičke javnosti u jednom krhkom i tek rudimentarno demokratskom društvu kakvo je današnja Srbija, Prokić će reći i ovo: »Jedna grupa slobodoumnih i mislećih ljudi čeka da siđe neki anđeo neuprljanih krila da reši stvar. To se neće dogoditi. U javnom mnenju nastupa situacija u kojoj se zahteva od pojedinca da bude bezgrešan da bi dobio podršku. To je problem ljudi koji su i u 'Peščaniku', ja sam nekada bio član tog kruga, ali nisam više, jer ne mogu da postavljam tako visoke uslove ljudima koji bi trebalo da izvuku ovu zemlju iz propasti. Dakle, ta kritičnost nekih intelektualaca prema malim strankama koje hrabro nastupaju je neupitna, a podsećam da su svojevremeno i prema Đinđiću bili kritični, a danas ne možeš ništa kritično od njih da čuješ o ubijenom premijeru. Dakle, trebalo bi da budeš mrtav u Srbiji da bi dobio bezuslovnu podršku«.

Get attacked by them

You'll never heal

They'll rob your conscience

Your sanity they'll steal

They'll beat your brains

Untill they spill

That's the fascist favorite meal

Suicidal Tendencies: Fascist Pig, 1983. 

U poslednjih dvadesetak godina primetio sam više eklatantnih slučajeva narušavanja javnog reda i mira, uključujući i nekoliko ratova, jedan ozvaničeni genocid, kampanje etničkog čišćenja čak i do šestocifrenog broja učesnika, opsade gradova, spaljivanja sela i tako dalje. Ima indicija da su ova masivna narušavanja javnog reda & mira na razne dosta aprijatne načine uznemirila prilično ogroman broj radnih ljudi i građana – osim, dakako, onih koje su upokojila zauvek. Međutim, nekako se tako desilo da za dotična ogrešenja o pozitivne zakone niko nije odgovarao – štaviše: inspiratori, organizatori i sprovoditelji bejahu pohvaljivani i nagrađivani – sve dok ona zla sila zvana «međunarodna zajednica» nije pritisla svom snagom, pa još i osnovala (kakav-takav) sud u Hagu, koji je ipak stigao da ponekog i optuži i ponekog i osudi, u čemu ga je i ono nekoliko domaćih («zapadnobalkanskih») pravosuđa moralo slediti, ma koliko kilavo.

Borisu je Tadiću bilo nekako malo da nam iz Egipta donese samo jednu sjajnu vest, pa nam je doneo dve. Vest prva: ura, Egipat neće priznati nezavisno Kosovo. Pa dobro, zar to nisu mogli da mu dojave e-mailom iz Kaira, nije morao da poteže toliki put samo zato? Kako god, ova je Objava izazvala erupcije oduševljenja širom Srbije; e sad, što vi te erupcije nigde niste uočili, to je zato što ste vi izdajnik i mrsko vam je sve srpsko. Inače biste ih videli, kao što će Oni Koji Treba videti i niz sličnih erupcija u neposrednoj budućnosti: Tadić i Jeremić posećivaće naizmenično Zemlje Koje Takođe Neće Priznati Kosovo, i radosno nam to saopštavati, recimo, u nedeljnom ritmu: jednom iz Ndžamene, pa iz Budžumbure, onda iz Abidžana, pa iz Minska... Dok se sve to obiđe, prođe i mandat u sreći i veselju.

A koja je druga sjajna vest? Naša se pronicljiva vlast nosi mišlju da pokrene zvaničnu inicijativu da Beograd bude domaćin Samita nesvrstanih 2011, tačno pedeset godina nakon što je onaj Titov Beograd ugostio prvi sastanak na vrhu šefova pretežno bizarnih i autokratskih režima sa svih strana sveta (osim onih dveju koje su im bile no-no). Sećate li se Nesvrstanih? Napregnite se malo i prizvaćete ih u sećanje (barem ako ste stariji od četrdeset), ma znate već ono: tirani-gargantue i diktatori-picopevci, šarene odežde, kamile, opštenarodno veselje, pesme i igre zbratimljenih naroda i narodnosti sveta, kao na nekakvom world music festivalu?

Kojom podvrstom ukvarenog futoškog kupusa mora da ti bude ispunjeno mesto gde je ostalima mozak, pa da ti bude sasvim normalno, čak okej, štaviše izvanredno i fenomenalno, da uzmeš učešća u bešenju ogromnog transparenta: „1999-2009... Bombe tada, Statut sada... Cilj ne bira sredstva“ na novosadski most? Kakve proklisle pihtije moraš imati tamo gde je normalnom svetu srce, pa da u budnom i svesnom stanju dopustiš sebi da postaneš deo toga, a da te istog milisekunda ne proguta i sažvaće crna zemlja od neopevane i neoperive sramote?

Znam da ova pitanja moraju zvučati naivno. Narečeni transparent nije postavilo udruženje građana „Anonimni idioti Novog Sada“, što bi još i bilo oprostivo iz razloga objektivne moralno-intelektualne limitiranosti aktera, nego iza njega ponosno i javno stoji minorna, mada naporna grupa skorije rođenih građana koja se naziva „Omladina DSS-a“. Ako se napregnete setićete se, iza skraćenice DSS stoji opskurna organizacija koju je predvodio stanoviti Koštunica Vojislav, poluizmišljen lik koji uostalom i dan-danas aveta okolo u politički posthumnom stanju, izazivajući sablazan u Svetu Živih. A ovi što su se pentrali po mostu, e to mu je „podmladak“. Auh. Kako je moguće da takvi fenomeni imaju „podmladak“? Ne pitajte mene, ja samo svedočim, sve ostalo je posao za multidisciplinarni tim eksperata.

Dobra vest je da je Vuk Jeremić u Turskoj. Loša vest je da tamo neće ostati. Doduše, i to je dobra vest, ali – za Turke. Bez Jeremića u blizini, ova velika maloazijska zemlja možda nekad i uđe u Evropsku uniju, svemu uprkos. Sa Jeremićem u blizini, mala evropska zemlja Srbija takvih šansi nema.

Dobro je, kažem, što Jeremića nije bilo u blizini na dan kada je hrvatski premijer Ivo Sanader posetio Beograd, jer ko zna šta bi moglo pasti tom vižljastom momku na pamet, samo da je bio u prilici da tu pamet pokaže. Neko trenutno nadahnuće moglo ga je odvesti u ko zna kakvo konvencionalnom umu nezamislivo iskušenje, i onda, eto ti nevolje. Pošto će verovatno i ubuduće poneki strani državnici zalaziti ovamo, najsigurnije bi bilo Jeremića spakovati u kuću Velikog Brata umesto Čanka: em bi – u izvesnom smislu - bio silno zabavan, em bi napokon bio bezopasan po Srbiju i okolinu. Toliko bi Tadić vaistinu mogao da učini za sve nas, a mi ćemo mu se već nekako odužiti, mada je on svojim glasačima (pa bogme i pukim neglasačima drugih) i dalje štošta dužan, ali hajd’ sad.

Iskreno, nameravao sam da pišem o nečemu sasvim drugom, ali vest da je mladi punoletnik Jeremić Vuk, ministar spoljnih poslova u proevropskoj vladi proevropske Srbije, dobio nagradu "Najevropljanin godine" - uzgred, pitam se da li, na primer, u Koreji dodeljuju nagrade za "najazijca godine?!" - onemogućila me je da mislim o bilo čemu drugome, da se skoncentrišem na bilo šta izvan nje. Ta je vest, u svoj raskošnosti svoje bizarnosti, usrkala svaku stvarnost izvan sebe same, učinivši sve drugo nebitnim: tamo gde je takvo nešto moguće, "normalna" stvarnost ionako više ne postoji, ukinuta je srećnim konsenzusom Ludih i Zbunjenih.

Šta uopšte, u nekom zamišljenom, inicijalnom kontekstu ove vrste nagrada znači biti "Evropljanin", te samim tim, šta znači biti "najevropljanin", onaj koji se posebno ističe u torn hvalevrednom "evropejstvu"? To svakako ne znači biti naprosto geografski lociran na evropskom kontinentu, jer da je to, svi bismo bili "najevropljani". Pretpostavljam da "najevropljanin" nije ni onaj ko je u protekloj godini posetio najviše evropskih zemalja; doduše, ako je ipak o tome reč, onda je Jeremić možda i zaslužio časnu titulu, ali nije li to ipak njemu u opisu radnog mesta? Mislim, šta da radi ministar spoljnih poslova nego da putuje po stranim zemljama, sve obavljajući poslove spoljne naravi? Po toj logici, svaka stjuardesa je Najevropljanka. Elem, ništa od toga ne bi trebalo da je odgonetka. Tačan odgovor je da je "najevropljanin" onaj ko je svojim angažmanom najviše doprineo stvarnoj evropeizaciji Srbije, njenom čvršćem povezivanju sa Evropskom unijom i ostalim zemljama kontinenta, naročito onim susednim (zašto naročito njima? Pa, zato što su susedne!).

If you ever do business with a religious son-of-a-bitch, get it in writing! His word ain’t worth a shit – not with the Good Lord telling him how to fuck you on the deal.

William S. Burroughs

Do četvrtka, petog marta 2009, mogli smo verovati da Srbijom vlada koalicija Demokratske stranke, G17, Socijalističke partije Srbije, i nekoliko njihovih manjih partnera. Koalicija je možda čudna (a možda i nije), ali je, takva kakva je, ishod demokratskih izbora. Sada je, međutim, jasno da i nad ovom profanom, zemaljskom koalicijom ima Koalicija, i to nebeska, Sveta Natkoalicija, koju čine Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva u Srbiji, Slovačka evangelička crkva i nekoliko njihovih manjih partnera. E, kada Nebeska Koalicija (izabrana ne od naroda nego od Boga lično – za šta je nepristojno tražiti materijalne dokaze) složno izrazi nezadovoljstvo nekim predloženim zakonskim rešenjem Zemaljske Koalicije, onda ovoj potonjoj, kako stoje stvari, ne preostaje drugo nego da skrušeno povuče svoj predlog iz opticaja, pa da vidi šta će posle s njim, sinjim kukavcem. Upravo se to narečenog dana dogodilo sa predlogom Zakona o zabrani diskriminacije, jednog od onih koji spadaju u obaveznu korpu „evrointegracijskih zakona“.

Federacija je za nas inostranstvo.

Milorad Dodik, predsednik Vlade Republike Srpske

Srbija je za nas inostranstvo.

Bojan Pajtić, predsednik Vlade AP Vojvodine

Šta povezuje ove dve veoma zanimljive, takoreći identične izjave? I jednu i drugu daju predsednici vlada subdržavnih entiteta, koji su samo deo suverenih, međunarodno priznatih država (Republike Bosne i Hercegovine odn. Republike Srbije). I jedna i druga izjava, međutim, suštinski to subdržavno stanje negiraju, poručujući da su njihovi entiteti de facto samostalni i nezavisni. Šta, međutim, suštinski razlikuje ove dve izjave? Pa, ne bi ih razlikovalo ništa bitno da nema jednog važnog detalja: samo jedna od njih je autentična. Dodik je, naime, stvarno rekao ono što gore piše (u intervjuu „Vremenu“ od 19. 2. 2009, a i u nekim ranijim prigodama), dok sam Pajtićevu izjavu naprosto izmislio: ništa makar i u nagoveštaju slično ovim rečima u stvarnosti ne postoji. Međutim, to što nešto ne postoji još uvek ne znači da ne proizvodi posledice u stvarnosti. Štaviše, što je nešto izmišljenije, to razornije deluje po živce i pribranost izvesne sorte naših „javnih mislilaca“.

Sa stanovišta ovdašnjih iznova ustalasalih „nacionalnih radenika“ po strankama, parapolitičkim organizacijama, crkvenim odajama, akademskim institucijama, medijima etc, ono što Bojan Pajtić nijeprava istina, ona koja stoji iza taktičke slatkorečivosti tvoraca i pisaca predloga Statuta Vojvodine: njihova prava namera – znaju to Patriote – zapravo je da Srbija za Vojvodinu postane „inostranstvo“. Koje pa sad inostranstvo? Pa, ono iz Dodikovog sna: Dodik drži da je Sarajevo Banjaluci inostranstvo, a kad je već tako, zašto onda i Pajtić – barem po neumitnoj birokratskoj logici uvećanja sopstvene moći, ako ništa drugo – ne bi (po)želeo da Beograd Novom Sadu bude inostranstvo? Doduše, ne postoji ama baš ni jedan suvisli dokaz u prilog tome da Bojan Pajtić, ili bilo ko drugi, izvečeri u tajnosti oprema granične prelaze kod Nove Pazove i Pančeva, ali nismo li već naučili da je sve „zapravo“ obrnuto od onoga što nam očinji vid i zdrav razum sufliraju? Zdrav razum je ionako precenjen, drže naše Patriote: evo, ni mi njime nismo baš raskošno obdareni, pa šta nam fali?! izrekao zapravo je