Jednom, tamo na samom početku osamdesetih, sedeo sam sa mojim, odavno nažalost pokojnim, drugom Zoranom Ćirom ispred Gradske kafane u (tada još uvek) Titovom Užicu, kad se odnekud pojavi neka omladinska radna brigada uzvikujući „Tito, partija, omladina akcija.“

Vlasnik grada je već bio umro; iako su se političari zaklinjali da će i posle njega biti Tito - sve je već počelo da se osipa, da odlazi dođavola; pronicljiviji su mogli shvatiti kako će sve to završiti. U takvom ambijentu kasnog, dekadentnog komunizma, pojava omladinske brigade delovala je prilično bizarno. Jeste, forma se nekako održavala, ali sve je iznutra bilo šuplje. „Eto“, reče Zoran, „u Italiji haraju Crvene brigade, a mi još petljamo sa ovim kurajberima.“ Šta je pisac hteo da kaže prepričavajući ovu uspomenu? Hteo sam da kažem da su nekada brigade bile - brigade, a parade - parade. Posle su brigade postale lakrdija, a parade su - zbog besparice i manjka interesovanja - prestale da se održavaju. Konačno, Srbija je postala (navodno) demokratska zemlja; zveckanje oružjem ne ide uz demokratiju. (Mada bih onako laički preporučio da Vojska Srbije porazmisli o zameni Titovih oficirskih uniformi nekim novijim modelom). Ali Srbija je ovo. Nekakvih parada uvek mora biti. Tako se velika prašina podigla oko najavljene „Parade ponosa“. Lokalna gay populacija, naime, namerava da izađe na ulice i da organizovano proparadira Beogradom. Nemam ništa protiv. I sam sam se jedne zgode - doduše slučajno - našao usred jedne gay parade; tumarao sam po Torontu, pa upadnem u veselu povorku. Zurle, tambure, tange, ništa što nije viđeno. Ništa naročito.

Opet nam se oglasio Marinko M. Vučinić. Onako skromno. Trogatelno. Demokratski. Zahteva da se objavi njegov tekst kako bi se utvrdio „meritum stvari“. Budući da redakcija Danasa nije našla za shodno da preštampa njegov dugački, nepismeni i nebulozni tekst (zauzelo bi to celu stranu), ja ću ovde ukratko prepričati sadržaj tog pisanija kako Marinko ne bi bio uskraćen, onemogućen.

Skrajnut, itd. Elem, Marinko, sve poznatiji pod nadimkom „Bara“, Vučinić temelji svoje tvrdnje o tome da sam konvertit na osnovu činjenice da je za vreme dok sam bio urednik užičkog časopisa Međaj, pre dvadeset i više godina, objavljen broj posvećen razgovoru sa Sretenom Marićem i Dobricom Ćosićem. Fakat, objavljen je. Puka činjenica. Niti sam kad krio da sam u to doba bio uveren da je Ćosić bio stožer naše (pokazalo se - kilave) opozicije, niti sam kad krio da sam potpisao taj broj, niti se kajem što sam ga potpisao. Štaviše, mislim da taj broj Međaja još uvek ima izvesnu istorijsku vrednost. Ono što MMV prećutkuje jeste isto tako neosporna činjenica da je taj broj uredio i razgovor vodio Slobodan Gavrilović, član redakcije. Taj svat je još uvek na istom poslu. Istina, na višem. Državnom nivou.

Ali to je njegova stvar.

Moje stvari su, pak, moje stvari. Budući da meni - za razliku od Slobe Gavrilovića - Dobrica Ćosić nije ni idol, ni ktitor ni politički mentor, već jedan od mnogih ravnopravnih učesnika u javnom, kulturnom i političkom životu, što će reći osoba čije delovanje, kao i delovanje svih drugih, podleže kritici javnosti, kada je, dakle, vajni i vapajni pozivar na „nacionalno jedinstvo“ izjavio početkom devedesetih kako bi ponovo krenuo u rat protiv četnika, ja sam shvatio da je taj čovek krajnje sumnjiv. Iz prostog razloga što ne uspeva da prevaziđe tragičnu nacionalnu rascepljenost. Posle je sled događaja i samopotkazivačka progresivna demencija „oca nacije“ pokazala kakva je to „demokratija“ po meri Ćosića i njegovih poslužitelja.

Ako već autoritet jednog anonimnog velikana kao što je Marinko M. Vučinić, za koga osim uže porodice niko nije čuo, tvrdi da sam konvertit, ko sam ja pa da ne budem konvertit. Eto me natrag kod Vojislava Koštunice. Posuo sam se pepelom po glavi. Vraćam se, doduše preko novina, u DSS da pokajnički dam svoj amaterski doprinos istinoljubivoj misiji lažnog Mesije.

Možda dobijem i stan za 120 evra.

Pre nego što se pozabavim konvertitskim poslovima, rekao bih nekoliko reči o Marinku M. Vučiniću. S moje tačke gledišta. Elem, Marinko je prvoborac džihada protiv mog novinskog teksta (i istoimene knjige novinskih tekstova) Fundamentalizam debiliteta. Tekst novinski. Knjiga, pak, zbirka novinskih tekstova. Nesretni Marinko uporno tvrdi da ja nameravam da putem novinskih tekstova promenim istoriju, geografiju, kulturu, umetnost, PDV i ko zna šta sve još. Radi to, s vremena na vreme, veoma ubedljivo. Ima tu, međutim, jedna začkoljica. Uz svoje tekstiće, najčešće objavljivane u Novoj srpskoj političkoj misli, valjda jedinom „ozbiljnom“ političkom časopisu na svetu koji ima i sportsku rubriku, Marinko M. V. redovno objavljuje svoju fotografijicu kojom, ma koliko da sam pokajnički raspoložen, belodano dokazuje da sam, bar što se naslova tiče (Fundamentalizam debiliteta) apsolutno u pravu.

Nego da se ja vratim na posao. Stan možda čeka.

Nije to lako objasniti. Ali pokušaću. Doživeti, recimo, ljubavnu romansu, veoma je lepa i konstruktivna stvar; iz ljubavnih romansi nastaju porodice, deca, u krajnjoj liniji idol ovdašnjih, što reče Teofil Pančić, „larpurlart patriota“ - nacija. Ali nekome li padne na pamet da svoju romansu stavi na papir (da je ovekoveči) dobijamo šund literaturu i kič. Neke stvari imaju smisao isključivo u domenu intime. Neke, pak, isključivo u domenu javnosti. Kod nas je granica između privatnog i javnog, između ličnog i opšteg odavno razvaljena, pa se sadržaji mešaju stvarajući konfuziju iz koje nikako ne uspevamo da se izvučemo.

Da se razumemo, ne vidim ništa loše u oduševljenju javnosti uspehom naših sportista. Ali vidim mnogo toga lošeg u politizaciji i „nacionalizaciji“ sportskih dostignuća. Na momente se čini, ne bez razloga, da naša država, sa sve predsednikom na čelu, nije ništa drugo do sportska i estradna agencija. Evo, plivači i vaterpolisti promptno padoše u zaborav, ali tu je Guča. Ne lažu mnogo režimske kupusare kada prenose oduševljenje stranaca Srbijom, Gučom, splavovima i Beograđankama, „najlepšim ženama na svetu“. Ljudi dođu, vide svuda jeftin provod; ovde kalakurnica, tamo tulum. Treba, međutim, proživeti ovde izvesno vreme da bi se iza te šarene koprene sagledalo ružno lice stvarnosti. To nije posao stranih turista, nije čak ni posao običnih građana, ali je svakako posao političara na vlasti. Ali naši političari, za razliku od njihovih kolega u uređenijim zemljama, kao đavo od krsta beže od nagomilanih problema koji su već obrazovali ogromno akumulaciono jezero društvenog nezadovoljstva i napetosti. Umesto da se late rešavanja tih problema, što je težak ali ne i neizvodiv posao, oni ne propuštaju nijednu priliku da se pojave na kakvoj blještavoj manifestaciji, sve onako nasmejani, šaljući sublesastu poruku: „Ma kakvi problemi, sve je to luk i voda, žanjemo uspehe na svim stranama, još samo Kosovo da vratimo, eto nama zemlje Dembelije.“

U obilju besmislica kojima smo svakodnevno bombardovani, reč „državotvorno“ zauzima uzvišeno i počasno mesto na samoj granici smisla. Na prvo slušanje zvuči sasvim dobronamerno i smisleno. Ali ako malo razmislimo, uverićemo se da je to samo još jedno - ni malo bezazleno - zasenjivanje prostote, milozvučni nonsens (poput Ćosićeve „razistorije“) koji samo povećava ionako basnoslovnu konfuziju. Šta bi, počem, trebalo da bude - kako Koštunica naziva svoju sektu - „državotvorna stranka“?

Pođemo li od pretpostavke da kakva-takva država Srbija ipak postoji, kakav je smisao partijske namere da se ponovo stvori neka država. Možda je, u pitanjima jezika, poslovično traljavi Pseudoserdar hteo da kaže da se njegova stranka zalaže za uljuđivanje i uređenje već postojeće države. Mada čisto sumnjam. Hteo je, nenamerno doduše, da kaže ono što mu je na umu, to jest da on i njegovi sledbenici nameravaju da preurede državu u skaldu sa svojim skomračnim i skudoumnim vizijama. Nije on tu jedini. I nije samo njegova stranka „državotvorna“. Lako bi bilo da je tako. Ali nije. Svi su državotvorni. Ne verujem da bi se ni LDP odrekao tog epiteta.

Znam da će se „državotvorcima“ dići kosa na glavi ako pročitaju ove redove, ali nije zgoreg podsetiti se da je država u stvari apolitična, a da bi u svakom slučaju trebalo da bude iznad politike. Ne ukazuje li na to već praksa da se policiji i vojsci, kao ključnim aparatima demokratske države, izričito zabranjuje stranački angažman. Dočim se u diktaturama insistira na partijnosti pomenutih institucija. Nema nikakve diskriminacije u toj zabrani. Pripuštanje politike u vojsku i policiju neizbežno vodi u partikularizam. Partikularizam, pak, neminovno proizvodi korupciju. A udruženi (i nesankcionisani) partikularizam i korupcija podrivaju i slabe državu. Znaju to, tačnije - osećaju to ovde i „državotvorci“ i zato neprestano psihotizuju ionako slabašnu javnost zastrašujućim medijskim kanonadama o srbofobiji, srbomrstvu, srbožderstvu, sili i nepravdi. Dobro, ima Srbija neprijatelja, sve države imaju neprijatelje, ali čvrsto sam uveren da su glavni neprijatelji Srbije - srbijanske političke partije.

Pročitah vest da su članovi organizacije 1389 - Srbi sa dna kace - kamenovali naše popečitelje na putu za Gazimestan. Dobro, događa se. Da su to nekim slučajem uradili Albanci - a i oni ponekad imaju takav običaj - možemo samo zamisliti razmere medijskog leleka i kuknjave. Bratski kamen valjda manje boli, pa je sve prošlo manje-više nezapaženo.

Ne treba sumnjati da su se mnogi u opoziciji i obradovali. Elem, događaj sam po sebi ne zavređuje novinski prostor; bilo je takvih ispada i još će ih biti. Ono što zavređuje novinski prostor, a trebalo bi da privuče i pažnju određenih službi, jeste da je kamenovanje ministara zapravo jedna od manifestacija „nacionalnog okupljanja“ na koje nas uporno poziva Vojislav Koštunica, poprilično izbezumljen što više nije na vlasti. Ali kamenovanje, linčovanje i ubijanje neistomislećih sunarodnika nije Koštuničin izum; Pseudoserdar je samo zatočnik, administrator i propagator veoma stare srbijanske politike: patriotizam - to sam ja. U najgorem slučaju - to smo ja i moji seizi.

Takav „patriotizam“ je u suštini samo ovlaš evropeizovana struktura vlasti istočnjačke despotije. Za otomanskih vremena i vremena Kodže Miloša sultan i knjaz su bili neupitni autoriteti čija samovolja ničim nije bila ograničena.Vreme, međutim, uprkos dirljivim naporima srpskih pseudoelita ipak prolazi; neke adaptacije su bile neizbežne. Tako su - umesto Kodže Miloša ili Vojislava Koštunice, recimo - vrhovnim i neupitnim autoritetima proglašeni Srbija i patriotizam, pa pošto su i jedno i drugo neživa bića, u ime patriotizma i Srbije, samovoljno, bahato, neodgovorno i kompetentno vladaju Kodža i Voja. Jeste to seljačka filozofija i ćepenačko lukavstvo, ali još uvek funkcioniše.

Država Srbija jedna je od najstabilnijih država u svetu. Nisam uopšte ironičan dok ispisujem ove reči. Ali to ne znači ništa dobro. I biće sve manje dobro. Postoje, naime, različite stabilnosti. Jedno je, recimo, negativna stabilnost entropije; sasvim je druga stvar stabilnost jednog dinamičkog sistema večito ugrožavanog zamorom materijala i inercijom. U tehničkom smislu, letelica koja počiva na otpadu neuporedivo je stabilnija (time i bezopasnija) od aviona koji svakodnevno saobraća. Nezgoda je u tome što se letelicom sa otpada nikuda ne može odleteti.

Naša država je nalik avionu sa otpada. U tom avionu, istina, postoje piloti, perseri, stjuardese i putnici; aerodromska taksa i karte uredno se i papreno naplaćuju. Postoji, štaviše, i plan leta. Malo, malo pa stjuardese objave: „Vežite se, polećemo.“ Pale se znaci zabrane pušenja. Ali u odsudnom momentu, kada u realnom svetu avion počinje da rula, naši piloti povlače ručicu gasa i kreću da oponašaju zvuk motora - brrrrrrrrr, huuuuuuuuuu, tu tuuuuuu, bi, biiii.

Jeste ovo karikatura. Ali lik se prepoznaje.

Večno vraćanje istog! Serdar Vojislav Koštunica je blagoizvoleo da glavni odbor svoje privatne stranke izmesti u Novi Sad - i u tome ima neka potuljena poruka - ne bi li otuda pustio „dalekosežne“ i „državotvorne“ poruke. Pa, šta kaže dr Vojislav? Veli da je stanje u Srbiji pogoršano zbog „nesposobne, nesamostalne i neodgovorne vlasti koja je izgubila svaku orijentaciju i našla se na stranputici“. Malo se šta može prigovoriti ovakvoj oceni. Osim što to znaju i kišne gliste. Tačno je. Ne valja ništa. Ne ide ništa. Sve propada. Fakat. Nema nam, međutim, spasa - insinuira profesor - ukoliko ne poslušamo njega, dr Vojislava. Ima on viziju. Ima rešenje. Spas je u njegovim rukama.

„Neophodno nam je“, glagolji Vojislav, „novo nacionalno okupljanje.“ Kasnije ćemo racionalno o nacionalnom okupljanju, hajde za sada da sledimo Koštuničinu viziju. Legendarna lažna skromnost doktora Vojislava zapravo hoće da kaže da bi trebalo da se okupimo oko njega i njegovog servisa, DSS-a. Dobro. Hajde da se okupimo. Lep prizor. Šest, sedam, osam miliona - koliko nas već ima - dolazimo na sabor. Šlogirane babe na nosilima, ratni invalidi, invalidi rada, invalidi opšte prakse - tipično srpski, sjajan prizor za doktora i njegovu kamariliu. „Eto šta vam je napravio NATO“, misli dr Vojislav. „Ali tako vam i treba kad me niste slušali. Ima ovde onde nesrba i akrepa koji tvrde da vas je obogaljila, osiromašila i urnisala korumpirana i pljačkaška država, mati naša Serbija, ali takvima ćemo stati na put. Demokratskim putem. Institucionalno. Pravedno.“

Patriotizam sam po sebi nije ništa loše. Naprotiv, to osećanje je jedan od temelja društvene kohezije. Nevolje nastaju onoga momenta kada patriotizam - a to se nama dogodilo i događa - metastazira u ideologiju. To se uvek zbiva kada zbog rastućeg partikularizma i neobuzdane sebičnosti, obično prouzrokovanih raspadom nekog društvenog i vrednosnog sistema oslabi autentični patriotizam.

U takvim vremenima uvek se javljaju pojedinci i grupe koji - ne uvek nužno iz niskih pobuda - čine pokušaje da obnove izgubljeno jedinstvo. Sve je to unapred osuđeno na propast, zajedno sa društvom u kome nastaje, iz prostog razloga što se društveni raskol (koji je metafizičke prirode) ne može zalečiti političkom akcijom. Umesto istinskog osećanja zajedništva i ljubavi prema domovini, na društvenu scenu stupa deklarativno zajedništvo, verbalni patriotizam, koji, kao nešto čisto spoljašnje, vrlo brzo prerasta u okamenjenu mantru iz koje je iščilio svaki smisao. Sa druge strane, partikularizacija patriotizma kao onog zajedničkog i opšteg od strane pojedinaca i grupa, umesto željene integracije (pod uslovom da je bila željena) stvara dodatni raskol i ubrzava procese društvenog i - sledstveno - državnog raspadanja.

Ideološki patriotizam je, zapravo, endorasizam. On neizbežno završava podelom - u našem slučaju - na „kvalitetne“, „manje kvalitetne“ i sasvim „nekvalitetne“ Srbe, zapravo izdajnike. Nije li to sasvim ogoljeno formulisao Koštunica koji u stanju akutnog izliva gluposti i pokvarenjaštva na mozak svojevremeno izjavljuje (navodim po sećanju) da su prekodrinski Srbi kvalitetniji i bolji od srbijanskih, korumpiranih valjda udobnošču života u Srbiji.