Bulatović je nameravao da na to svedočenje ponese i predoči Tribunalu i neke zapisnike sa sednica VSO, koje po njegovom mišljenju podupiru odbranu Miloševića.

Hrvatska je donela svoj ustav nakon donošenja srpskog ustava, i po uzoru na njega. Na 125. sednici Predsedištva SFRJ između JOVIĆA i Stjepana Mesića, predstavnika Hrvatske u Predsedništvu, vodi se ovakav dijalog:

BORISAV JOVIĆ: Zašto niste predložili da se izbriše Ustav Hrvatske, koji je ugrozio prava srpskog naroda? Idite korak dalje.

ANTE MARKOVIĆ: Mi smo tražili da se suspendiraju na tri mjeseca implementacije svih tih odluka.

STJEPAN MESIĆ: Ali, u čemu je Ustav Hrvatske ?

ANTE MARKOVIĆ: Ne znam. Sada ne ulazim u to.

STJEPAN MESIĆ: Točno ono što je napisala Srbija, to je napisala i Hrvatska. Mi smo namjerno prepisali i znali smo da će oni to napasti. Rekao sam: napišite ovako kako je Srbija napisala i budite bez brige – Bora Jović će to napasti. Ali, nije on kriv. Ja znam ko je kriv.

BORISAV JOVIĆ: To je taj što si ga Ti citirao. To što sam malopre pročitao – na njega misliš.

STJEPAN MESIĆ: Ne znam, ako se usudiš reći.

***

Primena Ustava (legislativa) 

Sasvim saglasno svom statusu nezavisne države, Republika Srbija donosi svoje sopstvene zakone kojima uređuje odnose koji su nekada bili u nadležnosti federacije: uvodi posebne dažbine na robu iz inostranstva (republika SFRJ), sama uređuje svoju kreditnu politiku, naplaćuje na novim državnim granicama carine koje uplaćuje na svoje račune, vodi sopstvenu politiku kontrole cena itd, što bi sve bilo nemoguće po odredbama Člana 281, stavu 1, tačkama 1), 4), 5), 6), 7) i 10) Ustava SFRJ.

Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo

Srbi ne poštuju istinu. To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine.
Sreten Ugričić

Ratovi 90-ih na teritoriji bivše SFRJ prouzrokovani su separatističkim nastojanjima Slovenije, Hrvatske i BiH da se na protivustavan način otcepe od SFRJ, što je Predsedništvo SFRJ upotrebom vojne sile JNA pokušalo da spreči i time očuva ustavni poredak i teritorijalni integritet zemlje.

Tako otprilike glasi osnovni stav Miloševićeve propagande kojima je sve vreme opravdavao svoje postupke. Taj stav je ujedno bio i osnova njegove odbrane pred Haškim tribunalom. Taj stav je konačno ona monumentalna neistina, busija, iza koje se i danas krije srpski nacionalizam:

kada proglašava za heroje Karadžića i Mladića budući da su oni samo branili srpski narod koji su separatisti pokušavali da otmu od matice Srbije;

i kada insistira na tvrdnji da Srbija nije bila u ratu i da je sukob imao prirodu spontano nastalog građanskog rata u kome je JNA samo nastojala da razdvoji sukobljene strane izaštiti srpski narod.

Neistinitost ove teze može se možda najjednostavnije dokazati misaonim eksperimentom u kome bi pretpostavili da je SFRJ uspela da se održi (recimo, ranom vojnom intervencijom spoljnih sila, od čega je prema sopstvenoj izjavi u emisiji BBC-a Pad Jugoslavije Karadžić najviše strepeo). Pod uslovima tog eksperimenta, uloga i delatnost Miloševića, Jovića i Kadijevića (i mnogih drugih koji su sprovodili njihove odluke) morala bi po zakonima upravo te SFRJ (koju su branili) biti kvalifikovana kao teško delo veleizdaje kažnjivo smrtnom kaznom.

Tokom poslednjih predsedničkih izbora među posetiocima ovog sajta, a i unutar jednog manjeg segmenta biračkog tela pojavila se sumnja u filosofiju biranja „manjeg zla“. Protivnici te mudrosti iznosili su argument (a) da nije uvek lako proceniti šta će se u budućnosti pokazati kao manje zlo; (b) da treba glasati samo za ono što smatrate dobrim; (c) da glasanjem za „manje zlo“, ipak glasate za neko zlo; (d) da glasanje za „manje zlo“ znači kapitulaciju pred okolnostima koje treba menjati, to jest perpetuiranje situacije u kojoj ćete uvek biti ucenjeni strahom od „većeg zla“.

S druge strane, dolazio je „pragmatični“, „realpolitički“ argument: pa ne možemo dozvoliti da Radikali dođu na vlast.

Tadić je pobedio na predsedničkim, a zatim je i DS postigao svoj do sada najbolji rezultat na parlamentarnim izborima. Da li je time onemogućeno da Radikali dođu na vlast ?

Nije. Ministar u novoj vladi i visoki funkcioner Demokratske stranke, Oliver Dulić, nedavno nas je obavestio da ne isključuje mogućnost neke buduće koalicije Demokratske stranke i sa radikalima!

Tako se kuva žaba. Morali smo sa SPS-om da pravimo „porevropsku“ većinu, onda smo otišli korak dalje i proglasili „nacionalno pomirenje“, a onda... zašto ne i u koaliciju sa radikalima ?

Tako „manje zlo“ (DS) u hodu redefiniše šta je „veće zlo“ od koga nas navodno spasava. „Veće zlo“ je prvo bio Milošević, pa Koštunica, pa Šešelj, pa Toma Nikolić, pa je to sada samo još Dragan Todorović. „Manje zlo“ su u međuvremenu postali Ivica Dačić i Toma Nikolić. Tako se kuva žaba. „Manje zlo“, kada ge jednom izaberete, ima tendenciju da briše razlike između sebe i „većeg zla“.

Možda, ipak, treba podržavati samo ono što smatrate dobrim

Peščanik.net, 22.09.08.

Teško da se ovi događaji i njihove posledice mogu razumeti van konteksta svih postoktobarskih previranja i procesa. A taj kontekst mogao bi se opisati ovako:

Istorijski poraz

Nacionalizam kao ideologija i politika doneo je tokom devedestih godina prošlog veka Srbiji duboki istorijski poraz. Ekonomsko uništavanje zemlje, egzodus mladosti, kriminalizacija društva, međunarodna izolacija, moralna hipoteka genocida i ratnih zločina, simbolično je kulminirala u vojnom porazu, gubitku teritorije Kosova, oktobarskom prevratu i ekstradiciji glavnog autora te politike, Slobodana Miloševića, međunarodnoj pravdi.

Ideologija je poražena rezultatima svoje političke prakse. Ona je ostala prisutna jedino kao gorki nacionalistički resantiman, reakcija na narcističku povredu, iluzorna, aposteriorna “odbrana dostojanstva” izražena u golom poricanju opštepoznatih činjenica. (Politički izraz tog resantimana je prkosno podizanje “tri prsta”, znaka u kome smo juče sami konstruisali svoj istorijski poraz; on bi trebalo da znači “nije istina, nismo ništa uradili, ništa naučili, nismo ni za šta odgovorni, nismo ni od čega odustali, uradili bismo sve to opet”.)

Srđan Dvornik: Kako sada u Srbiji stoji s obranom ljudskih prava, koja su to prava najproblematičnija?

Srđa Popović: U Srbiji još uvek postoji "moralno-politička podobnost", i to snažnije nego što je ikada bila, samo što se sada menjaju partije koje određuju ko je podoban.  Na primer, u pregovorima oko sastavljanja vlade nakon poslednjih parlamentarnih izbora, najveća je tuča bila oko resora kao što su Ministarstvo pravde ili Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer se ustvari radilo o pitanju - "hoćemo li da hapsimo mi vas, ili vi nas?"  Socijalisti su tu zainteresovani više defanzivno - da zakoče neke procese koji bi protiv njihovih ljudi mogli da budu pokrenuti.

Što se ljudskih prava tiče, ta priča je doživela velik udarac padom berlinskog zida, jer se otkrilo da je ono što su socijalističke zemlje često tvrdile - da je to bilo elemenat u ideološkoj borbi - delimično tačno.  Mnogi od nas su se time služili; i ja sam govorio - vodite vi tu svoju ideološku borbu, ali kada su potpisani helsinški sporazumi, odnosno njihova treća "košara", koja garantuje ljudska prava, makar i iz političkih razloga, to je bio velik poklon za ljude koji su unutar tih zemalja trpeli represiju.  Moglo se pozivati na nešto što je bilo obaveza države, što je izvan njenog suvereniteta. 

Danas vrlo retko uopšte upotrebljavam izraz "ljudska prava", jer je on ispražnjen ne od svojeg sadržaja, nego od svoje dinamičke snage.  Prevladao je cinizam, u kojem se to upotrebljava vrlo licemerno, i bez pravog ubeđenja, i instrumentalizuje se u unutrašnjim političkim borbama.  Čak i radikali se pozivaju na ljudska prava, samo što ih oni upotrebljavaju kako im je zgodno i kad im je stalo.  Kako se to vidi kao frakcijska borba, ljudi više na to ne reaguju.  "Pa naravno - vi kršite naša ljudska prava, mi kršimo vaša", i tu su nekako svi izjednačeni.

U sukobu onih dvaju blokova to je bila ideološka borba, a u njoj se operira idejama.  To je bila vrlo povoljna okolnost.  Sada, kada te ideološke borbe više nema, ideje više nisu važne; važna je moć.  I sada, kada neko pomene ideju, izgleda naivno, bio to Ustav ili Konvencija o ljudskim pravima, Povelja Ujedinjenih Nacija, ili čak međunarodno pravo - svi to shvataju kao smokvin list iza kojega pokušavaš da prikriješ neki svoj interes.  Takva je percepcija i u javnosti, pa pozivanje na ljudska prava više nema efekat koji je nekada imalo.

Međutim, predložio bih da odemo korak dalje, jer u Srbiji, kako neko reče, i duplo dno ima duplo dno. Meni se čini, naime, da govornici koji upotrebljavaju ovakav jezik i sami odlično znaju – da on nije racionalan. Ne radi se ovde o logici, nego o hemiji.

Upotreba reči «uvek» i «nikada» pripada nacionalističkom vokabularu i nacionalističkom shvatanju i države i naroda. «Nikada» je ZAVET.  On ukazuje na ono što je fašistička propaganda nazivala «svetom vezom pokolenja». «Biće naroda» je nepromenljivo, večno jednako samom sebi, i to sa demokratskom smenom vlasti nema nikakve veze. To iskazuju Boris Tadić, Božidar Đelić i Vuk Jeremić, smatrajući da je to obol koji se mora platiti dominantnoj sabornoj i zavetnoj Srbiji i još uvek vladajućoj ideologiji nacionalizma, ako želite da se odbranite od optužbi da ste ustaša i izdajnik.

Sličnim jezikom (i ne samo jezikom) služili su se i komunisti kada su (čak i sudski) proganjali mlade ljude u Srbiji, jer su se svojim govorom ili svojim tekstom ogrešili o «svete tekovine socijalističke revolucije».  I oni su, naime, zahtevali od novih generacija da jednostavno ponove život svojih očeva. Zahtevali su da život stane, da se status quo konzervira. 

Naravno, takvi zahtevi nisu samo glupi, oni su nemogući. Život uvek na kraju pobedi. A život ne zna za nikad i uvek.

Racionalna kritika iracionalnih stavova, koja tim stavovima zamera logičku nedoslednost, zato podbacuje. Govornik ih i izgovara kao iracionalne i upravo tom iracionalnošću želi da utiče na svoju publiku. Dakle, svojim aristotelovskim retoričkim patosom, a ne svojim logosom.

Peščanik.net, 06.08.08. 

“Др Караџић и мистер Дабић у Хагу”

Politika, 4. avgust 2008. god.

(uz komentar Srđe Popovića)

Иако је кривица у кривичном праву индивидуална, одређене моралне и друге реперкусије осуде некадашњих високих државних функционера неминовно погађају и читав народ

Zasto? Karadžić nije državni funkcioner Srbije. Karadžić nije funkcioner ni neke druge države (Republika srpska nije država).

Čak i da jeste, ne postoji nikakav nacionalni interes (kako se sugeriše) da državni funkcioner izbegne odgovornost za kriminal (ratni zločin), ako ga je počinio. Naprotiv. Srpski narod „pogađa“ upravo to što su mnogi državni funkcioneri koji su bili ogrezli u razne vrste kriminala izbegli odgovornost i ostali nekažnjeni.

Stav da moramo „braniti naše“ i kada su kriminalci, odnosno da će nas njihova osuda „pogoditi“, je tipično nacionalistički stav. U tom stavu je sublimisana upravo sva pogubnost te ideologije, koja proglašava nacionalnu pripadnost kao osnovnu i dominantnu odrednicu ljudskih bića, pa u skladu s tim relativizuje kao sekundarne, ili čak potpuno nevažne, sve druge razlike, recimo između ubica i žrtava, krivih i nevinih. Upravo ovakvim stavom uvodi se načelo kolektivne odgovornosti.

·        Boris Tadić je prinuđen da se odrekne Koštunice i DSS-a;

·        DS je bio prinuđen da odustane od gesla „Kosovo i Evropa“i da se opredeli za geslo „Evropa (a za Kosovo ćemo videti)“;

·        Vlada je vratila ambasadore povučene iz zemalja koje su priznale Kosovo;

·        Uhapšen je Karadžić;

·        Stvorena je parlamentarna većina koja može ratiifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju;

·        Demistifikovane su kao profašističke organizacije poput Obraza i njihova veza sa radikalima;

·        Demistifikovana je priča o „normalizaciji“ radikala.

Ove ciljeve na srpskom političkoj sceni zagovarao je od početka i dosledno jedino LDP. Istine koje su isplivale javno i sistematski je proklamovao jedino LDP. Demokratska stranka i Boris Tadić postigli su uspeh tek kada su (ustrahu od gubitka glasova) preuzeli važne delove programa LDP-a. Koštunica je gurnut u naručje radikala, gde mu je i mesto, u skladu sa percepcijom LDP-a. U Srbiji su se iskristalisale, kao dve osnovne i nepomirljive opcije, proevropska i nacionalistička, radikalsko-narodnjačka, upravo onako kako je „ekstremni“ LDP te opcije oduvek definisao. („Nećemo se više deliti na demokrate i nedemokrate, nego na normalne ljude i nacionalističku bagru“).

Pobeda jedne stranke ne meri se učešćem u vlasti, već uspehom njenih ideja. Često je upravo za pobedu tih političkih ideja neophodno odreći se tog učešća. Za takvo odricanje i stavljanje opštih interesa iznad partijskih do sada se pokazala sposobnom jedino LDP. Druga je, i manje važna stvar, da li to birači primećuju i nagrađuju.

Peščanik.net, 27.07.08.