Ovo je pitanje koje, sasvim očekivano, postavljaju srpski homofobi i populisti koji shvataju demokratiju kao tiraniju većine. Po njima, manjinama svih vrsta bilo bi najbolje da kušuju i budu manji od makovog zrna. Mnoge manjine se tako, pragmatično, i ponašaju (najugroženija manjina, Romi, istorijski i skoro svugde ima takvu strategiju prilagođavanja i preživljavanja). Takvo ponašanje osnaženo je stalnim porukama većine – najbolje vam je da budete nevidljivi; podsećanjem na sebe, „samo nas provocirate i posle će vam đavo biti kriv“. Tako većina sprovodi svoju tiraniju i disciplinuje i primorava manjinu da živi u poniženju.

Začudilo me je, međutim, kada Svetislav Basara postavlja isto pitanje. U tekstu objavljenom u „Danasu“ i prenetom na sajtu Peščanika on takođe pokreće pitanje smisla predstojeće „Parade ponosa“, jer mu se čini „neproduktivnim... javno manifestovanje puke seksualnosti... tek onako... bez spiska zahteva“. Time, smatra Basara, oni nesvesno „skidaju odgovornost sa političke elite“ koja bi trebalo da rešava njihove probleme.

Međutim, nije teško razumeti smisao javnog demonstriranja homoseksulanosti. Radi se o pripadnicima grupe koja je verovatno najugroženija manjina u Srbiji. Članovi te grupe su često izloženi ismejavanju, pogrdama, fizičkom zlostavljanju, koji ostaju čak i bez spontane osude sredine, a najčešće se prihvataju kao samorazumljivi ili čak nailaze na odobravanje. Učesnici Parade nemaju za cilj da pojedinačno demonstriraju svoje privatno seksualno opredeljenje, oni žele da demonstriraju svoju grupnu, manjinsku ugroženost u Srbiji, a to se ne može učiniti „u privatnosti svoga stana“ ili „zatvorenom prostoru“, kako ih neki savetuju. Njihov problem nije „privatan“, on je politički.

Razumljivo je onda da ta grupa pribegne strategiji parade. To se dešava širom planete. Nasuprot tezi S. Basare da se time „skida odgovornost sa političke elite“, paradom se ta odgovornost upravo stavlja na probu. Mi ćemo se javno eksponirati kao diskriminisana manjina koja trpi teror u ovoj zemlji, a vi, država, ćete nas ako treba i silom, zaštiti od terora koji trpimo i poslati poruku javnosti da teror prema nama nećete dopustiti.

Dakle, Parada kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Parada je politički čin kojim se promoviše demokratija u jednom društvu. Kao politički, taj čin je naravno javni čin. Ako to želite da nazovete provokacijom, možete, njen cilj je da se većina natera na toleranciju. Tolerancija je uvek neprijatna. Ona se vežba, ona se uči, ona ne dolazi uvek spontano. Parada je jedna takva lekcija koju ovo društvo mora da nauči.

Peščanik.net, 16.09.2009.

Najverovatnije da razlog za ovakvo ponašanje Sjedinjenih država treba tražiti u činjenici da se 1991. Jugoslavija nalazila pri dnu liste prioriteta Stejt departmenta[1]. Bilo je to vreme velikih previranja u svetu. Kraj Hladnog rata, pad komunizma i ujedinjenje Nemačke bili su nesumnjivo događaji čiji je epohalni i globalni značaj uveliko nadilazio sitničave etničke razmirice jugoslovenskih lidera. Naročito s obzirom na to da je Jugoslavija u to vreme smatrana kandidatom koji je, u poređenju sa drugim bivšim komunističkim zemljama, imao najveće šanse za bezbolnu tranziciju, kako prema parlamentarnom sistemu i otvorenoj tržišnoj ekonomiji, tako i ka integracijama sa evropskim ekonomskim i političkim institucijama. Usredsređeni na velika globalna zbivanja i uvereni u sposobnost Jugoslavije da obavi svoju mirnu tranziciju, zapadni diplomati su potcenili latentnu mogućnost da sitničave svađe eskaliraju u ogromno nasilje.

Bilo je to vreme gromoglasnog optimizma; Sjedinjene države su se zaklinjale u „multilateralnost” nadajući se da će privoleti Rusiju na aktivnije učešće u Savetu bezbednosti, što bi omogućilo rešavanje globalnih problema konsenzusom. U to vreme nije bilo dovoljno razumevanja za užasne posledice sa kojima su bili suočeni ljudi posle pola veka života pod teretom komunističke vladavine, nije se dovoljno razumelo poniženje Sovjetskog saveza, nekadašnje moćne imperije, koja je sada bila gurnuta u bankrotstvo i politički haos. Što je najtragičnije, slavljenička atmosfera sprečila je Zapad da shvati kako, uprkos tome što je pretnja Sovjetskog saveza nestala, Sjedinjene države ne mogu tek tako da se povuku iz Evrope, kao i da NATO nije postao nepotrebna organizacija već da i dalje ima značajnu ulogu. Opasnosti koje su nastale nestankom bipolarnog sveta, dezintegracijom čitavog polja ravnoteže političke moći, bile su potpuno ignorisane. Zapad takođe nije shvatio da je nestankom starog svetskog poretka, koji su svetu odozgo nametala dva hegemona, stvorena mogućnost za rađanje novog „poretka“. Njega su, odozdo, stvarali mali igrači koji su, tek oslobođeni krutih starih struktura, sada nesmetano mogli da rešavaju sporove sa svojim susedima.

Ukazao bih na neke od tehnika relativizacije. Ljudi koji kritikuju Peščanik, na primer oni iz Nove srpske političke misli, uglavnom ističu tri argumenta - prvi je da su mišljenja koja se iznose u Peščaniku ekstremna, da je to neka vrsta političkog ekstremizma. Drugi argument je da je Peščanik neobjektivan zato što u tom mediju nisu zastupljena suprotna mišljenja. I treći je da se u Peščaniku polazi sa jedne moralizatorske tačke gledišta, da se sa pozicija preteranog čistunstva zahtevaju i postavljaju nerealni, anđeoski moralni kriterijumi koje je u realnom životu nemoguće zadovoljiti, pa su prema tome, takvi zahtevi neumereni.

Počeću od argumenta o „objektivnosti”. Sam pojam objektivnog medija je, po mom shvatanju medija, pogrešan. Mediji su nešto što me je oduvek zanimalo, i stručno i kao građanina. Medijima sam se na ovaj ili onaj način bavio dugo - od 70-ih kada sam zastupao razne publikacije koje su u to doba bile zabranjivane, pa do angažmana u magazinu Vreme.

Kada je proglašeno višestranačje i kada su ljudi poleteli u razne stranke, meni se činilo da je to pogrešan put angažmana. Mislio sam da prvo treba formirati neke opcije, neko javno mnenje, iz kojeg će se formirati stranke koje će zastupati razne platforme. Ako vi prvo formirate stranku - a sve su formirane sa takoreći identičnim programima, to jest sve su se zalagale za slobodu, demokratiju i tržište - tada politička borba postaje nejasna, jer se ne zna u čemu se stranke uopšte razlikuju.

Zahtevati od bilo kog medija da bude objektivan je uzaludan posao. Nikad nigde nije bilo objektivnog medija. Postoje mediji koji sami sebe proglašavaju objektivnim, ali to je nešto sasvim drugo. Međutim, svi imamo različita mišljenja i stavove, svi zauzimamo različite pozicije u društvu i ubeđeni smo da smo u pravu i da smo objektivni - mada naravno da nismo,  jer svako mišljenje je u krajnoj liniji subjektivno. Vi možete reći da je neko mišljenje bolje ili lošije argumentovano, da je bliže ili dalje od istine, ali ono je uvek subjektivno.

Zahtev za objektivnošću medija proteže se još iz socijalističkog doba, gde su postojale tzv. garancije slobode informisanja - postojao je zakon o informisanju koji je nalagao medijima da objektivno i istinito obaveštavaju javnost. U socijalističkom životu i svetu to je možda bilo i razumljivo, jer se znalo šta je istina - postojala je jedna istina, a to je bila istina Saveza komunista Jugoslavije. Ako dođete u sukob sa tom istinom onda ste neobjektivni ili zlonamerno iznosite političke prilike u zemlji.

(1)

Prvo, šta je to?

Peščanik je nevladina organizacija koja se sastoji od dva člana, dve novinarke, Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Njih dve već devet godina proizvode devedeset minuta dugu radio-emisiju koju, bez dinara naknade, poklanjaju radiju B92 da bi bila emitovana jednom nedeljno, petkom, i reprezirana sutradan. Emisiju sluša svake sedmice između 350.000-400.000 slušalaca.

Njih dve zatim transkribuju emisiju i svaka tri meseca transkripte objavljuju kao knjigu. Knjige su do sada štampane u 26.000 primeraka, koji se prodaju po ceni prozvodnje ili dele besplatno na promocijama. Promocije se organizuju na tribinama širom Srbije (u tridesetak mesta godišnje). Do sada je emitovano 354 emisije, od kojih je 300 preneto na dvd koji se distribuira na sličan način.

Godine 1879. francuski hirurg i neurolog Pol Broka (Paul Broca) objavio je svoje najveće otkriće: mozak svih sisara poseduje jednu zajedničku strukturnu jedinicu koju je on nazvao “velikim limbičkim režnjem” (“le grand lobe limbique”). Ovaj režanj ne postoji kod reptila od kojih su sisari evolutivno nastali. Ta razlika je odlučujuća za različito ponašanje sisara i reptila prema potomstvu. Reptil je ravnodušan prema svom potomstvu, polaže jaje i napušta ih. Kod sisara, postojanje limbičkog mozga ima za rezultat ne samo mehaniku reprodukcije, već i organizmičku orijentaciju prema potomstvu. Sisari donose žive mladunce na svet, hrane ih, paze, brane, igraju se sa njima i podižu ih dok ne dostignu zrelost. Drugim rečima, brinu o svojima.

Među svim bićima sa limbičkim mozgom moguć je proces limbičke rezonance, to jest uzajamna razmena i unutrašnja adaptacija kojom se dva sisara uzajamno prilagođavaju stanju onoga drugoga.  Osećanja izražena glasom, dodirom, pogledom, gestom, mimikom između sisara su zarazna. Radi se, naravno, o ljubavi koju poznaje samo “tajno društvo sisara”. To je vrlo, vrlo uprošćena “Opšta teorija ljubavi” (Random House, New York, 2000), koju su napisala tri američka profesora neurologije (Thomasa Lewis, Fari Amini, Richard Lannon).

A evo šta oni misle o “ljubavi prema državi”:

“Prirodna limbička inklinacija uključuje lojalnost, brigu i osećanja. Kada volite, pisao je Ernest Hemingvej, želite da činite usluge. Želite da se žrtvujete. Želite da služite. Ovi impulsi unutar svoje prirodne sredine - porodice ili ljubavnog para - stvaraju plodno tle za razvoj zdravih odnosa, puštaju korene i rastu. Radno mesto ima jake sličnosti sa domom - zapravo, tokom većeg dela ljudske istorije, radno mesto je bilo dom. U oba okruženja srećemo prijazno društvo, autoritete koji nadziru, podelu rada.

Međutim, ogromni jaz odvaja korporaciju od rodbine. Privrženost podstiče spremnost na eksploataciju, jer kompanije nemaju emocionalne impulse, a ljudska bića ih imaju. Kompaniji nedostaje limbička struktura koja bi joj omogućila da prepozna svoje članove kao intrinsično vredne. Ljudi koji poklanjaju vernost i odanost korporativnom entitetu (recimo firmi, državi - S.P.) - pravnoj osobi, a biološkom fantomu - prevarom su uvučeni u opasan jednostrani ugovor.

Budući prožeti svojom limbičkom psihologijom, zdravim ljudima je teško da nateraju sebe da pojme strane obrise ove reptilske istine: van limbičkog domena ne postoji nikakvo samoograničenje prema povređivanju drugih.“

Možete državu voleti koliko hoćete. Možete joj činiti usluge, žrtvovati se za nju i služiti joj, ali vam ona nikada neće uzvratiti, jer je država imanentno, strukturno nesposobna za ljubav, za limbičku rezonancu. Ona je, u najboljem slučaju, sposobna samo za „funkcionisanje“.

„Ljubav“ prema državi je - fetišizam.

Peščanik.net, 27.11.2008.

Međunarodni sud pravde nije krivični sud, on ne može odlučivati ni o čijoj krivici. Tužba koju je podnela Hrvatska nije krivična tužba. Tom tužbom se tvrdi da je srpska država povredom Konvencije o genocidu nanela štetu Hrvatskoj. Predmet spora je, dakle, naknada štete.

Prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, „Službeni list SRJ“, br. 31-93 i Ustavna povelja) „Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.“

Dakle, država (Srbija), kao pravno lice, tuži se za naknadu štete koju su njeni organi, recimo vojska, policija, vršeći svoju funkciju, naneli drugoj državi (Hrvatskoj). Ovo će biti mnogo razumljivije kada shvatimo da i svaki građanin Srbije kome u vršenju svoje funkcije, recimo prilikom demonstracija, policija prekoračenjem ovlašćenja nanese povrede, može za naknadu štete tužiti državu Srbiju. Da li takva presuda kojom se država obavezuje da naknadi štetu nanetu postupanjem njenog organa - „podrazumeva kolektivnu krivicu“? Naravno da ne. Budući da se ta šteta plaća iz budžetskih sredstava, naknadom štete jesu pogođeni, posredno, materijalno, „kolektivno“ i svi građani, ali svakako da se time ne ustanovljava nikakva njihova „kolektivna krivica“.

Tako, ni eventualna presuda Međunarodnog suda kojom bi Srbija bila proglašena odgovornom ne bi „podrazumevala kolektivnu krivicu“ kako se u vašem uvodniku tvrdi. Čudno je, i možda indikativno za naše SUBJEKTIVNO osećanje krivice, da mi neprestano sami potežemo pitanje naše kolektivne krivice i onda kada niko drugi o njoj ne govori.

Da li je pri tom, „većina građana podržavala“ ili nije akte te države, potpuno je irelevantno za odluku. Država je poseban subjekt u pravu, različit od građana kao fizičkih lica. Druga je stvar što mnogi Srbi to ne razumeju i vole da se identifikuju sa tim pravnim licem. Ali, to je već ljubavna stvar.

Danas, 21.11.2008.

Bulatović je nameravao da na to svedočenje ponese i predoči Tribunalu i neke zapisnike sa sednica VSO, koje po njegovom mišljenju podupiru odbranu Miloševića.

Hrvatska je donela svoj ustav nakon donošenja srpskog ustava, i po uzoru na njega. Na 125. sednici Predsedištva SFRJ između JOVIĆA i Stjepana Mesića, predstavnika Hrvatske u Predsedništvu, vodi se ovakav dijalog:

BORISAV JOVIĆ: Zašto niste predložili da se izbriše Ustav Hrvatske, koji je ugrozio prava srpskog naroda? Idite korak dalje.

ANTE MARKOVIĆ: Mi smo tražili da se suspendiraju na tri mjeseca implementacije svih tih odluka.

STJEPAN MESIĆ: Ali, u čemu je Ustav Hrvatske ?

ANTE MARKOVIĆ: Ne znam. Sada ne ulazim u to.

STJEPAN MESIĆ: Točno ono što je napisala Srbija, to je napisala i Hrvatska. Mi smo namjerno prepisali i znali smo da će oni to napasti. Rekao sam: napišite ovako kako je Srbija napisala i budite bez brige – Bora Jović će to napasti. Ali, nije on kriv. Ja znam ko je kriv.

BORISAV JOVIĆ: To je taj što si ga Ti citirao. To što sam malopre pročitao – na njega misliš.

STJEPAN MESIĆ: Ne znam, ako se usudiš reći.

***

Primena Ustava (legislativa) 

Sasvim saglasno svom statusu nezavisne države, Republika Srbija donosi svoje sopstvene zakone kojima uređuje odnose koji su nekada bili u nadležnosti federacije: uvodi posebne dažbine na robu iz inostranstva (republika SFRJ), sama uređuje svoju kreditnu politiku, naplaćuje na novim državnim granicama carine koje uplaćuje na svoje račune, vodi sopstvenu politiku kontrole cena itd, što bi sve bilo nemoguće po odredbama Člana 281, stavu 1, tačkama 1), 4), 5), 6), 7) i 10) Ustava SFRJ.

Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo

Srbi ne poštuju istinu. To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine.
Sreten Ugričić

Ratovi 90-ih na teritoriji bivše SFRJ prouzrokovani su separatističkim nastojanjima Slovenije, Hrvatske i BiH da se na protivustavan način otcepe od SFRJ, što je Predsedništvo SFRJ upotrebom vojne sile JNA pokušalo da spreči i time očuva ustavni poredak i teritorijalni integritet zemlje.

Tako otprilike glasi osnovni stav Miloševićeve propagande kojima je sve vreme opravdavao svoje postupke. Taj stav je ujedno bio i osnova njegove odbrane pred Haškim tribunalom. Taj stav je konačno ona monumentalna neistina, busija, iza koje se i danas krije srpski nacionalizam:

kada proglašava za heroje Karadžića i Mladića budući da su oni samo branili srpski narod koji su separatisti pokušavali da otmu od matice Srbije;

i kada insistira na tvrdnji da Srbija nije bila u ratu i da je sukob imao prirodu spontano nastalog građanskog rata u kome je JNA samo nastojala da razdvoji sukobljene strane izaštiti srpski narod.

Neistinitost ove teze može se možda najjednostavnije dokazati misaonim eksperimentom u kome bi pretpostavili da je SFRJ uspela da se održi (recimo, ranom vojnom intervencijom spoljnih sila, od čega je prema sopstvenoj izjavi u emisiji BBC-a Pad Jugoslavije Karadžić najviše strepeo). Pod uslovima tog eksperimenta, uloga i delatnost Miloševića, Jovića i Kadijevića (i mnogih drugih koji su sprovodili njihove odluke) morala bi po zakonima upravo te SFRJ (koju su branili) biti kvalifikovana kao teško delo veleizdaje kažnjivo smrtnom kaznom.