Pokušaj Beograda da minira Ahtisarijev plan naišao je na oštru reakciju albanskih ne samo političara već i celog društva. Naime, Beograd je pokušao da razmeštanje EULEX-a na sever Kosova uslovi sa tzv. šest tačaka koje u suštini osporavaju status Kosova, kao i njegov ustav, u koji je ugrađen Ahtisarijev plan. Pregovori su vođeni na relaciji Beograd–UNMIK bez uključivanja albanske strane, kojoj je sporazum naknadno samo uručen na potpisivanje.

Plan od šest tačaka u suštini izlazi u susret srpskim zahtevima za etničku podelu Kosova. Cilj pregovora bio je, kada je o Srbiji reč, da se zadrži puna kontrola nad severnim delom Kosova. Pomenuti dogovor odnosi se na delovanje misije EULEX, koja bi ostala pod okriljem UN i bila neutralna prema statusu Kosova, a važio bi za policiju, carine, pravosuđe, saobraćaj, granice i vere. Policija bi, na primer, bila srpska tamo gde je većinsko srpsko stanovništvo i odgovarala bi samo UNMIK-u.

Ćosićev šovinizam koji je cementirao stereotipe o našim susedima, verovatno je najdrastičniji kada govori o Albancima za koje kaže: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg naroda balkanskog naroda – srpskog naroda”

Neposredno uoči ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga, Dobrica Ćosić se obratio srpskoj javnosti sa nekoliko frontova, kako bi još jednom u svojoj životnoj završnici, ne samo na lažima iskonstruisao interpretaciju raspada Jugoslavije i “Bosanskog rata”, već da bi odbranio sebe i svoju ulogu u pripremi i u toku rata. Osim što se, po tradiciji oglasio u NIN-u, Večernjim novostima i Politici gde je feljtoniziran njegov uvod u dnevničke beleške Nikole Koljevića koje je on priredio - izašle su mu i dve knjige. Još jedna sveska “Piščevih zapisa” i “Vreme zmija”. Njegova praksa da se oglašava preko glavnih medija počela je još tokom priprema rata i nastavila se tokom devedesetih u svim ključnim situacijama kada je trebalo definisati ciljeve u novim okolnostima.

Književno, publicističko i političko delo Dobrice Ćosića, kako je zabeležio književni kritičar Zlatko Paković u Politici, “ontologizovano je neprikosnovenošću ideje i teleološkim stereotipima koji iz nje izviru”. Njegov šovinizam koji je cementirao stereotipe o našim susedima, verovatno je najdrastičniji kada govori o Albancima za koje kaže: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg naroda balkanskog naroda – srpskog naroda”.

EU nije odmrzla primenu Prelaznog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), ali je sugerisala Srbiji da počne sa jednostranom primenom tog dokumenta. Ovaj predlog izazvao je brojne, uglavnom negativne reakcije.

EU je klub koji podrazumeva određena pravila koja svaka članica mora da poštuje. Uslovi pridruživanja nisu bili isti za sve članice, ali je uvek postojao minimum zahteva. Za Srbiju je taj minimum saradnja sa Haškim tribunalom. Ta saradnja se odvija uz velike otpore i zatezanja, kao i brojne akrobacije Beograda kako bi se izbegla suštinska saradnja. Ponašanje Beograda se svodi na očekivanja da će EU pristati na njegove uslove. I gotovo da je tako. EU od početka gleda kroz prste Srbiji, ne bi li je što više privukla evropskoj opciji.

Sva istraživanja ukazuju na to da građani podržavaju evropsku orjentaciju (70 odsto). To su pokazali i rezultati prevremenih parlamentarnih izbora u maju, što znači da su sami građani promenili svoje prioritete. Koalicija za Evropu je dobila izbore zato što je Tadić potpisao SSP i od njega se očekuje da ispuni preostale uslove kako bi Sporazum počeo da se realizuje. Teško je poverovati da je Ratko Mladić veći problem od Radovana Karadžića.

Turbulencije na političkoj sceni Srbije logičan su ishod majskih izbora. Unutrašnje previranje u Srpskoj radikalnoj stranci nakon poraza i nemogućnost da uđe u sastav vlade, bilo je neumitno kako bi se ta stranka pripremila za evropsku budućnost Srbije. U tom smislu propagandna čaršijska mašinerija je veoma brzo “oprala” Tomislava Nikolića i, takoreći preko noći, promovisala ga u “civilizacijsku kočnicu radikala”. Tako su se, na primer, mogle čuti teze da je reč o “sanadarizaciji” Nikolića, čoveku koji je odlučio da kaže ne Vojislavu Šešelju i slično. Tomislav Nikolić je dobio široku podršku, uz kvalifikaciju da se radi o čoveku od principa i morala. Zaboravljene su sve činjenice o njegovom učešću u ratu i sumnje da je možda lično počinio zločine, te da se nije odrekao Velike Srbije, odnosno velikodržavnog projekta.

Hapšenje Radovana Karadžića, lidera bosanskih Srba tokom godina rata, 1992-1995, i tvorca Republike Srpske (“Srbi nikad neće prihvatiti nikakvu bosansku državu, ma od koga ta ideja potekla”, govorio je), kao ratnog plena, optuženog za najteže ratne zločine i genocid u Bosni, događaj je od prvorazrednog značaja. Moglo bi se reći čak značajniji i od hapšenja Slobodana Miloševića. Jer njegovo hapšenje ne predstavlja samo kraj iluzije o ujedinjenju svih Srba u jednu državu, već znatno više od toga. Prvenstveno, konačno u prvi plan istura njegove srbijanske (beogradske) mentore, arhitekte srpskog velikodržavnog projekta i čitavo društvo. Radovan Karadžić je slovio za istinskog, objediniteljskog srpskog lidera. U politiku ga je uveo Dobrica Ćosić, akademik i jedan od glavnih kostruktora srpskog projekta. Ćosić je, po vlastitim rečima, bio blisko povezan sa njim. On ga je instalirao za lidera bosanskih Srba i o njemu je govorio kao najdarovitijem srpskom političaru.