Verbalni teror Vuka Jeremića, ministra inostranih poslova Srbije, ušao je u fazu teške literature kad je neophodno razmišljati o izdanjima Sabranih dela ili makar o Bukvaru za buduće diplomate. Kao nagoveštaj prozne lepote koja krasi svaku svetu reč srpskog ministra, čitaocima e-novina pripremili smo pregršt Jeremićevih uradaka za poneti i uživati. Nismo se opterećivali datumima i izvorima, jer jedino ovako nage i čiste, u mirotočivom omotaču srcolomstva, izjave postaju vanvremenski agens živopisne misli čiji krik odzvanja lutajućom vaseljenom Srpstva...

1. SUOČI ME S PRAVDOM I ZAKUCAJ ME USTAVOM: Vlada je savetovala košarkašu Miladinu Kovačeviću da se suoči sa pravdom, ali on za sada nije odlučio da se preda. Mi smo mu sugerisali da bi bilo bolje da se vrati u SAD i suoči se sa optužbama, ali pošto Ustav Srbije ne dozvoljava izručenje naših građana drugim državama, naše vlasti ne mogu ništa da preduzmu.

2. DA SU ME TRAŽILI, NE BI ME NAŠLI: Ivo Sanader i hrvatska delegacija nisu tražili da ne budem u Beogradu kada oni dolaze. Da jesu, taj zahtev Srbija ne bi prihvatila.

3. RAZDRUŽIVANJE MOZGA: U politici, a naročito spoljnoj, nema prostora za lično. Od presudne je važnosti u ovakvom poslu razdvojiti privatno i javno.

4. NAROD MOŽEŠ PREVARITI: Drago mi je ukoliko za moj rad postoji podrška naroda.

5. ČOVEK OD GROŽĐA: Ne smeta mi što me zovu Čelik Srbin.

6. MIRKO, LJUBAVI MOJA: Odluka da Mirko Cvetković postane premijer se pokazala odličnom, pogotovo imajući u vidu ekonomsku krizu. Cvetković je pravi čovek, u pravo vreme na pravom mestu, i predsednik Tadić je doneo najbolju moguću odluku. Mislim da ne postoji čovek koji bi u ovom trenutku bolje vodio Vladu Srbije.

Kako javljaju adrenalinom napumpane agencije „centar Beograda za vreme promocije 129. i 130. klase Vojne Akademije, nadletali su avioni Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika

Zlokobna medijska kampanja naših mnogobrojnih neprijatelja da Srbija nije u erektivno-polnom stanju da organizuje nekakvu „Paradu ponosa“, kao i obično završila se fijaskom po pomenute mnogobrojne neprijatelje Srpstva; umesto u nedelju 20. septembra, kad je tzv. Parada ponosa trebalo da iritira čitavu domaćinsku Srbiju alergičnu na balone, veselje, smeh i šetnju – u subotu 19. septembra ispred nekadašnje Skupštine SFRJ, danas Parlamenta Srbije, organizovana je prava, autentična, iskonski pravoslavna, neupitno državna i uzbudljivo uniformisana „Parada ponosa“: promocija 129. i 130. klase Vojne Akademije.

Kako javljaju adrenalinom napumpane agencije „centar Beograda za vreme promocije 129. i 130. klase Vojne Akademije, nadletali su avioni Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika“. Parada ponosa – izvestio je državotvorni B92 – tekla je sledećim programom: „Tačno 138 šapki poletelo je u vazduh kao znak da su spremni da se u buduće brinu o svojoj zemlji i građanima. Najboljim diplomcima obratio se predsednik Srbije Boris Tadić. ’Kao predsednik Srbije od vas tražim da branite Srbiju i čuvate naš zajednički mir. Zahvalan sam svim pripadnicima vojske Srbije što su reafirmisali vojni poziv. Danas je ponovo čast biti srpski vojnik’, poručio je Tadić“.  

Da je Parada ponosa ispunila srca namučenog Srpstva, dramatično opisuje B92 sledećim rečima: „Hiljade Beograđana okupilo se ispred Narodne skupštine da pozdravi mlade potporučnike. Među njima i rodbina i prijatelji mladih diplomaca“.

Navodno: otkaz Ljubomiru Živkovu nikakve veze nema sa kritikama Borisa Tadića, već sa „svetskom ekonomskom krizom“ koja je prodrla u TV B92 i tamo stopirala svaki autorski trošak sem „Velikog brata“ koji prkosi „svetskoj ekonomskoj krizi“ jer „Big Brother“ ne pominje Tadića, Dodika ili Jeremića, već širi sliku o veseloj Srbiji na čelu sa Veranom Matićem koji slobodu govora brani do svake lokalne ispostave Demokratske stranke

SEX, LIES & VIDEOTAPES: U četvrtak, u 15:42 pod bensedinsko-umirujućim naslovom „Živkov: Razlozi nisu politički“ web-portal B92 objavio je koktel-tekst povodom slučaja „Retrovizor“ o kome su jedino pisale e-novine i niko drugi. Već na samom početku ovog propagandnog uratka pojavljuje se Prva Laž: časni B92, zaklinjući se u poštenje vlastitog direktora, objavljuje: Novinar Ljubomir Živkov kaže da je obavešten da je njegov prilog "Retrovizor" sa programa TV B92 skinut iz ekonomskih razloga, i da ne sumnja u to objašnjenje.

ŠTA JE ISTINA: Ljubomir Živkov nijednog trenutka nije hteo da govori o tome da li je emisija „Retrovizor“ ukinuta iz političkih ili ekonomskih razloga, čak ni za e-novine čiji je redovni kolumnista. Otkud odjednom nepostojeća izjava Ljubomira Živkova („Razlozi nisu politički“) koju on nikom i nikad nije dao, a kojom se aboliraju DS, Boris Tadić, Veran Matić, Srđan Šaper ili već Neko Zadužen Za Cenzuru? Citiramo Ljubomira Živkova koji je u 16,22 za e-novine izjavio: „Nikad nisam izjavio ono što mi B92 pripisuje u naslovu teksta“.   

Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije

Na sholastičko pitanje iz jučerašnjeg teksta upućeno Borisu Tadiću „Zabranjujete knjige, zabranjujete citate - šta je sledeće?“, predsednikov odgovor je stigao ekspresno: sa Televizije B92 oteran je Ljubomir Živkov čija je mala autorska emisija pod imenom „Retrovizor“, nakon osam godina postojanja, ukinuta jednim telefonskim pozivom. Poslednji „Retrovizor“ emitovan je u nedelju 13. septembra, u svom uobičajenom terminu: na kraju emisije „Vesti“. Šesnaest sati kasnije, u ponedeljak u 11 sati, Živkova su pozvali sa TV B92 i saopštili mu da zbog „ekonomske krize“ prekidaju svaku saradnju s njim; kao što obično biva u korporativnim kompanijama partijskog tipa – osoba koja je pozvala Živkova da mu saopšti ukinuće, nije iz ešalona vodećih likova ove Kuće, već tehničko lice zaduženo za kuririsku dostavu telefonom. Takav oblik bezlične cenzure (Veran Matić ni luk jeo, Boris Tadić ni luk mirisao) već je postao integralni deo uređivačke politike B92, ćerke-firme nešto malo veće kompanije pod zagonetnim imenom „Demokratska stranka Borisa Tadića“.

Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije.

Za čitaoce e-novina prenosimo poslednji „Retrovizor“. Neka mu je laka Tadićeva zemlja Srbija!  

+++

Vest da visoka državna delegacija Srbije odlazi u zvaničnu posetu bratskoj Jermeniji iznenadila je ne samo srpsku javnost već i same putnike. U borbi sa vremenom koje neumitno teče, vrlo se hrabro držao Slobodan Milosavljević, ministar trgovine, naoružan sopstvenim stihovima tipa “zemlja-zemlja”; Boris Tadić je, kao i obično, predstavljao glas razuma, dok je najveseliji bio Vuk Jeremić, aktuelni ministar inostranih poslova i potencijalni turista…

AVION NA AERODROMU, BEOGRAD, 05:14

BORIS TADIĆ (nestrpljivo gleda na sat): Pa, stvarno se pitam: da li je on normalan? Lično sam mu sinoć rekao da slučajno ne kasni, da polećemo tačno u pet, da navije sat i pozove službu buđenja... Evo, već kasnimo!

SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ (umirujuće): Kako da zadržim, nevidljive i preteće oblake, daleko od ravnice žitne?

BORIS TADIĆ (hipnotički gleda Milosavljevića i skida naočare): Da proširim pitanje: da li si i ti normalan? Kakvi preteći oblaci kad je napolju vedro i sunčano, s kumulusima koji zbog niskog atmosferskog pritiska stvaraju polja hladnog vazduha koji nadire iz Urala! Vazdušni front sa istoka nikad nije bio jači!

SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ (uplašeno, šapatom): Oprostite, predsedniče, malo me udarila poezija. Ujutru sam slab na stihove.

BORIS TADIĆ (gleda u sat i prati sekundaru): Ajde da još jednom ponovimo. Putujemo u Jerme...

Zašto Slobodan Homen mrzi petak a voli ponedeljak? Zbog čega državni sekretar voli preplašene zenice svojih podređenih? Zbog čega je susret u samousluzi „Maxi“ bio prekretnica u duhovnom životu cenjenog državnog sekretara? Koliko u Beogradu ima „Maxi“ samousluga i zašto uvek pored njih stoji Slobodan Homen?

PONEDELJAK: Volim ponedeljak, ne toliko koliko utorak, manje od srede, svakako, ali više od petka, definitivno; zato što sam ponedeljkom opet na svom radnom mestu državnog sekretara u Ministarstvu pravde, opet u društvu tzv. kolega i još takozvanijih koleginica ispod čijih nasmejanih fasada prepoznajem nezasluženu zavist. Ponekad ih čujem kako šapuću, misleći da ih ne primećujem; stavljam na lice masku opuštenosti, hrabro prošetam između stolova, šapati kao rukom odnešeni nestaju. Volim tu prozaičnu moć straha koju odašilje funkcija državnog sekretara, volim te preplašene zenice koje refleksom bola priznaju svojim vlasnicima da su potrošna roba, da mogu biti otpušteni dok trepnu. Vrlo me je obradovala odluka da se ocenama od jedan do pet ocenjuju državni činovnici: razume se, državni sekretar se ne ocenjuje, on je taj koji ocenjuje druge!

Za sada, u Vladi još nije formirano Ministarstvo za zemne ostatke Draže Mihailovića, ali ako bude – glavni kandidat, pored čelnika BIA, biće četnoliki Slobodan Homen, inače državni sekretar u Ministarstvu pravde, koji javnost svakodnevno i sveširoko obaveštava o radu Državne komisije izjavama da nikad nismo bili bliže Dražinom grobu, da je samo pitanje dana kad će kosti biti otkopane, da se krug smrti zatvara, da se vrteška smrti okreće sve sporije, da će građanima laknuti kad nađemo grob, da je nađeni grob jedini uslov našeg životnog napretka!

U zemlji Srbiji više ništa nije čudno. Koliko prekjuče, predsednik Boris Tadić setio se nesvrstanog druga Tita nazvaši ga „vizionarem“; koliko juče, preciznije u subotu, predstavnici Bezbednosno-informativne agencije (BIA) položili su venac na spomenik četničkog vođe Draže Mihailovića usred Ravne Gore; podrazumeva se, naravno, da je ovakvo odavanje počasti izraz ljubavi prema još jednom „vizionaru“, ali i osebujni deo političke filozofije današnje Srbije čiji reklamni psihodelični slogan glasi: „I Evropa i Kosovo i Nesvrstani i Rusija i Partizani i Četnici i Tito i Draža i Exit i Guča i BIA i UDBA i Velja Ilić i Slobodan Homen“.

Valjda oslobođeni svake stege koja ih je godinama sputavala da priznaju kako im je zločinac Draža draži nego bilo koji upokojeni partizan – predstavnici Službe ovim kolektivnim gestom dokazali su da nikako nije slučajno ovo grozničavo traganje za đeneralovim grobom; za sada, u Vladi još nije formirano Ministarstvo za zemne ostatke Draže Mihailovića, ali ako bude – glavni kandidat, pored čelnika BIA, biće četnoliki Slobodan Homen, inače državni sekretar u Ministarstvu pravde, koji javnost svakodnevno i sveširoko obaveštava o radu Državne komisije izjavama da nikad nismo bili bliže Dražinom grobu, da je samo pitanje dana kad će kosti biti otkopane, da se krug smrti zatvara, da se vrteška smrti okreće sve sporije, da će građanima laknuti kad nađemo grob, da je nađeni grob jedini uslov našeg životnog napretka!