Srećom po Srbiju, ovaj podli hrvatski potez kojim se Srbija pokušava optužiti za genocid, rušenje hrvatskih gradova, ubistva civila, krađu kulturnih dobara – iste je večeri ućutkan miroljubivom izjavom izvesnog Vuka Jeremića, koji se samo za ovu priliku pojavio u Drugom dnevniku RTS i obznanio (hrvatski: obeznanio) da sledi kontratužba Srbije protiv Hrvatske, jer pomenuta zemlja „nije na adekvatan način odgovorila na ruku pomirenja“ pruženu (hrvatski: prženu) u nekoliko navrata kad smo im bratski poručivali da „ostavimo prošlost iza sebe“, da zaboravimo ko je koga napao, ko je koga držao pod opsadom, ko je kome rušio gradove, tko je tkome palio gume po Stradunu, tko je raketirao Zagreb. Zašto bismo se opterećivali takvim sitnicama kao što su masovne grobnice, ili Ovčara, ili Lovas, u času kad smo bili spremni da im oprostimo naše zločine?

Predlog Vlade: da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi - prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma

Deklaracija o pomirenju - Nova Srpska Biblija - nastavila je da širi svoj radioaktivni uticaj, ovog puta primenjen na diplomatsku službu. Svejedno da li je iko ikad bio neprijatelj ove Vlade ili Predsednika Srbije - sve je to, zapravo, preporuka za napredovanje u karijeri u državi koja se okrenula sabornosti i oprostila grehe nekadašnjim otpadnicima od Demokratske dogme. Slučaj Ljiljane Smajlović Ugrice, recimo: smenjena na zahtev Tadićeve partije, sklonjena sa mesta glavne i odgovorne urednice „Politike“, ali nije dugo bila klijent Zavoda za zapošljavanje; umesto da svakog meseca strpljivo, u dugim redovima, overava zdravstvenu knjižicu u nekavom SIZ-u, Smajlovićka je strpljivo čekala čitavih mesec dana - dok srce Borisa Tadića nije omekšalo mirisom kanadskog javora. Predlog Vlade: da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi - prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma; praktično, opet njen primer; godinama je bila zaljubljena u Vojislava Koštunicu, dušom i naročito gornjim delom tela bila član DSS, u „Politiku“ dovela DSS-vojnike Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića (duet „Ruho“ & „Babuška“), kao lav se borila protiv Amerike, branila Miladina Kovačevića do poslednjeg krošea, ismevala Borisa Tadića kad god je stigla... ali se ispostavilo da Tadićity uopšte nije zlopamtilo, naprotiv; što je više kleveta i laži, drug Ugrica je miliji i draži!

Sumanuta ideja da treba čuti i drugu stranu, naročito ako je ta strana fašistička, realizovala se u celosti u nedelju uveče u bioskopu REX, mestu koje je poznato po promociji ekstremnih antifašističkih vrednosti. Ali, kako je Deklaracija o pomirenju ušla u sve pore javnog života (i zapušila ih), ni REX nije ostao imun na nove trendove miroljubive koegzistencije: tako su za istim stolom sedeli Miloš Teodorović (novinar), Milan St. Protić (istoričar), Simon Simonović (Evropa nema alternativu), Mladen Obradović (Obraz) i Miša Vacić (1389), uz voditeljku Antonelu Rihu (B92) i masovno prisustvo policajaca, što u uniformi, što u civilu, pomešanih sa publikom podeljenom u dva tabora – naše i njihove. Povod ovog peace hepeninga bila je projekcija filma „Vrela krv” (autor Lazar Lalić), koji se bavi usponom desnog ekstremizma u Srbiji posle 2000. godine.

Piše: Petar Luković

Omiljeni srpski sport – zaborav, ni danas, u Tadićevoj guberniji Srbiji, baš kao juče u Koštuničinom vilajetu, nije izašao iz mode. Naprotiv, podlom i sramotnom Deklaracijom o pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, zaborav spram najstrašnijeg perioda novije srpske istorije – postao je državotvorna religija: opijum za narod podrazumeva da se kolektivno lobotomiramo, da se ne sećamo užasnih zločina počinjenih u ime frankeštajnovskog srpskog patriotizma, da zaboravimo silovanja, klanja, progone, bombardovanja gradova, koncentracione logore ili genocid u Srebrenici. Taktika amnezije, tako bliska plitkoumnoj filozofiji tadićizma, postaje farsa onog časa kad, recimo, ovdašnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, u epohalnom trenutku posvećene poremećenosti izjavi da je Srebrenica „unutrašnji problem Holandije“, što bi, recimo, analogijom značilo da je Aušvic „unutrašnji problem Izraela“.

Efikasnost, dinamika, pragmatizam – motori su današnje Demokratske stranke, večno u potrazi za brzinom; svejedno da li hitamo ka Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, Međunarodnom sudu pravde ili Crnoj Gori, važno je okretati pedale, ako stanemo, propali smo! Nemamo odavno vremena da se bavimo prošlošću; prošlost je onoliko mrtva koliko joj mi dopustimo da bude ukopana; što se manje bavimo onim što je bilo, veća je mogućnost da pedale brže okrećemo; svako podsećanje na tu „prošlost” isto je što i poturanje klipova kukuruza u biciklističke točkove budućnosti; zato, zbog toga, a upravo iz tog razloga, predlažemo ovakvu sažetu, efikasnu, dinamičnu, lančanu, pedalastu Deklaraciju o pomirenju: nema više vremena za razmišljanje!

Čitajući vaš verbalni B92 uradak, izuzetna gđo Liht, počeo sam da brinem za vas. Ako već lažete, lažite ubedljivo - jer je teorijski imbecilno da bi od vas e-novine tražile ostavku u Upravnom odboru “Politike” a.d., zbog čega, zašto, kojim povodom? Šta nas se tiče vaše izuzetno mesto u izuzetnom Upravnom odboru? Koga je u e-novinama, stvarno briga, da li ćete otići ili ostati u Upravnom odboru, niko nas u e-novinama nije ni pitao kad ste dolazili u taj Odbor. Who gives a fuck?

Izuzetna gđo Liht,

Vaše cenjeno gostovanje na domicilnoj Televiziji B92, u ponedeljak 6. oktobra, u emisiji “Poligraf”, ostalo bi na dalekim marginama mog ličnog interesovanja, ne samo zato što mi je neopisivo dosadno da vas slušam, sasvim svejedno o čemu govorili, već zbog činjenice da pomenutu B92 emisiju ne gledam ni povremeno, ni uopšte a uglavnom nikako. Svejedno: nakon vašeg izuzetnog gostovanja, telefonom mi se javio izvestan broj zabrinutih građana da mi prepriča kako ste u programu pomenuli e-novine, navodno, kritički, u društvu sa radikalskom “Pravdom”. Ne želeći da verujem da ste pored tolikih društvenih obaveza - predsednica Fonda za političku izuzetnost, predsednica Upravnog odbora “Politika” a.d., buduća ambasadorica Srbije u SAD, lična savetnica Borisa Tadića, supruga političkog analitičara Milana Nikolića - našli vremena da se bavite e-novinama, odbijao sam da nasednem na politički nekorektne komentare mojih vajnih priatelja koji su mi uporno, gotovo zaverenički, tvrdili da ste u emisiji rekli kako su “e-novine od vas tražile da date ostavku na mesto predsednice Upravnog odbora Politike a.d”.

Pišu pritvorenici: Petar Luković/Tomislav Marković

Nešto što se zove Kurir objavilo je u ponedeljak, 6. oktobra, tekst pod naslovom „Prozivka podguzne muve“ u okviru kojeg je nlo-prenelo pismo višestrukog ubice i samozvanog rodoljuba Milorada Ulemeka Legije, koje je misterioznim putevima stiglo na adresu ovog toaletoida. Kako stoji u Kuriru, očigledno je „da se najčuveniji pritvorenik Centralnog zatvora njime uključio u polemiku između Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava, i profesora Pravnog fakulteta u Beogradu“. Pismo Milorada Ulemeka Legije, patriote po milosti Službe, prenosimo u celini.

Antonić je slavodobitno obznanio da Druga Srbija psuje. Strašno, strašno. Ali još strašnije je što psuje baš njega, Antonića, koji je jedno nevinašce, umiljato jagnje, ničim nije zaslužio tako okrutne reči kojim ga velikodušno časte predstavnici Druge Srbije. Naročito onaj pokvareni čovek Petar Luković. Sad mu se pridružio i podmladak po forumima i blogovima, pa i u samim e-novinama, pošast lukovićizma se širi na sve strane. Kako su samo bezobrazni prema Antoniću! U njihovim izlivima verbalne agresije sve vrvi od ružnih reči, vukovskih izraza, psovka psovku stiže. Primitivci! Kako ih samo nije sramota?

PISMO PRVO

Pišu: Tomislav Marković & Petar Luković

Nije lako ovih dana biti Slobodan „Ruho” Antonić. Don Voja od Koštunića jašući na Kosovu ispušio na izborima, socijalisti prodali veru u krv i tlo za večeru sa Tadićem, ideji o vladi nacionalnog spasa – nema spasa, Vojvoda od Zarđale Kašike se uskopistio na Vojvodu od Grobarske Lopate; radikalske narikače udarile u kletve uprkos tome što ih Antonić već godinama ubeđuje da su normalne, fine, uljuđene i civilizovane, tako reći cvet demokratije, ali džaba – kad gazda Šeki naredi, lako se vraćaju svojoj pravoj prirodi. Nesrećan, čemeran, skrhan duševnim bolom, Antonić je morao nešto da preduzme ne bi li izašao iz duboke depresije. U zlo doba setio se Helsinškog odbora, izmislio nepostojeći spisak nepodobnih Srba i pokrenuo medijski linč nad Sonjom Biserko, tek da se malo razonodi. Uzdao se u 1389 nacionalno svesnih nasilnika, obožavaoce krvavog lika i genocidnog dela Radovana Karadžića, koji će njegove reči pretvoriti u zlodela.

Običaj da navijači Crvene zvezde postavljaju sumanute zahteve (prave ili izmišljene – svejedno, razlika nije velika) svom omiljenom klubu nije od juče. Evo šta je Petar Luković pisao u novembru 2006. godine, povodom tadašnje liste zahteva koju su Delije dostavile upravi crveno-belih.

Piše: Petar Luković

Saznanje koje nas poslednjih godina proganja: da je ovo postala zemlja koju oblikuju glupost, primitivizam i neznanje, uz večito povišenu mentalnu temperaturu na ivici živčanog sloma – o čemu svedoče stotine bolesnih izjava, svejedno da li stižu iz politike ili sporta, ponekad se pretvara u apsurdni teatar, neku vrstu ludačke instalacije razumljivu samo posvećenima. Već naviknut da po novinama svašta čitam i sa radija svašta čujem, uveren da sam nenadjebivo otporan na svaku vrstu poremećenosti, ostao sam bez daha kad sam ovih dana otkrio da su fudbalske Delije (u prevodu: navijači Crvene zvezde) klubu poslali listu zahteva, među kojima su ultimatumi da se Zvezda odrekne „narandžastih dresova” i da, uzgred, iz grba kluba izbaci latinicu i uvede ćirilicu! Budući da je jasno da je problem latinično-ćiriličnog pisma duboko uronjen u golu politiku jer se, tobož, Zvezda ima smatrati čisto srpskim klubom, te je potrebno to podvući ćirilicom – peticija protiv narandžaste boje pripada sferi čistog nadrealizma.

Otkriće da se orange-colour kosi sa srpstvom i pravoslavljem – što se valjda podrazumeva iz vizure crveno-belih fudbalskih duhovnika ogrnutih šalovima – otvorilo je sasvim novo poglavlje u istoriji nacionalnog daltonizma. Ako je, pretpostavimo, narandžasta boja ideološka perjanica iskonskog antisrpstva, ona koja potkopava rodoljublje, dolazimo do pitanja: a koje to boje pripadaju vaskolikom Srpstvu? Zelena sigurno nije jer podseća na islam; crna ne dolazi u obzir zbog satanističkih konotacija; žuta je vlasništvo Švedske i Brazila, zemalja koje nisu učinile ništa da nam pomognu oko srpskog Kosova, samim tim žuta je nepodobna; plava ne dolazi u obzir jer nas podseća na SFRJ koja je bila tamnica srpskog fudbalskog naroda; bela je zaštitni znak svih naših mrzitelja, posebice Engleza i Nemaca; ljubičasta je pederska, nespojiva s narodom koji vekovima neguje mit o svojoj potenciji; braon je metiljava, neprimerena energiji Delija… Ostaje samo nesrećna crvena boja koju navijači Zvezde, na svoj užas, moraju da dele s Liberalno demokratskom partijom!

Izvor E-novine

Udruženje građana familijarnog imena “Naši” (kopija iz Aranđelovca a ne original iz bratske Rusije) održalo je 24. septembra, na dan prepodobne Teodore i još prepodobnijih Sergija i Germana, promociju knjige “Aranđelovački slučaj Peščanik - Svi smo mi 'Naši” u beogradskom klubu prigodnog naziva Bogotražitelj.

Da podsetimo, decembra 2007. godine prvo je otkazana promocija Peščanika u Aranđelovcu, na kojoj je trebalo da govore Svetlana Lukić, Teofil Pančić, Mirko Đorđević i Petar Luković. Desetak dana kasnije, uz moćno policijsko obezbeđenje i prisustvo nekoliko stotina razularenih, četnolikih spodoba koje je predvodio predsednik opštine Topola Dragan Jovanović iz Nove Srbije, opet je prekinuta promocija; čak ni policija nije htela da spreči ove hrabre borce protiv slobode govora, mišljenja i dela. Slavu za ovaj nacionalni hepening pokupilo je Udruženje građana “Naši”, koje je alarmiralo lokalne partijske jedinice na obračun sa srpskim izdajnicima.