Kropa je, kao i tolika slovenačka mestašca, na primer obližnja Kamna Gorica, ili Tržič, ili Škofja Loka, Železniki... duboko u brdima, u mračnjikavom kanjonu veoma bogatom vodom, a sa velikim padom. Ima kojih stotinak kuća, ranije ih je bilo i manje, mada je naselje staro i dosta značajno. Na prvi pogled, položaj je nepovoljan, čak i opasan, što se prošle jeseni u provali oblaka po ko zna koji put potvrdilo. Zašto li su ljudi odabrali baš tu da žive?

Pa, od one opasne vode su i živeli, već stotinama godina su je koristili za pogon manufakturnih kovačnica, gde su uglavnim pravili klinove i eksere. Svuda okolo brda, nepristupačna, dakle siromašna, i samo u tim dolinama mogućnost da ljudi veštinom i radom (da, dosta teškim radom) izvuku nešto od prirode. Dakle, napravili su kovačnice i radili. Uspeh nije izostao: tih stotinak kuća, morale su nekad biti sasvim solidne i relativno bogate. Ne blistave, ne luksuzne, ali solidne i bezbedne. Možda banalno i prozaično, daleko od sjaja bogatih trgovačkih raskršća i prestonica, ali – ne mogu svi biti bogati trgovci, kraljevi i ministri.

Dok sam tako obilazio Kropu, pomislio sam da su možda baš zato ovi ovdašnji Slovenci toliko racionalniji i praktičniji od naših Srba (što ih automatski ne čini boljim ljudima, još manje zanimljivim, pa čak ne uvek ni lakšim za saživot).

Kada je Milutin Garašanin sastavljao svoje čuveno "Načertanije", po kome je Srbija trebalo da postane "balkanski Pijemont", to jest centar nove ujedinjene velesile na evropskoj političkoj sceni (megalomanija u srpskoj politici nije nikakav proizvod miloševićevskih vremena) - on je bio ministar jedne još uvek poluzavisne kneževinice koja je zvanično bila u sastavu Otomanske imperije. U prestonici te poluzavisne kneževinice bio je ruski konzul i ponašao se otprilike onako kako se sada u Beogradu ponaša ruski ambasador određujući dnevni red zasedanja srpske skupštine (ustvari ne samo dnevni red, nego i odluke). Drčni Garašanin, inače pun sebe, odnosno buduće veličine svoje države u nastajanju, suočen sa diktatom jednog običnog konzula koji je svojom dužnošću smatrao i upravljanje vladom bratske pravoslavne kneževine Srbije, procenio je da je bolje privremeno spustiti durbin i potražiti zaštitu kod vekovnog krvnog neprijatelja. Garašanin je pisao u Istanbul, da ga Turska odbrani od samovolje ruskog konzula.

Kom srpskom neprijatelju treba danas da se obrati srpska vlada ne bi li od nasrtaja ambasadora bratske pravoslavne zaštitnice - zaštitila elementarno dostojanstvo nezavisne države? Ili će Srbija pristati da bude nezavisna, koliko je odnedavno nezavisna i Južna Osetija? (O nezavisnosti Severne Osetije, a ova je u sastavu Rusije, ni sada ni ranije niko nije ni zucnuo: Rusija daje strogo kontrolisanu nezavisnost narodima koji žive na tuđoj, a ne na njenoj teritoriji.)

Ko misli da pod suncem ima nečeg novog, vara se.

Danas, 03.09.08.

Poslednjih godina desetine hiljada Slovenaca, mojih sunarodnika (dvostrukog sam porekla, srpskog i slovenačkog), dolaze u Srbiju na zabavu: u Guču, na Exit, ili u Beograd. Guča im nudi rakijčinu, pečenje i razularenost uz odgovarajuću muzičku pratnju. Exit – ošamućenost pivom i nekontrolisanom bukom iz zvučnika. U srpskoj prestonici su posebno oduševljeni »zabavom na splavovima«. U početku sam mislio da je to dobro: eto, rane iz nedavne prošlosti se zaceljuju, Srbi i Slovenci ponovo počinju normalno da prihvataju jedni druge. Sada o tome imam drugačije mišljenje.

I drugi stranci, zaposleni ovde ili samo u prolazu, hvale mentalitet i atmosferu u Srbiji i Beogradu. Njima je, za razliku od ostalih evropskih prestonica zemalja u tranziciji, ovde »živo, velegradski«, dok je na drugim mestima »učmalo, neinteresantno, provincijski, bez pravog noćnog života«. U Beogradu vide i hvale ležernost, opuštenost, slobodan duh, čega, navodno, nigde više nema.

Jevanđelje i vera u narod

Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu. Dva pisca su doista u mnogočemu suprotstavljena, ali imaju i dosta zajedničkog. Da pomenem samo veze »pravog« života, kako ga autori shvataju, sa narodom i zemljom.

Pomenuti stereotip podržavaju kako književni, tako i vanknjiževni razlozi. Mihail Bahtin i nebrojeni slavisti »bahtinomani« (kao što su drugi »zavisnici« od Dostojevskog ili Tolstoja, tako se mnogi »drogiraju« bahtinskim idejama), ne sumnjaju u tezu da je Dostojevski primer polifonije u književnosti, dok je Tolstoj jednouman, monologičan autor. I to bi već bilo dovoljno da ih proglasimo antipodima. I današnji slovenofili su ubeđeni da je Dostojevski uzor, ali ne polifonije, nego najnedvosmislenijeg pravoslavnog proroka u predapokaliptična vremena (Justin Popović, autor knjige »Dostojevski o Evropi i slovenstvu«, novi prepodobni srpske Crkve ga je čak predlagao za kanonizaciju), dok je Tolstoj bio model preteče antihrista (ruska Crkva ga je izopštila i još uvek se pridržava te anateme). Dakle: antipodi i sa crkvene strane. Ali, ni jedno ni drugo »antipodstvo« nije samo po sebi razumljivo. Tek treba da otkrijemo šta znače i koliko važe.