Kao što je za američku administraciju, pa i za brojne Amerikance, napad 11. septembra bio opravdanje za histeričnu ksenofobiju i brojna narušavanja pravnog poretka, sve do pokretanja ratova u Aganistanu i Iraku, tako je za vlasti u Rusiji, pa i brojne Ruse, rušenje stambene zgrade u Moskvi 1999, kada je poginulo 300 ljudi, bilo povod i opravdanje za otvoreni rasizam, za bezobzirnu agresiju u Čečeniji, za razmah neonacističkog pokreta. Simptomatično je da u slučaju oba teroristička napada ima dosta podataka koji govore o odgovornosti »bezbednosnih« službi dve supersile, počev od sumnji za aktivno ili pasivno učešće u samim napadima, do zloupotrebljavanja napadima izazvanih emocija radi učvršćenja svoje, sve manje zakonite vlasti. Amerika kao da pokušava da se tog odijuma oslobodi. U Rusiji, naprotiv, ksenofobija još uvek donosi politički kapital. Na meti su novinari i pravnici koji o zloupotrebama javno govore, a rasizam cveta.

Predstavnik moskovskog analitičkog centra »Sova« kaže da »više od polovine stanovnika Ruske federacije smatra da Rusi treba da imaju privilegovan status u odnosu na druge etničke grupe, a da bi nacionalne manjine trebalo ograničiti ili čak proterati iz zemlje«. Putin stvara i koristi to narodno raspoloženje: jedan od primera je proterivanje Gruzina iz Rusije. Za podršku naroda bore se i vođe ekstremnih nacionalistčkih organizacija koji su se okrenuli protiv Putina i njegove vlasti, jer ovaj »nedovoljno vodi računa o ruskim interesima«. U stvari, vlasti i neonacistička opozicija na terenu ksenofobije i rasizma ne nastupaju kao protivnici, nego kao konkurenti koji nude skoro ista rešenja, pa nije čudno da nacionalisti uživaju simpatije i saučesništvo mnogih delova bezbednosnih i pravosudnih organa, tako da bez velikog straha polaze u svoje akcije. Čak i ako je sudski progonjena, većina napada na strance je kvalifikovana kao obično »huliganstvo«, a ne kao delo rasne mržnje. Istrage se u takvim slučajevima vode mlako i bezvoljno, pa se zločincima ponekad u trag uđe sasvim slučajno, iako se oni ne trude da sakriju svoje delo, nego ga, naprotiv, često propagiraju na internetu.

U Moskvi se nastavlja istraga povodom ubistva advokata Stanislava Markelova i novinarke »Nove gazete« Anastasije Baburove, koji su 19. januara bili ubijeni u centru grada. Islednici proučavaju snimke nekoliko kamera koje su zabeležile ubicu. Sve verovatne verzije ubistva su povezane sa profesionalnom delatnošću advokata.

Markelov je istupao protiv prevremenog oslobađanja po zlu poznatog pukovnika Budanova, krivog za ratne zločine u Čečeniji, a heroja za dobar deo ruskog javnog mnenja.

Njegove kolege podsećaju da je on takođe predstavljao interese novinara Mihaila Beketova, koga su skoro do smrti premlatili u dvorištu njegove kuće. Beketov je kritikovao vlasti grada Himok i istupao protiv uništavanja šume u tom kraju. Markelov je tim povodom rekao da »nam je svima danas neophodna zaštita – od nacista i mafioznih vlasti«.

Što se nacista tiče, Markelov je kao advokat antifašističkih i pacifističkih organizacija učestvovao i u nekoliko većih procesa protiv ruskih neonacista. Stoga ne treba zaboraviti i na mogućnost da se radi o osveti od strane ruskih nacionalista, smatra zamenik glavnog urednika »Nove gazete« Sergej Sokolov.

Baburova je kao student pete godine žurnalistike već radila u »Novoj gazeti«, uglavnom na temama koje su interesovale i Markelova kao advokata. Sekretar »Saveza novinara Rusije« Vsevolod Bogdanov smatra da je »ubistvo novinarke tragedija na kakvu je naše društvo već naviklo. ... Od oko 300 ubistava novinara većina nije dobila sudski epilog. ... Mi u savezu smo utučeni i deprimirani, da ne kažem izgubljeni, a zločinačke strukture pobeđuju.«

Prateći ruske medije i izjave visokih i srednjih ruskih zvaničnika, ako im bezuslovno verujete, ostaćete u uverenju da je Rusija poslednje mesto na planeti na kome će se osetiti posledice sadašnje svetske finansijske i ekonomske krize. Ta kakva kriza, gde ste vi to čuli! Naprotiv, Rusija samu sebe predlaže kao spasioca koji će propalom Zapadu pokazati kako se vode poslovi i na čemu, umesto trulog dolara, treba da počivaju međunarodne finansijske institucije. Ako se nešto i dešava, procedio je nedavno kroz zube ruski premijer, to će njegova vlada lako rešiti: povećavanjem budžetske potrošnje (plata i penzija, socijalnih davanja) i smanjenjem poreza preduzetnicima. Obećanje koje lepo zvuči, nema šta.

Nego, malo je rano da se radujemo. Ako se o krizi u Rusiji ne piše i ne govori, ima za takvo nešto razloga silnijih i ubedljivijih od samog nepostojanja krize. Za ubedljivost su se pobrinula »ministarstva sile«: prema postojećem zakonu protiv ekstremizma, sve koji šire glasine o krizi ućutkaće bezbednosne službe i nadležna tužilaštva, ako već nisu shvatili koliko je sati i ućutali se sami. Tako su nedavno zbog analitičkog komentara objavljenog u ekonomskom dnevniku »Vjedomosti«, oficiri pokucali na vrata redakcije... Drugima nisu morali da dolaze, jer svi već sve znaju.

Kropa je, kao i tolika slovenačka mestašca, na primer obližnja Kamna Gorica, ili Tržič, ili Škofja Loka, Železniki... duboko u brdima, u mračnjikavom kanjonu veoma bogatom vodom, a sa velikim padom. Ima kojih stotinak kuća, ranije ih je bilo i manje, mada je naselje staro i dosta značajno. Na prvi pogled, položaj je nepovoljan, čak i opasan, što se prošle jeseni u provali oblaka po ko zna koji put potvrdilo. Zašto li su ljudi odabrali baš tu da žive?

Pa, od one opasne vode su i živeli, već stotinama godina su je koristili za pogon manufakturnih kovačnica, gde su uglavnim pravili klinove i eksere. Svuda okolo brda, nepristupačna, dakle siromašna, i samo u tim dolinama mogućnost da ljudi veštinom i radom (da, dosta teškim radom) izvuku nešto od prirode. Dakle, napravili su kovačnice i radili. Uspeh nije izostao: tih stotinak kuća, morale su nekad biti sasvim solidne i relativno bogate. Ne blistave, ne luksuzne, ali solidne i bezbedne. Možda banalno i prozaično, daleko od sjaja bogatih trgovačkih raskršća i prestonica, ali – ne mogu svi biti bogati trgovci, kraljevi i ministri.

Dok sam tako obilazio Kropu, pomislio sam da su možda baš zato ovi ovdašnji Slovenci toliko racionalniji i praktičniji od naših Srba (što ih automatski ne čini boljim ljudima, još manje zanimljivim, pa čak ne uvek ni lakšim za saživot).

Kada je Milutin Garašanin sastavljao svoje čuveno "Načertanije", po kome je Srbija trebalo da postane "balkanski Pijemont", to jest centar nove ujedinjene velesile na evropskoj političkoj sceni (megalomanija u srpskoj politici nije nikakav proizvod miloševićevskih vremena) - on je bio ministar jedne još uvek poluzavisne kneževinice koja je zvanično bila u sastavu Otomanske imperije. U prestonici te poluzavisne kneževinice bio je ruski konzul i ponašao se otprilike onako kako se sada u Beogradu ponaša ruski ambasador određujući dnevni red zasedanja srpske skupštine (ustvari ne samo dnevni red, nego i odluke). Drčni Garašanin, inače pun sebe, odnosno buduće veličine svoje države u nastajanju, suočen sa diktatom jednog običnog konzula koji je svojom dužnošću smatrao i upravljanje vladom bratske pravoslavne kneževine Srbije, procenio je da je bolje privremeno spustiti durbin i potražiti zaštitu kod vekovnog krvnog neprijatelja. Garašanin je pisao u Istanbul, da ga Turska odbrani od samovolje ruskog konzula.

Kom srpskom neprijatelju treba danas da se obrati srpska vlada ne bi li od nasrtaja ambasadora bratske pravoslavne zaštitnice - zaštitila elementarno dostojanstvo nezavisne države? Ili će Srbija pristati da bude nezavisna, koliko je odnedavno nezavisna i Južna Osetija? (O nezavisnosti Severne Osetije, a ova je u sastavu Rusije, ni sada ni ranije niko nije ni zucnuo: Rusija daje strogo kontrolisanu nezavisnost narodima koji žive na tuđoj, a ne na njenoj teritoriji.)

Ko misli da pod suncem ima nečeg novog, vara se.

Danas, 03.09.08.

Poslednjih godina desetine hiljada Slovenaca, mojih sunarodnika (dvostrukog sam porekla, srpskog i slovenačkog), dolaze u Srbiju na zabavu: u Guču, na Exit, ili u Beograd. Guča im nudi rakijčinu, pečenje i razularenost uz odgovarajuću muzičku pratnju. Exit – ošamućenost pivom i nekontrolisanom bukom iz zvučnika. U srpskoj prestonici su posebno oduševljeni »zabavom na splavovima«. U početku sam mislio da je to dobro: eto, rane iz nedavne prošlosti se zaceljuju, Srbi i Slovenci ponovo počinju normalno da prihvataju jedni druge. Sada o tome imam drugačije mišljenje.

I drugi stranci, zaposleni ovde ili samo u prolazu, hvale mentalitet i atmosferu u Srbiji i Beogradu. Njima je, za razliku od ostalih evropskih prestonica zemalja u tranziciji, ovde »živo, velegradski«, dok je na drugim mestima »učmalo, neinteresantno, provincijski, bez pravog noćnog života«. U Beogradu vide i hvale ležernost, opuštenost, slobodan duh, čega, navodno, nigde više nema.

Jevanđelje i vera u narod

Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu. Dva pisca su doista u mnogočemu suprotstavljena, ali imaju i dosta zajedničkog. Da pomenem samo veze »pravog« života, kako ga autori shvataju, sa narodom i zemljom.

Pomenuti stereotip podržavaju kako književni, tako i vanknjiževni razlozi. Mihail Bahtin i nebrojeni slavisti »bahtinomani« (kao što su drugi »zavisnici« od Dostojevskog ili Tolstoja, tako se mnogi »drogiraju« bahtinskim idejama), ne sumnjaju u tezu da je Dostojevski primer polifonije u književnosti, dok je Tolstoj jednouman, monologičan autor. I to bi već bilo dovoljno da ih proglasimo antipodima. I današnji slovenofili su ubeđeni da je Dostojevski uzor, ali ne polifonije, nego najnedvosmislenijeg pravoslavnog proroka u predapokaliptična vremena (Justin Popović, autor knjige »Dostojevski o Evropi i slovenstvu«, novi prepodobni srpske Crkve ga je čak predlagao za kanonizaciju), dok je Tolstoj bio model preteče antihrista (ruska Crkva ga je izopštila i još uvek se pridržava te anateme). Dakle: antipodi i sa crkvene strane. Ali, ni jedno ni drugo »antipodstvo« nije samo po sebi razumljivo. Tek treba da otkrijemo šta znače i koliko važe.