Tumačenja svetske ekonomske krize još uvek se ne bave dovoljno predano političkim implikacijama. Putevi i karakter krize verovatno su složeniji od kraha njujorške berze 1929, u onoj meri u kojoj su se razvili modaliteti i strukture poslovanja, uključujući nove tehnologije i svetsko tržište. U odgovorima na poremećaje koji su se odigrali usled nedostataka u regulaciji američkog sistema kreditiranja i zaduživanja, dok je administracija podsticala banke da vode jedan oblik socijalne politike zaključujući riskantne aranžmane, politički lideri su pokušali da osvoje nov prostor za sebe i svoje birokratije. Novo liderstvo ukazalo je na ideološko i funkcionalno bankrotstvo neoliberalne ere. Samim tim je ekonomija preobražena u politiku. Uključujući donacije državnih fondova, ili fondova pod državnom regulativom poremećenom finansijskom tržištu kao da se ponovo počeo osporavati koncept slobodnog poslovanja i prihvatanja posledica koje ono podrazumeva. Time politika nije pokušala da zaštiti propale banke i osiguravajuća društva. Moralna osuda njihove grabežljivosti je sama po sebi dovoljna hrana politici i liderstvu. Ali su administracije odlučile da obezbede dodatnu potporu konceptu državnog starateljstva. Podržale su i sitne igrače na berzama, zapravo male, anonimne špekulante koji pripadaju društvenoj osnovici, i kreditno zadužene potencijalne beskućnike koji su trošili daleko preko zarađenog. Možda su to stepenice ka nebu.

Osipanje američkog globalnog uticaja odigralo se tokom dve uzastopne republikanske administracije. Bilansi zasad ukazuju na tendencije deficita ukupne američke politike i ekonomije. Teroristički napadi 11. septembra 2001. okončali su zlatnu eru američkog unilateralizma. Jedini opipljiv uspeh intervencije u Iraku 2003. bio je svrgavanje režima Sadama Huseina, a stvarni ishod verska i etnička dezintegracija, legitimizacija političkog islama i opšta kulminacija antiameričke retorike. Slom hipotekarnog tržišta 2007. i svetska finansijska kriza 2008. podsetili su u kojoj meri američki neuspesi mogu postati segment globalne svakodnevice.

Ne postoji politička kultura koja u sebi ne sadrži oštro osporavanje svih američkih vrednosti. Antiamerikanizam je ispunio globalnu stvarnost oblikovanu pod neodoljivim uticajem američke nauke, tehnologije, telekomunikacija, medija, industrije masovne zabave i potrošačke kulture. Struktura američkih etničkih i verskih zajednica podudarna je s njihovom globalnom strukturom. Sa izuzetkom američkog ropstva, imigracija je poticala iz nadanja u lični uspeh oslobođen arbitraže, i njene visoke cene, staleškog poretka, države ili crkve.

U predvečerje predsedničkih izbora, SAD su i dalje centar sveta, uprkos njihovom srozavanju na najnižu tačku popularnosti, u čitavoj svojoj istoriji. I u vijetnamskim godinama, američka protestna demokratija, uključujući novu masovnu kulturu, postala je univerzalna humana poruka, emancipacija individualizma, prava, pravde i slobode ispunjena snažnim etičkim potencijalom i pobunjeničkom estetikom. Kakve god SAD da su, i ma ko on bio, novi američki predsednik ostaće neka vrsta globalnog lidera, želeo to svet ili ne, bila globalna zajednica toga svesna ili ne.

Srpska kosovska politika, postavljena na osnove komunizma, nacionalizma i antropološkog ekskluzivizma, zadržala se na svojim suštinskim polazištima. U toku dve decenije je samo mutirala, prilagođavajući se promenljivim genetskim kodovima političkog metabolizma. Ali je ostala jednako uspešna, u destrukciji kojom je rasturala jugoslovensku zajednicu, potom i svaku izvesnost njene rekonstrukcije, od regionalne saradnje do evroatlantskih integracija. U tom smislu su daleko odmakle sve bivše jugoslovenske republike koje su ostale izvan domašaja srpske politike, i Albanija. Kosovski virus se uvlači i u tkivo svake usputne infekcije. Gasna afera privremeno je zasenila diplomatski skandal kojim je Srbija zaokružila mahniti ciklus sporenja i sukoba sa svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Otkrićem da je prethodna vlada, gotovo u celini, organizovala, s ruskim partnerom, netransparentan, verovatno i nezakonit sistem isisavanja provizija i ustupanja srpskih preduzeća ruskoj državi, takođe je ogoljena strvarnost kosovske manipulacije: indoktrinacija, pljačka i osporavanje prava na lični stav i kolektivnu slobodu od ciklične politike otvaranja i zamrzavanja konflikta svakoj generaciji u modernoj srpskoj istoriji.

Najnoviji kosovski skandal ukazao je i na žalosno političko stanje srpske zajednice u Crnoj Gori. Njeno liderstvo, čija je idejna matrica vezana za pritvorsku jedinicu u Sheveningenu, uporno se vezuje za nereformisane beogradske političke i bezbednosne strukture. U neposrednoj prošlosti odigrala se i epizoda saradnje s krugovima okupljenim oko političkih investicija Zemunskog klana. Srpska zajednica u Crnoj Gori se počela kolektivno poistovećivati s najmračnijim podzemljem srpskog mejnstrima. Čojstvo i junaštvo srozali su se na divljanje huligana u Podgorici, po uzoru na beogradske kolege, i infuzijom kojom je okončan štrajk glađu jednog od lidera koji je saučestvovao, sa govornice, u demoliranju srpske prestonice. U stvari je pred crnogorskom srpskom zajednicom isti put koji je Srbija trebalo da pređe nakon 2000, jer se toga nije setila 1989. I to je učinila usporeno, traljavo, uz ljudske žrtve. Dok je reforma reformi i demokratizacija demokratizacije zadatak Crne Gore u celini, bez obzira na pojedinačna i kolektivna uverenja o poreklu i identitetu.

Po nalogu republičkog tužilaštva privedeni su Nedeljko Prelić, investitor i vlasnik građevinske firme Optos, Miroljub Đorđević nadzorni organ investitora, i Duško Božić izvođač radova na objektu u Dubljanskoj ulici na beogradskoj Čuburi, zbog urušavanja jedne kuće i delimičnog urušavanja tri susedna stambena objekta. Portparol tužilaštva objasnio je da postoji osnovana sumnja u počinjeno „teško delo protiv opšte sigurnosti u vezi sa krivičnim delom - nepravilno izvođenje građevinskih radova“.

Čubura je, tradicionalno, idilična oaza prethodnih oblika života. Smirene, usporene ljudske harmonije, sitnog ćeretanja po avlijama i dubokih mudrosti Kalenić pijace o svetskoj politici i globalnom poretku, filozofskog prezira savremene civilizacije, dostojanstvenog nacionalizma i intimne svakodnevice. Kultura na prizemlju, gotovo ruralna, na obodu urbanog jezgra. Ako je to Čubura to ikad bila, dok se i njen karakter pokušavao prilagoditi poetici i sinergiji zajedničkog zločinačkog poduhvata, i nju je zapljusnuo cunami nastao upravo iz tektonskih poremećaja koji su prethodnom vremenu, koji je izbrisao gotovo sve tragove bezazlene ljudske dobrote. Danas je Čubura ruglo divlje gradnje, autentičnog, gotovo spontanog nadziđivanja, doziđivanja, otimanja kvadratnih metara, uzurpacije javnih površina, u zaklonu taraba i zidova, i zavereničkoj tišini tesnih, nakaznih sokaka.

Novija prošlost podseća koliko je kobno poigravanje sa osećanjima kolektivnog identiteta i kolektivne sudbine. S porivima vezanim za mitove koji su racionalnu osnovicu izgubili u zanavek istekloj, gotovo neuhvatljivoj prošlosti. Mitovi se hrane zaboravom, ili probranim sećanjem.

Povratak zvanične srpske politike na matricu razmetljive, bahate retorike, i proizvodnje neprijatelja, tako da bez onih unutrašnjih oni spoljni kao da nemaju smisla, nije iracionalan samo zbog odsustva svakog povoljnog ishoda. Taj manir ukazuje na nepoštovanje sopstvene prošlosti i svih njenih poruka, ukljućujući žalostan, verovatno zaslužen kraj dela prethodnog establišmenta.

U godinama koje su prethodile kraju komunizma, uklonivši potencijalne reformske snage u nomenklaturi, Srbija je besno i planski uništavala Jugoslaviju koju je dva puta sastavljala ulažući u nju ogromne napore, i živote. U tom trenutku su bila najmanje važna tumačenja zajedničke države kao opšteg okvira srpskog nacionalnog koncepta. I ako je bio neujednačen, jugoslovenski prosperitet nije bio vezan za srpske zajednice, dok je, u izvesnom smislu povlašćena, mada pod jedva podnošljivim pritiskom imigracije, sama prestonica dobijala kosmopolitski i multikulturni karakter. Jugoslovenski projekat, koji se mogao udobno prilagođavati evropskim nadnacionalnim strukturama, zbrisan je u samo jednoj deceniji: secesija Slovenije, agresija JNA na Hrvatsku, rat u Bosni, podele u Crnoj Gori i nasilna, rasistička administracija na Kosovu koju je okončala NATO intervencija, nasilje nad opozicijom u samoj Srbiji, i ono okončano nasilnim prevratom kao smenom vlasti koja je prethodno, ukupno nasilje smišljeno i uporno proizvodila. Deset godina posle svega toga, Srbija se, ovoga puta verbalno i diplomatski, ponovo sukobila s Crnom Gorom, i prvi put s Makedonijom, kako nijedna od bivših jugoslovenskih republika ne bi ostala izuzeta iz kobnog koncepta jedne propale politike.

Tehnologija populizma računa na sve oblike oskudice u kojima tavori političko društvo. Materijalne i mentalne. Tu negde nestaje potreba da se razjasni kako će se deficitarnim budžetom ispuniti predizborna obećanja. Razvoj zavisi od ubrzanja reformi, a politika u Srbiji gubi privlačnost ukoliko se ukinu granice, poslovne barijere, privatizuju javna preduzeća, otvori i demonopolizuje tržište, denacionalizacijom isprave stare nepravde, racionalizuje vlasnička struktura i ojača srednji sloj, oslonac razvojne i političke stabilnosti. Zato se predizborna obećanja odbacuju u postizbornoj podeli plena. Partijski militarizam nalaže kontrolu nad ostacima državnih resursa, nad privatizacijom i investicijama, nad verom i ideologijom. Ponovo se uspostavlja feudalna vertikala, disciplinovana blanko ostavkama i ličnim dosijeima, u kojima, i kad nisu kriminalni, obično dominira profesionalna nekompetencija.

Razvoj i reforme dovela je u pitanje i skupštinska opstrukcija, više posledica sistematskog uništavanja parlamentarizma, nego krutog poštovanja poslovnika. Monopolistima u politici, biznisu, kulturi i religiji odgovara parlament kao poprište predpolitičkog varvarstva. U opštem neznanju pojam demokratije vezuje se za institucionalizovanje primitivizma i nesputane logoreje. Srpska politika je i dalje konfliktna: oslanja se na antiliberalni ustav, na manipulacije nacionalizmom i otvorenim teritorijalnim pitanjem, na nasleđe nerasvetljenih zločina, od Srebrenice do atentata na premijera i likvidacija vojnika u kasarnama. Misterija smrti uverljivija je od misterije života.

U kulturi zaborava kao političkog koncepta, ponekad su potrebna podsećanja.

Srbiju su, od 1941, bombardovali nacisti, zapadni saveznici i NATO, vojno je okupirale sile Osovine, zatim je oslobodili i preuzeli Sovjeti i komunistički partizani, bila je pod sankcijama UN, SAD i EU. Drastično se, nasilno ili stihijski, menjala imovinska i socijalna struktura. Odigrali su se tektonski demografski i kulturni poremećaji. Birokratski federalizam Jugoslavije, i ishod njene druge dezintegracije proizveli su ozbiljne nacionalne frustracije. Raspad Jugoslavije odigrao se u ideološkom okviru koji je omogućilo prethodno zataškavanje ratnih zločina koje je takođe iskrivilo percepciju prošlosti i tekućih međunacionalnih odnosa. Na istim osnovama je nacifikacija nekomunističkog antifašizma omogućila zloupotrebu tradicije, u poduhvatu kojim je podgrejani srpski nacionalizam prekratio potrebu demokratskog i evropskog redefinisanja jugoslovenske zajednice.

Česti diskontinuiteti su Srbiju lišili institucionalnog kapaciteta da ustanovi vladavinu prava, da poštuje neprikosnovenost privatne imovine, uključujući istorijski kontekst, da oslobodi i otvori tržište, kulturu i mentalitete, da se integriše u evropske i atlantske strukture, da se povezuje sa susedima. Možda i zbog sklonosti srpske dominantne politike da sve unutrašnje frustracije beskrajno održava i po potrebi razvija, evropeizacija Srbije ukazuje na potrebu institucionalizacije onih procesa u kojima se transformisala postnacistička Nemačka. Mada se time ne bi smela poturati analogija istorijske krivice.

Dramatične promene u međunarodnim odnosima i finansijama nisu bile neočekivane. Bilo je izvesno da će se Rusija definitivno prepustiti autoritarnom poretku oligarhijskih monopola, koji je krenuo da se odmeće i od nepostojeće opozicije i od političkog partnerstva sa Zapadom, da bi taj spori zaokret kulminirao u Gruziji. Globalna finansijska kriza potrajaće pre na osnovu svojih razmera nego usled nespremnosti da se ispitaju i predoče njeni mehanizmi. Barak Obama je ukazao na hipokriziju korporacija koje se užasavaju regulacije, ali se suočene s bankrotstvom obraćaju državnim fondovima. I pozvao na potrebu da se srednji sloj podstakne geslom nove jednakosti i ukidanjem ravnopravnosti bogatih u obavezama prema državi i društvu. Koliko bi njegov egalitarizam mogao da dodatno zaljulja američku ekonomiju, ukoliko ustukne pred nekim budućim oblikom progresivnog oporezivanja, on ima privlačnu snagu za sve političke zajednice koje se identifikuju u suprotstavljanju američkoj kulturi. Globalna odgovornost i globalna popularnost SAD ionako su, zasad, nepodudarne.

SAD ipak nisu utonule u onaj oblik beznađa koji je omogućio F. D. Ruzveltu da politički sistem približi ličnoj vladavini, a rast ekonomije, nakon prvog oporavka, zaustavi do svoje smrti. Američka ekonomija tek potom je nastavila dinamičan uspon, ali zahvaljujući promeni administracije, a ne završetku svetskog rata. Ovoga puta iskustvo ne dopušta da se takvi izleti ponove. Na isti način se, takođe zahvaljujući otvorenosti i kompetenciji u javnom diskursu, sužava prostor republikanskoj konzervativnoj pseudoetičkoj agendi. Ali je očigledan nedostatak ličnosti koje bi bile u stanju da mireći koncepte ekonomskih i ličnih sloboda vrate SAD u zlatne devedesete. Kao da je najveći Klintonov neuspeh bio u nemogućnosti da se politički multiplicira.

Promena političkog kursa koja se odigrala nakon majskih izbora probudila je optimizam, mada se reformski trendovi zasnivaju na podložnosti evropskom uticaju, umesto na jasnom političkom i društvenom dogovoru. Srbijom i dalje dominiraju one snage koje su, suočene sa istorijskim porazom politike koja je okrvavila protekle dve decenije, nekoliko puta vandalizirale prestonicu, i za sobom ostavile ljudske žrtve, u kasarnama i na ulicama. I njihove pseudoideje. Uz podršku tradicionalne elite, lidera zvaničnih institucija i organizovanih huligana.

U tom smislu politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se u Skupštini u prilog potvrđivanja energetskog sporazuma s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140. Pri tom nije dovoljno ubedljivo razjašnjeno da se tzv. gasnim sporazumom zanemarila obaveza tenderske privatizacije javnih preduzeća, i da Skupština učestvuje u jednom nezakonitom postupku. Da je lični dogovor Koštunice i Putina poklon srpske države ruskoj. Isto tako, vlada se nije usudila da napomene da se SSP odnosi na Srbiju bez Kosova, koje je većina članica EU priznala kao nezavisnu državu. Kao da je Kosovo, u međuvremenu, postalo drugorazredni politički problem.