• Nije mogućna promena u društvu bez akcije intelektualnog sloja u njemu.

• Nema partije, pogotovo ne liberalne, koja može da uspešno deluje bez podrške tog sloja u društvu.

• Srpsko društvo je zakucano u jalovo prežvakavanje jednih istih tema, isto tako i njeni intelektualni slojevi. U isto vreme eksperiment zamene morala i politike imaginarnim životom je u Srbiji izveden do tačke moralne paralize i političke dezintegracije. Umesto države zato imamo maketu države.

• Glavna odlika te jalovosti je potpuna nesposobnost da se formira najmanji zajednički imenitelj i da se on aklamativno prihvati. Zato vlada konfuzija pred glasačkim kutijama.

• Sva društva u tranziciji imala su ili jasan ili kakav-takav konzenzus oko osnovnog pravca promene.

• Dok brod tone, niko ne farba ogradu, već svi idu u istom pravcu: prema čamcu za spasavanje. Teško da neko drugačije pravilo važi i u društvu koje neprestano ponovo propada.

• Ako stalno propada akcija za promenu u društvu, onda će umesto iznutra, to društvo biti promenjeno spolja, lomljeno uticajem ravnodušnih kauzalnih lanaca. Ta promena nikad ne može biti tako dobra, kao što bi bila ona koja je prethodno iznutra izostala.

• Nije dobro da razmišljanja i tekstovi koji polemišu o takvim stvarima budu glomazni i komplikovani, jer umnogostručavaju problem koji bi u nuždi trebalo da se pojednostavi.

• Kao što postoji Urgentni centar, koji spasava život i ne radi ništa drugo, tako bi bilo dobro da postoji i akcija oko društvene promene, skoncentrisana samo na ono što svi želimo. Naravno, u slučaju da tako nešto uopšte postoji.
  

• Ako tako nešto ne postoji, setimo se kako je naš dom manja planeta jedne nebitne zvezde: da nestanemo sada, niko to ne bi ni primetio. Dok se to ne desi, svađajmo se do mile volje, kad ima povoda i kad ga nema, kad mislimo isto i kad mislimo različito, kad smo u pravu i kad grešimo. I to je način da se živi.

Peščanik.net, 01.07.2009.

Ako je svojevremeno moglo da dođe do neočekivanog i pomalo bučnog razlaza između Sartra i Kamija u časopisu „Moderna vremena“, povodom velikih društvenih pitanja, može do razlaza da dođe i između Teofila Pančića i mene na sajtu „Peščanika“. Pa, bih ja mogao da primetim kako je, dok sam ja u poznim godinama otkrivao političku partiju i slao svoje izveštaje iz Parlamenta, on je u poznim godinama otkrivao pozorište i slao svoje izveštaje sa Sterijinog pozorja.

Ali ne vidim zaista ništa pogrešno u činjenici da čovek menja mesto i formu svog delovanja kroz vreme koje mu je dato u životu i to svaki put kad oseti potrebu da to učini.  Naprotiv, to je poželjno i dokaz je kakve takve vitalnosti i pokušaja da se Sizifov posao obavi na inovativan način, možda baš ovoga puta pravi i uspešan. A i siguran sam da naši zajednički pogledi na okolnosti u ovom društvu zaslužuju polemiku bez malicioznosti i nepotrebnog peckanja, pa predlažem da u takvom tonu i nastavimo, pozivajući sve zainteresovane da se pridruže, da oštro diskutuju, ali i da dobronamerno tumače druge.

Već određeno vreme tinja tihi sukob između Peščanika i LDP, ali svi o tome ćute. I kad već niko nije o tome hteo da progovori, dobro je da nas dvojca povučemo konac i da vidimo da li će džemper da se opara ili da se zakrpi. Mislim da takva rasprava može dovesti i do dragocenih zaključaka, ako bismo se pridržavali pravila koja predlažem. Na taj način bismo dokazali da je mogućno voditi svrsishodne i razložne polemike bez luka i ostalih uobičajenih balkanskih priloga.

Nenad Prokić, poslanik LDP-a, povodom apela grupe intelektualaca građanima da se više uključe u politički život

Takozvani nezavisni analitičari, dojučerašnji podrepaši Koštunice i glavnih urednika medija koje je on kontrolisao, oglašavaju se u tim istim medijima skenirajući LDP u novonastalim uslovima nakon konstitucije republičke i prestoničke vlasti. Kroz njihovu analizu znakova neke navodno nove strategije delovanja LDP, mogućno je pročitati i promenu njihove strategije delovanja. Dok „narodnjaci“ kao da još nisu svesni da im je vlast izmakla, ta je svest kod „njihovih“ dojučerašnjih analitičara veoma primetna – samo je pitanje vremena i strategije kada će biti i obelodanjena. Ali, ko pažljivo čita, primetiće i danas.

U tim analizama primetna je sintagma o „pripitomljavanju“ LDP, a povodom ključne uloge LDP i njegovih odbornika u formiranju vlasti u Skupštini Beograda, kao i činjenice da poslanici LDP u republičkom parlamentu, gotovo svaki put kada je neophodno, vladajućoj većini obezbede kvorum. Na taj način, kažu takvi analitičari, LDP je prešao put od gvozdene metle do oslonca sistema, od buntovništva i jurišanja na svakog protivnika i sasvim različitog stava od svih ostalih o Kosovu – do pozicije jedne od ključnih sistemskih stranaka i nosećeg stuba njihovog delovanja. Pretpostavljam da bi im više odgovaralo da takva jedna stranka ne bude nikad na vlasti u Srbiji, već da im doveka služi za napade, optužbe i odstrele.

Koalicija ZES promovisala je u novom parlamentarnom sazivu nekakav budistički mir praćen totalnom ćutnjom. Bez obzira na temu o kojoj se trenutno raspravlja, poslanicima Demokratske stranke, G 17, PUPSA i Palmine stranke nije padalo na kraj pameti da nešto progovore. Jedino su poslanici SPS govorili, valjda i u ime svojih koalicionih partnera.

Kulminacija se nije dogodila onog trenutka kad je Predsednik DS i Srbije, Boris Tadić izjednačio bolove za bivšim predsednicima, koji nisu više medju živima. Nije kulminacija bila ni kada je SPS ušao u vlast, a da nijednu reč kajanja nije izgovorio o svojoj prošlosti u kojoj je kao partija na vlasti devastirala Srbiju i njeno susedstvo. Očekivana kulminacija nije se desila ni onda kada je DS mudro ćutao oko te ćutnje.

Vrhunac se zbio kada su skupštinski poslanici Radikalne stranke izvredjali Zorana Djindjića u starom maniru obnevidele mržnje, kroz navodno rodoljublje u najdrastičnijoj  formi nacionalizma i šovinizma. I tada su poslanici Demokratske stranke ćutali, dakle dozvoljavajući da Socijalistička stranka brani svog nekadašnjeg lidera, ali ne i ustajući u istu takvu odbranu sopstvenog.

Šta više, Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe DS je ustala i progovorila, ali avaj, promovišući ćutnju kao neznamnijakakav kvalitet. Tobož samo kalkulanti progovaraju, dok oni pravi drže jezik za zubima. Na taj način smo ipak čuli makar nekoliko reči iz poslaničke grupe Demokratske stranke pre formiranja Vlade. Da li je to neki novi pristup politici, ili se ćuti zbog nekih nepoznatih interesa; da li ćemo tako sve ćuteći ući u Evropu, ili se ćuti jednostavno zbog toga što nema šta da se kaže?

Politička istorija Srbije je istorija jezivih političkih sukoba i ubistava. Mi još nismo postali društvo koje svoje konflikte može da rešava na miran način, razgovorom. Srbija je zastarelo društvo, ona još nije napravila modernu državu i vlast koja hoće EU to mora od prvog dana da pokaže. Reći ja jesam za Eu, a u  odnosu najbitnija pitanja i dalje biti neodredjen, odnosno ćutati - nije ni moderno, ni evropski. Meni ova ćutnja najavljuje novo kašnjenje u društvu koje ionako jako kasni. Naš narod je u očajnoj situaciji, u velikoj meri zbog pogrešne državne politike koja je govorila što nije trebalo govoriti i koja je ćutala, kad je trebalo govoriti. Dakle , za sad ništa novo.

Nije to koincidencija što je šverc benzina i pretakanje kanti po ulicama počelo u isto vreme kada je i SPS počeo da pregovara o povratku na vlast na republičkom nivou, a SRS i SPS potpisali sporazum o vlasti u Beogradu. To je deo obaveznog dekora i suštinska slika sveta koju oni zagovaraju i za koju su izgleda jedino i sposobni. Ujedno je to i precizna najava onoga što nas čeka.

Naravno i Kosovo je uključeno, jer ono je takodje bilo oduvek predmet nekog šverca, političkog pre svega. Benzin iz Srbije ide na sever Kosova bez plaćenih akciza, to je valjda deo čuvenog- a-nepostojećeg akcionog plana, pa se švercuje nazad u Srbiju i pretače iz kanti po nižim cenama. Sami sebi švercujemo sami sebe i sve naše. To je definicija politike u Srbiji. Te kante me progone, na svakoj piše SPS, i sprečavaju me da poverujem da će sada, kada već nisu mogli onda, biti u stanju da vode drugačiju politiku od one kojom su upropastili živote gradjanima Srbije. U okviru te politike, njihova poslovična nesposobnost bila je oduvek momentalno isporučivana najsiromašnijim delovima društva i oni su plaćali tu strašnu cenu ratova, gladi, terora, bombardovanja, izolacije, inflacije... A još su i glasali za njih, i pre i posle. Kakvo mitsko biće je potrebno da prekine taj odvratni šverc života?

Liberalno demokratska partija je dobila na poslednjim izborima sedamdeset hiljada novih glasača, koji su u potpunosti nadomestili glasove Lige od prošle godine. Zatim je dobila dva mesta više u Parlamentu i konačno na lokalnom nivou je zabeležila uspeh na bezbroj biračkih mesta, a da je cenzus ostao na tri umesto na pet, skoro da ne bi bilo mogućno pronaći mesto u Srbiji gde LDP ne bi bio prisutan iznad cenzusa.

Dakle, posle ovih izbora možemo nedvosmileno reći da imamo stranku, da ona ima politiku, i da ta politika ima svoje tvrdo biračko telo i da ono stabilno raste. To je potvrđeno tri puta u proteklih godinu dana.

Bez obzira kako da se raspletu razgovori oko buduće vlasti, najvažnije je i za Srbiju i za LDP da se progresivna politika, koju u Srbiji zastupa za sada beskompromisno zastupa isključivo LDP, nastavi i još odlučnije manifestuje.

Svi koji su očekivali senzacionalne razultate, moraju da se sete da su oni često na nesigurnim temeljima. LDP je senzacija sam po sebi, jer je u surovom političkom životu u Srbiji nastao, opstao i napreduje. Tako ćemo stići i do onog trenutka u kojem će LDP pobediti na izborima.