Da li pad svetskog finansijskog sistema ima efekat pada Berlinskog zida? Ili, konkretnije rečeno, da li će se nepunih 20 godina posle pada komunizma srušiti i kapitalizam?

Posmatrano iz oktobarske perspektive (2008. godine) čini se preteranim likovanje antiglobalista da je kapitalizam definitivno mrtav, iako je činjenica da se sistem privatne svojine, konkurencije i slobodnog tržišta ozbiljno zaljuljao. Svest o hitnosti rekonfiguracije (preoblikovanja) kapitalizma, ali ne i njegovo slanje “na smetlište istorije“, već je pretočena u praksu dogovorom na samitu u Kemp Dejvidu odlazećeg američkog predsednika Džordža Buša, francuskog predsednika Nikole Sarkozija i predsednika Evropske komisije Žoze Manuel Barosa da se na seriji samita i sa ostalim svetskim liderima otvori dijalog o popravkama sistema (kapitalizma) čija se suština (recimo, promena svojinskih odnosa) ne dovodi u pitanje. Princip po kome bi se kapitalizam reformisao glasi: “svi za jednog, jedan za sve“.

Francuski predsednik pripada uskom krugu “prvih petlova“ među svetskim liderima koji je otvorio polemiku o preoblikovanju kapitalizma izjavom “da kapitalizam mora da se reformiše“: “Uveren sam da je problem duboko ukorenjen i da treba da od nule ponovo izgradimo celi svetski finansijski i monetarni sistem. Ideja o apsolutnoj moći tržišta koje ne treba obuzdavati nikakvim pravilom i bilo kakvom političkom intervencijom bila je luda ideja, kao i ideja da je tržište uvek u pravu. Kriza otvora vrata većoj intervenciji države u finansijski sistem, kako na nacionalnom tako i na svetskom nivou”. U dijalog se uključilo i rukovodstvo Međunarodnog monetarnog fonda koje je ocenilo da globalna finansijska kriza ima “sistemski karakter”.

Za neki dan, tačnije 25. oktobra, ističe rok. A onda nam se loše piše jer „Oni dolaze u Beograd“.

A kad „potomci Gvozdenog puka“ stignu u Beograd zna se šta to znači – zakrčene sve ulice od Rakovice do Zemuna i Zvezdare do Banovog brda, pešačenje od posla do kuće, nervozni vozači, jednom rečju maltretiranje stanovnika i ubijanje glavnog grada. Tako je bar bilo u poslednjih godina dana kad su takozvani „veterani“ poželeli da logoruju pred Vladom u Nemanjinoj i kuvaju pasulj, zagorčavajući život Beograđanima. 

I taman kad smo poverovali da smo se rešili „finansijskog sindroma“ kosovskih „veterana-gubitnika“ iz Kuršumlije, Blaca, Bojnika, Lebana, Žitorađe, Doljevca i Prokuplja, koji su prošle godine opsedali Beograd, stigli su novi iz „ostalih dvadesetak gradova bivše Treće armijske oblasti“ sa istim „sindromom“ – da traže pare za ratne dnevnice. Navadili se ljudi da u Beogradu kuvaju pasulj i „štrajkuju glađu“, da uživaju u maltretiranju Beograđana i usput drpe pare od bolećive države. 

Od rezervista koje je ’99. godine Milošević obukao u vojne uniforme i šutnuo na Kosovo (a oni sebi danas tepaju „potomci Gvozdenog puka“) ne strepe samo građani Beograda. I Vlada se ne „oseća dobro“, naročito zato što se ubrzano približava datum kad im je obećala da će završiti razmatranje njihovog problema.

A problem za državu postaje ogroman.

Prošlo je tri nedelje od kako je ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu u Nišu odbrusio srpskim novinarima da je „majka“ Rusija platila Naftnu industriju Srbije 400 miliona evra, jer su toliko tražili srpski političari i da neće dati ni kopejku više.

Bila je to šokantna vest. Javnost Srbije saznala je neugodnu istinu. Od tada, niko od srpskih političara na vlasti i u penziji nije se javio da demantuje Sergeja Šojgua. Od tada se niko od novinara i medija nije potrudio da istraživačkom metodom objasni javnosti ko je bio taj srpski „kad je beg bio cicija“ i zašto je Rusima dao cenu od 400 miliona evra za NIS. Da li je možda bio pijan kad je to izgovorio, ili bonvivanski galantan, ili je bio samo nacionalno odgovoran?

Na nišku izjavu Sergeja Šojgua pao je težak medijski mrak, kakav se ne pamti od vremena Broza. Da li je neko medijima sugerisao da previše ne guraju nos u stvar od nacionalnog interesa? Ili su izveštači iz Niša procenili da je ruski ministar za vanredne situacije bio (nedajbože) neuračunljiv na toj konferenciji za novinare, kojoj je prisustvovao i srpski ministar policije Ivica Dačić?

Primetno je da je posle te izjave i Mlađan Dinkić kao najgorljiviji pristalica novih pregovora oko nove cene NIS-a odjednom prestao da spominje „tržišnu vrednost od 2,2 milijarde evra koju je procenio renomirani nezavisni revizor“. Gasni sporazum sa Rusijom, koji uključuje i srpski naftni poklon, postao je tabu tema.

Nema panike, ali nervoza je primetna. Sedamdeset dana posle formiranja pro-evropsko-reformske Vlade, nervoza i nestrpljenje su dva ključna osećanja poslovnih krugova u Srbiji. Vladajuća koalicija je poslednjih dana zasuta primedbama o lošoj poslovnoj klimi u Srbiji, nezadovoljstvom preduzetnika i ulagača, upozorenjima međunarodnih institucija i savetima kako da poboljša globalni ugled zemlje. Dijagnoza je više nego uznemiravajuća – reforme stoje, a terapija je (za Srbiju) već uobičajena i indikativna – što pre nastaviti reforme i to uz što manje troškove. Za kreatore budžeta i makroekonomske politike za narednu godinu naročito treba da bude upečatljiv deo o „što manjim troškovima“.

Tako je sedamdeset dana nove vladajuće koalicije bilo dovoljno da se pokaže kako jaka proevropska Vlada na rečima, u praksi ne mora automatski da znači i evropeizaciju zemlje. S obzirom na to u kakvom je jadnom stanju nasledila državne poslove od Vojislava Koštunice, Vlada Mirka Cvetkovića morala je veoma brzo i transparentno da vuče reformske poteze i da ne računa na onih famoznih 100 dana poštede medija i javnosti. Pomalo neuobičajeno za Srbiju, pravila o nenapadanju u prvih sto dana nisu prekršili ni opozicija, ni mediji, već je to učinila poslovna zajednica, što upozorenju daje posebnu težinu. Preduzetnici, investitori, bankari i poslodavci odlučili su da Vladi Mirka Cvetkovića javno „zalepe“ vruć šamar upozorenja, ne čekajući tradicionalnih „prvih sto dana“ nove Vlade.

Smrt Dafine Milanović, vlasnice po zlu čuvene Dafiment banke, oficijelno je doživljena u Srbiji kao guranje ružne prošlosti pod tepih, ali ne i kao konačno građansko odrastanje siročadi. Ako se samo malo bolje zagledamo u društvo u kome živimo, konstatovaćemo da nam i „mama“ i „tata“ i nisu neko s kim bi se ponosili, nekako ih više pamtimo kao prevarante i hohštaplere koji nas ništa pametno nisu naučili, osim da varamo, muljamo, lažemo, kraduckamo, razmećemo se i prodajemo „rog za sveću“.

O Dafini Milanović sve je do sada ispričano sto puta. I ko je, i šta je, i odakle je, kako se popela na društvenu scenu, s kim je bila „u dilu“ i koga je ojadila. I na kraju, kako je završila. Neki od nas i danas posramljeni i ispod oka posmatraju sebe na požutelim slikama u kilometarskim redovima kod Londona, na Trgu Republike ili kod Hajata kako se strpljivo smrzavaju da bi se domogli svog komada velike iluzije i prevare.

Iza Dafine Milanović ostalo je mnogo.

Ne samo 150 hiljada prevarenih građana i dug od skoro pola milijarde ondašnjih nemačkih maraka. Nego mnogo više poražavajućeg saznanja da su mnogi od nas bili i učesnici i žrtve kao podanici zajedničkog zločinačkog poduhvata rđave vlasti koja je vladala Srbijom.

Prevara sa piramidalnom štednjom, čiji su vrh ledenog brega činili gazda Jezda (Vasiljević) i mama Dafina (Milanović), otkrila je kako se darvinizam kao ozbiljna naučna teorija na kraju 20. veka pretvorio u „dafinizam“, teoriju preživljavanja samoobmanom.

Ima već više od mesec dana kako svaki dan po jedan (a nekad i više) ruskih lobista „sole pamet“ srpskoj javnosti o „medu i mleku“ koji će, pored gasa i nafte, teći iz Rusije prema Srbiji samo ako ne odustanemo od prodaje NIS-a ruskom Gaspromu za 400 miliona evra. I bivši ambasador Aleksejev, i sadašnji Konuzin, i neki Mališev, i Sergej Lavrov i Sergej Ivanov i Toma Nikolić tvrde da „Samo Gasprom Srbiju Spasava“. Usput im iz usta ispadne i poneka pretnja, tek toliko da se „smrznemo“ i zahvalimo bogu što im nismo tako blizu kao Gruzija.

Pošto Dinkić ostaje neumoljiv tražeći da nezavisni revizor utvrdi pravu cenu NIS-a, lobiranje se pojačalo, pa je tako iz senke morao da izađe i jedan od ključnih ruskih lobista u Srbiji i pridruži se horu ruskih dečaka.

Od kad je počela tranzicija, kandidata za bisere (izjave ili postupke) srpske privatizacije nikada nije manjkalo. Poslednjih dana kao mogući „šampion“ nameće se izvesni Dragan Bogdanović, sindikalni lider srpskih aviomehaničara. Bogdanović je povodom privatizacije preduzeća Jat Tehnika najavio štrajk aviomehaničari za obaranje tendera, ako prodajna cena ne bude odgovarala vrednosti Jat tehnike koja, po proceni tog sindikalnog lidera, iznosi između 100 i 200 miliona evra.

Dakle, ako neko bude želeo da kupi to preduzeće, moraće da plati cenu za koju sindikalni lider i zaposleni misle da je prava i jedina. Ako kupac smatra da Jat Tehnika vredi manje – nema ništa od posla, jer će Sindikat da obori tender.

Primer privatizacije Jat Tehnike zapravo je slika i prilika srpskog „malog đokice“ koji zamišlja da se slabo profitabilna firma prodaje tako što njenu konačnu cenu određuje prodavac, a ne kupac. Tako i Sindikat traži od države Srbije da Jat Tehniku proglasi „za Majkrosoft“, samo da bi je skuplje prodala. Kao da potencijalni kupci ne znaju s kim i s čim imaju posla.

Tri kupca na trećem tenderu.

Hoće li za Industriju hidraulike i pneumatike Prva petoletka iz Trstenika biti „treća – sreća“? Ili će i treći put „braća Rusi“ ostaviti na cedilu radnike, direktore, opštinare i pojedine srpske političare koji se već četvrtu godinu uporno i bezuspešno nude ruskim firmama da kupe ovu trsteničku fabriku? Dva tendera (2005. i 2007. godine) propali su pošto su „Rusi“ u poslednjem trenutku rekli „njet“, ali trstenički metalci ne gube nadu i danas su, kao nikad do sad, uvereni da će najzad postati ruski.

Prva petoletka, nekad uzorna samoupravna kompanija (uz koju se uvek spominjao podatak da radi hidrauliku za Boing), imala je tešku tranzicionu sudbinu, uostalom kao i većina preduzeća iz srpske metalske industrije. Sankcije, gubitak tržišta, razvlačenje imovine i nesposobnost direktora da osmisle poslovnu šansu stvorili su od Prve petoletke gubitnika koji je godinama tavorio na državnim „jaslama“. Dugotrajne subvencije iz Beograda i uporna propaganda da „Rusi dolaze“ i da spas stiže iz Moskve pretvorila je Prvu petoletku u žrtveno jagnje „globalnih“ političkih odnosa u Srbiji i nastojanja Vojislava Koštunice kao premijera da značajnije uveže dve „bratske privrede“. Dobro upućeni u trstenička zbivanja i danas tvrde da je prodaju Prve petoletke Koštunica dogovorio sa tadašnjim ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Sočiju u proleće 2004. godine.

Kada ovakvo priznanje potpisuje šef ruskog energetskog giganta Gasprom, Aleksej Miler, onda je na svetskom tržištu zaista „vrag odneo šalu“. Posle ovog priznanja, ni Srbija neće moći lagodno da spava na lovorikama potpisanog sporazuma, upravo sa Gaspromom, mada je domaća javnost  narkotizovana političkim uveravanjima kako za nas „nema zime“ i prestala je da se interesuje za Energetski sporazum sa Rusijom.

Namera Alekseja Milera u pisanom intervjuu agenciji Rojters uopšte nije bila da šalje bilo kakvu poruku „braći Srbima“. Njegova „poslanica“ odaslana je na isčitavanje na mnogo važnija mesta nego što je Beograd. Miler je, naime, poslao globalnu političku poruku, koja se već uveliko analizira i na Zapadu, ali i na Bliskom i Dalekom Istoku. Iz te poruke vidljiva je namera Gasproma, zapravo Rusije, da ostvari objediniteljsku ulogu u kartelu proizvođača energenata, jer zbog „malih ulaganja u naftna polja“ bilo bi najbolje da globalni energetski disbalans bude rešen tako što bi zemlje-izvoznice nafte i gasa povećale svoju saradnju“ i tako naterale zemlje-potrošače da prihvate veću ulogu zemalja proizvođača nafte i gasa.

„Poručujem Zoranu Đinđiću da je i Tito ćopao pred smrt…”, Tomislav Nikolić, radikal (proleće 2003).

„U pozadini svega je kapitulacija Srbije...“, Slobodan Samardžić, narodnjak (jul 2008).

Ove izjave radikalnih nacionalista i pozivanje na Broza/Tita nisu sva sličnost današnjeg sa vremenom pred ubistvo Zorana Đinđića. Histerija i nasilništvo radikalnih srpskih nacionalista, pet godina posle ubistva Đinđića, ponovo su eksplodirali. U javni govor vraćeni su termini „izdaja“, „kapitulacija“, „plaćenici“, razne vrste kletvi i leleka, ali i neskrivene – pretnje novim ubistvima.

Sa pokličem „braćo na okup, kucnuo je zadnji čas“, krenuli su ultranacionalisti svih fela (radikalsko-narodnjački blok plus patriotske NVO - Obraz, Dveri, Storm front, Srpski bedem, Srpski nacionalisti), uz pomoć huligana, da „brane“ Srbiju od Evrope, uništavajući sve pred sobom – od institucija sistema (Parlamenta) do institucija društva (javnost, mediji).