Dok su su se Amerikom i Evropom valjali odjeci oduševljenja zbog pobede Baraka Obame na američkim predsedničkim izborima, vodeći američki indeks Dau Džons je samo u prva dva dana posle „istorijske pobede“ izgubio desetak posto ili oko 1000 indeksnih poena. Slično je bilo i sa drugim američkim i svetskim berzanskim vrednostima.

Na blogu „Tržišno rešenje“ Slaviša Tasić piše kako je do Obame najveći pad berzi posle predsedničkih izbora bio 1932, kada je Dau Džons pao 4,5% posle Ruzveltove pobede. Biznis je namirisao da mu dolazi loša vlast. Sada je taj pad mnogo veći, jer biznis očito misli da je Obama još lošija vlast od intervencioniste Ruzvelta nekada.

Zašto berze opet naglo padaju, kao u špicu krize, ako je pobedio kandidat „nove nade“, „promene“ ili „spasa“ – kako su pristalice i deo štampe zvali Obamu tokom kampanje.

Pad berzi u SAD i razvijenim zemljama sveta pokazuje da su poslovni krugovi – sasvim različito od većine birača u SAD – vrlo razočarani Obaminom pobedom. To nije bez razloga. Obamina ekonomska filozofija se oslanja na „tešku ruku države“ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku „čistih računa“. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i sporijem rastu standarda.

U pokušaju da zaustavi osipanje štednje Vlada Srbije je donela odluku o tome da garantuje štedne uloge do iznosa od 50.000 evra. To je možda zadovoljilo neke štediše, a i sve pristalice državne intervencije u privredi. Problema sa ovom garantijom ima više, ali je glavni problem u tome što je ona nepokrivena. Dakle, ne znači ništa.

Ne treba biti mnogo pametan da bi se to videlo. Garantujući uloge do 50.000 evra država je praktično garantovala oko 90% od ukupne sume uloga koji danas postoje na štednji u Srbiji. Pošto se štednja kreće oko 5,7 milijardi evra, to znači da država garantuje za iznos od oko 5,1 milijardi evra. Čime država može da garantuje? Pre svega onim čime raspolaže, a to je budžet. Adresa budžeta su poreske platiše. Budžet Srbije, međutim, iznosi oko 8 milijardi evra. To bi značilo da država daje garantiju na oko 64% budžeta. Pošto prema (sadašnjem) zakonu garantija mora da se isplati u roku od 90 dana, ako štednja u komercijalnim bankama propadne, to znači da je garantija u potpunosi nepokrivena. Ako se budžet uredno puni istim tempom, ne postoji ni jedan period kada se za tri meseca može kumulirati 5,1 milijardi evra, da bi se u slučaju nevolje podmirile štediše. Najviše što za tri meseca može da se sakupi je četvrtina ukupnog budžeta – tj. oko 2 milijarde. A i te dve milijarde evra će postojati samo ako se ni za šta drugo ne isplati ni jedan jedini evro iz budžeta, što je nemoguće.

Populizam i neodgovorno troškarenje uvod u veće glavobolje

Ovih dana ističe prvih sto dana ove Vlade i time se završava period u kome je ona mogla da traži priliku da definiše politiku i da bude pošteđena kritike. Neke kritike i nije bilo, ali Vlada teško da je definisala neku politiku. O njenim namerama možemo da sudimo samo na osnovu pojedinačnih poteza i rezultata. Ako bi se na osnovu proteklog vremena tražilo nekoliko reči da se opiše politika Vlade, onda bi se moglo reći da je to bio politički jeftin (a ekonomski skup) populizam i vrlo komotan, gotovo neodgovoran odnos prema obavezama i važnim pitanjima. Vlada je generalno nereformska, jer teži potrošnji a ne štednji, teškoj ruci države, a ne tržišnim silama i vladavini prava, inerciji loših navika, a ne reformama.

Da je to tačna ocena, uverićemo se ako sumiramo osnovne poteze Vlade, pozitivne i negativne.

Da li će trenutna finansijska kriza pogoditi Srbiju? I ako hoće, na koji način bi se to moglo dogoditi?

Srbija nije neposredno pogođena hipotekarnom krizom. Banke koje ovde posluju, sem možda Societe Generale, nisu imale nikakvo ili nisu imale iole značajno učešće na američkom hipotekarnom tržištu. Pa ne mogu imati ni direktne gubitke. Isto važi za domaće osiguranje hipoteka i hartija od vrednosti, koje je suviše malo da bi moglo biti akter u inostranstvu. U tom pogledu banke (ili privreda) u Srbiji i nisu direktno pogođeni krizom u SAD i zapadnoj Evropi.

Ali i pored toga, ovdašnja privreda će biti pogođena zahvaljujući indirektnim efektima. Za sada se mogu videti prvenstveno dva takva efekta. Prvo, pad konjukture i drugo, porast cena novca (kredita).

Što se tiče prvog, Srbija malo izvozi u SAD, pa će zbog pada tražnje tamo, njen izvoz jedva biti pogođen. Možda neke firme koje imaju veći izvoz u SAD. Ali, nešto snažnije će biti pogođen srpski izvoz u evropske zemlje, gde Srbija realizuje većinu svog izvoza. Pad konjukture u Evropi bi mogao da nešto smanji i tempo rasta srpskog izvoza. Cinici će možda reći da je to prava sitnica u poređenju sa tim koliko je srpski izvoz pogođen nerealno visokim kursom dinara.

Da su sovjetski politbiro, KGB i komunistički ekonomisti poput Abe Lernera hteli da izmisle neke vesti da bi napakostili kapitalističkoj konkurenciji, oni bi pisali ono što ovih dana radi američka vlada. Dakle, sovjetski socijalizam nije funkcionisao, a sada američka vlada pokušava da nam pokaže da njihov hoće.

Da nije ovako tragično, bilo bi smešno. U osnovi te stvari je da su neki ljudi loše investirali i sada umesto kazne treba da dobiju nagradu. U kapitalizmu se radi o tome da ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, super si. Što više dobiješ, to bolje. Ako izgubiš, onda moraš da snosiš trošak.

Američka država, i to pod vladom republikanaca, sada kaže: Nema veze što si investirao i izgubio, imaš iza sebe velikog Tatu, on će sve da plati. Dakle, ono što radi američka država je socijalizacija gubitaka, pošto su neki ljudi spiskali pare i privatizovali dobit.

Posle spasavanja investicionih banaka i F & F, američki zvaničnici predlažu da se odvoji paket od $ 700mlrd, da bi se pomoglo još nekima. SEC, Komisija za hartije od vrednosti, suspenduje kratkoročne prodaje, na 10 do 40 dana. Što ne zabrane zauvek, ako će to biti dobro? Naravno da ni privremena zabrana nije dobra, jer će sprečavajući trenutna prilagođavanja cena povećati negativna očekivanja.

Pre izjašnjavanja Unije o prelaznom sporazumu za realizaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), u Srbiji je stvorena atmosfera velikih očekivanja. Kao pred neku važnu utakmicu, “pobeđujemo”, “idemo dalje”. Posle utakmice se naravno podvije rep. Tako je bilo i ovde. Najpre je stvoren utisak da Unija opet nešto traži od Srbije i da će možda ovoga puta i uporni Holanđani odustati. Srbija navodno Uniji treba da ispunjava želje isporukom nekih osoba Sudu u Hagu. Do zaborava se potiskuje zašto se te osobe traže, šta su uradile i da je u interesu Srbije da ih se reši, ako već nije imala snage da im sama sudi.

Na takav opis situacije nadovezao se deo domaćih političara, naravno, izlivima potpuno nemotivisanog, to jest neosnovanog optimizma. U tome su prednjačili članovi pregovaračkog tima. Umesto da budu najtrezveniji. Govorili su da će saglasnost na Sporazum biti data, sve do dana odluke. Kada su videli atmosferu u Briselu, postali su uzdržaniji. Kasno.

Na domaće političare se nadovezao hor političara iz Evrope, što iz Brisela, što iz nacionalnih prestonica. Oni iz Brisela su računali da bi saglasnost na Sporazum i početak realizacije SSP doveo do toga da Srbija konačno ispuni obaveze prema Hagu, jer bi u protivnom imala više da izgubi, nego ako realizacije nema. Oni iz nacionalnih prestonica su možda računali slično, ali je njihov razlog bio i da njihove privrede dobiju lakši pristup srpskom tržištu. Iako je srpsko tržište malo, konjunktura na tržištu Unije je loša i svaku priliku treba iskoristiti.

U vreme kada je od 2005-2007. vrednost hartija od vrednosti na Beogradskoj berzi praktično neprestano rasla, bilo je nemoguće ljudima objasniti da je trgovina akcijama vrlo rizičan posao, da svaki rast ima kraj i da pad može biti veliki. Da svaka trgovina nosi simetričnu šansu da se dobije i izgubi. Malo ko je u to verovao, a neke sam jedva odgovorio da ne prodaju stan da bi novac uložili u akcije. Sada je problem obrnut. Malo koga možete da uverite da se na berzanskoj trgovini može dobro zaraditi.

Razlog za nevericu u zaradu je simetričan onom za nevericu da se na berzi može izgubiti. Oni koji su u vreme rasta videli samo mogućnost zarade su zapravo slabo kontrolisali svoju pohlepu. Oni koji danas ne vide mogućnost zarade, ne mogu da nadvladaju averziju prema riziku. I jedni i drugi mogu imati veće probleme pri berzanskoj trgovini.

Vratimo se naslovnom pitanju. Zašto berza u Beogradu neprestano pada? Krize na Zapadu nema, nasuprot nekim bojaznima, a i Srbija je dobila proevropsku vladu. Šta bi bilo da su na vlast došli radikali?

Da su došli radikali, na berzi bi takođe bio pad, samo bi bio još mnogo veći. Indeks Beleks 15 bi već davno pao ispod 500-600 poena, a sada je na više nego duplo višem nivou. Trgovine možda ne bi ni bilo, možda bi berza već bila stala da su radikali na vlasti.

Poslednjih nedelja među ekonomistima u Srbiji ne prestaje rasprava o tome treba li Srbija da pređe na evro. Nekolicina predlaže da se napusti nacionalna valuta dinar i da se pređe na evro. To bi bilo dobro, mada mi se čini da sada više nije izvodljivo.

Prelazak na evro bi bio dobar, jer Narodna banka Srbije (NBS) ne bi imala uticaja na monetarnu politiku. A ova je u vreme dinara bila inflatorna i nastavlja da to bude. Prelazak na evro nas ne bi odmah rešio inflacije. Crna Gora je bila uvela nemačku marku, pa je tokom dve prve godine imala visoku inflaciju, jednom dvocifrenu, jednom visoku jednocifrenu. Nešto bi opao valutni rizik zbog stabilnije monetarne politike Evropske centralne banke (ECB), nego što je ona NBS. Ali, valutni rizik bi znatnije opao tek kada bi Srbija sem uvođenja evra, postala i članica Unije, a posebno kada bi postala članica evro zone. Kamate na kredite bi bile nešto niže, ali bi i one značajnije pale tek posle ulaska u Srbije u evro zonu. Fizička lica ne moraju lakše iznositi novac iz zemlje, samim prelaskom na evro. Ta stvar ne zavisi od evra, već od restriktivnih, praktično sramnih propisa NBS. Ona bi mogla da ih zadrži i posle prelaska na evro. To naravno ne bi bilo dobro, kao što ni danas nije dobro.

Beogradski državni univerzitet priprema odluku o zabrani rada univerzitetskih profesora sa tog univerziteta na privatnim fakultetima. To će biti moguće samo ako se dobije dozvola matičnog fakulteta i Senata univerziteta. To je pogrešan korak iz više razloga.

Prvo, niko, pa ni država i državni fakulteti nemaju pravo da zabranjuju pojedinicima šta će raditi u slobodno vreme. Drugo, to je korak koji podriva konkurenciju u sferi univerzitetskog obrazovanja. Treće, to će oslabiti, skoro uništiti državni univerzitet, a nastavićemo da ga finansiramo. Evo par reči o svakoj od te tri stvari.

Država aktom zabrane profesorima sa državnih fakulteta da predaju na privatnim grubo krši prava univerzitetskih profesora. Država treba da sprovodi zakone, a ne da ih krši. Svako ko je tuži će lako dobiti spor, ako ne ovde onda u Strazburu.

U prošlom prilogu sam pokušao da razjasnim da je najčešći motiv zvaničnika kada koriste termin „bazna inflacija“ – manipulacija. Ogromna većina ljudi ne razume razliku između bazne i standardne mere inflacije. Pošto je bazna inflacija uvek niža od standardne stope, to kod ljudi stvara utisak da je inflacija niža nego što zapravo jeste.

Bazna inflacija je izgovor za to što je stopa inflacije merena potrošačkim cenama viša nego što su obećali. Možemo da koristimo „baznu inflaciju“, ali samo ako znamo šta znači. U protivnom ćemo biti u zabludi. Prosto zato što se mi u realnom svetu ne susrećemo samo za baznim, nego sa svim cenama. U nastavku ću pokušati da objasnim zašto inflacija nije dobra.

Inflacija je danas stalni pratilac naših života. Slično je i u razvijenim i ostalim zemljama, jedino se njene stope razlikuju u visini. Evropska centralna banka smatra da je inflacija nešto ispod 2% podnošljiva, a Narodna banka Srbije svake godine obećava da će inflacija biti jednocifrena, što se retko dogodi.

Godina 2008. je godina inflacije.

U SAD je ona u julu dostigla 5,4%, a u evro zoni 4,1% na godišnjem nivou. U SAD je to najviša stopa za poslednjih 17 godina. U zemljama EU27 inflacija se kreće 3-15%. U Srbiji je oko 15% po Evrostatu, nešto manje po domaćoj metodologiji.

Po merilima centralnih banaka, poslednjih decenija inflacija od 2% se smatra ne samo podnošljivom, nego i normalnom. To međutim nije normalno. Cenovna stabilnost postoji samo ako se opšti nivo cena kreće oko 0%. Novija vremena su pokvarila standarde.

Ekonomski istoričari kažu da je Rimsko carstvo počelo da propada kada je inflacija došla do 1% na godišnjem nivou. Sa tim nivoom cenama je trebalo oko 70 godina da se dupliraju, a danas se to u najstabilnijim privredama dešava pribiližno svakih četvrt veka.