Kada razgovarate sa funkcionerima i zaposlenim po opštinama i gradovima oni po pravilu ističu da im je ekonomskih razvoj prioritet. Nedavno sprovedeno istraživanje lokalnih jedinica vlasti, najveće ove vrste u poslednjih dvadesetak godina, međutim baca sasvim drugo svetlo i navodi na pomisao da taj opštinski prioritet uopšte ne stoji ili da bar nije iskren.

Od 174 jedinice lokalne vlasti u Srbiji na upitnik o ekonomskim razvoju odgovorilo je 51%, dakle samo polovina. I polovina koja je odgovorila je samo delimično popunila upitnik. Ali i kod onoga što je popunjeno upada u oči nekoliko stvari.

Prvo, opštine bi htele da se razvijaju, ali da to uradi neko drugi. Još gore, sve oči su uprte u državu i njene fondove (Fond za razvoj, NIP...), a ne u privatna ulaganja.

Drugo, samo tri opštine su navele da je duboka i temeljna reforma lokalnih jedinica vlasti glavni uslov za privredna ulaganja. Ostale navode druge faktore, po pravilu one koji ne zavise od njih nego od spoljašnjih okolnosti. Ogromna većina opština odgovara da dobro rade kada su u pitanju ekonomski razvoj ili finansije i budžet, što izvesno ne odgovara realnosti.

Treće, samo jedna opština u Srbiji je potpunije reformisana (Inđija), a sedam-osam njih iole značajnije uz još petnaestak koje su tek začeprkale reforme. Primer Inđije pokazuje da puno može da se uradi na lokalnom nivou i u generalno nereformisanoj zemlji kao što je Srbija. Kasnije ću se osvrnuti na to zašto druge opštine bar ne kopiraju Inđiju.

U Skupštini Srbije se upravo odvija rasprava o predlogu „Zakona o regionalnom razvoju“. Iako je naše zakonodavstvo skromnih kvaliteta, ovaj predlog je daleko ispod proseke, tj. vrlo je loš i štetan. Čudno zvuči i čudne su okolnosti u kojima se donosi, što budi podozrenje u namere vlasti.

Prvo što pada u oči je da Srbija nema regione, a treba da dobije zakon o regionalnom razvoju. Dakle, to je zakon o nečemu što ne postoji. Da se to ipak ne bi desilo, ovaj zakon uvodi regione. Dakle, pravi naslov bi bio „Zakon o regionima i regionalnom razvoju“. Vlasti očito izbegavaju da donesu zakon o regionima, pa njihovo uspostavljanje švercuju u aktu u kome nema mesta tom poslu. Iako u predlogu Zakona o regionalnom razvoju uvodi 7 regiona (Region Vojvodine, Beogradski region, Region Kosova i Metohije, Zapadni region, Istočni region, Centralni region i Južni region), nema mape da se vidi kako to izgleda. A mape nema, jer će Vlada tek odlučiti kako će regionalna podela izgledati. Procedura dostojna banana republike. Imena regiona su biseri. Tri se zovu po svom imenu, a četiri prema strani sveta.

Lošu proceduru prate loša rešenja, a među njima je glavni problem koncepcije. Po slovu zakona sledi da se regionalna podela izvodi da bi se centralna vlast igrala regionalnog razvoja. Čak se doslovno kaže da se regioni uspostavljaju za svrhe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja. To sve stoji u članu 4, gde se kaže da je region „statistička funkcionalna teritorijalna celina koja se sastoji od jedne ili više oblasti, uspostavljena za potrebe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica na nivou 2“ i dodaje se da region „nije administrativna teritorijalna jedinica i nema pravni subjektivitet“. Mnogo je pitanja koje ovo pokreće, evo samo par važnijih.

Tekuća ekonomska kriza samo je podstakla duh etatizma i državnih intervencija u privredi. Većina zemalja koje „intervenišu“ koristi slične mehanizme. Interesne grupe su srećne ako dobiju nešto od države, a javnost se drži pod baražnom propagandnom vatrom vesti da mere daju rezultate. Neki političari se ubiše da pokažu kako, zahvaljujući merama vlade, „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“, iako je istina suprotna tome.

Da bismo videli koliko je preporučena državna medicina dobra ili loša, pogledajmo nekoliko tipičnih državnih intervencija, od kojih su neke korišćene i u Srbiji.

Jedna od standardnih mera je garantovanje bankarskih uloga od strane države. Čini se da je garantija odličan potez države, ali nije. Garantovanje uloga dovodi do pada kriterijuma na osnovu kojih banke daju kredite. Do erozije kriterijuma ne dolazi odmah, nego tokom vremena. Banke mogu da zajme lakomisleno, pa ako novac propadne, država će ga vratiti. Gde god su ovakve mere potrajale, posledice su uvek bile iste. Bilo je sve više loših kreditnih plasmana od strane banaka. Tako se procenjuje da je nivo loših plasmana u Japanu 1991-2008. blizu japanskog BDP, dok je u Nemačkoj to „samo“ oko 800 milijardi evra. Garancija uloga možda na trenutak smanji paniku među štedišama, ali je cena za to prava investiciona katastrofa.

Domaće i strane novine poslednjih dana pišu o tome da je kompanija Delta usled teškoća u koje je zapala zatražila pomoć od srpske vlade. Navodno se o tome već vode pregovori, ali se većinskom vlasniku Delte ne sviđa predlog Vlade, da za pomoć koju daje država dobije udeo u vlasništvu u Delti.

Indikacija da Delta ima poslovne probleme je nekoliko. Firma sve više kasni u izmirivanju obaveza prema dobavljačima, a nedavno nije mogla da prikupi ni dvadesetak miliona evra naredne tranše za plac u Ljubljani. Oni koji se zalažu za pomoć Delti kažu da ona stvara oko 15% BDP u Srbiji, da bi njena propast bila težak udarac za čitavu privredu Srbije, te da i druge zemlje pomažu svoje najveće kompanije.

Ništa od tih razloga nije dovoljno da bi se opravdala eventualna pomoć Delti.

Kako to odjednom Delta stvara 15% dohotka Srbije, kada su koliko onomad „renomirani“ ekonomisti pokazivali kako ona nije monopolista u trgovini, pa su dolazili do nekih smešnih cifara o njenom učešću na tržitu od 11% ili 17%. Čitava trgovina u Srbiji teško da stvara 15% BDP. Firma koja ima 1% zaposlenih u Srbiji, koliko približno ima Delta, ne može da pravi 15% BDP. Od početka krize posao u Srbiji je izgubilo nekoliko desetina hiljada radnika, pa ekonomija nije propala.

Loše upravljanje javnim poslovima, tj. državom neprestano skreće pažnju na zakone koji se tiču političkih stranaka. Dobro je što se ponovo raspravlja o izbornom ili zakonu o finansiranju stranaka, ali mi se čini da neka obrazloženja nisu dobra. Bojim se da neki od predloga koji se čuju nisu dobro promišljeni, tako da se može desiti da se zakonska rešenja promene, a da se stvari uopšte ne poprave. Neka postojeća rešenja su loša, jer daju loš sistem podsticaja. Ako nova rešenja treba da daju bolji rezultat, pre svega se mora promeniti sistem podsticaja. A neka postojeća rešenja nisu loša, ali se ne primenjuju, jer lideri i izvršna vlast zaustavljaju mehanizme kontrole i vladavine prava.

Kandidat za glavnog nevaljalca je izborni zakon. On jeste loš, ali nije jedini krivac. U izbornom zakonu se kao poseban problem ističe sistem partijskih listi koji stranačkim liderima omogućava da proizvoljno kroje vrh liste posle izbora i time biraju poslanike. Kao drugi problem se javlja to što je čitava Srbija jedna izborna jedinica. U nastavku se kaže da bi rešenje bio većinski izborni sistem sa brojem izbornih jedinica koji je ravan broju poslanika u Srbiji. Navodno je većinski sistem mnogo bolji od proporcionalnog. Ističe se i da proporcionalni izborni sistem podstiče državnu potrošnju. Kaže se da uklanja vezu birača i poslanika. Dodaje se da proporcionalni sistem usitnjava stranke i omogućava malim strankama da ucenjuju velike. Da pogledamo malo kako stvarno stoji sa tim argumentima.

Protivnici proporcionalnog sistema kažu da ovaj sistem podstiče nesposobne i poslušne, koji se koncentrišu oko lidera da bi bili izabrani za poslanike. Loši poslanici onda glasaju za loše politike. Tačno je da sistem partijskih listi daje veliku moć liderima stranaka u odnosu na izabrane poslanike. To je loše, jer na izborima se na listi pojave jedni kandidati, a u parlament uđu sasvim drugi. Naravno da ovo treba menjati, jer je to izigravanje biračke volje u pogledu personalnog sastava poslanika, ali i ako bi se u parlament ulazilo po redu sa liste, to ne bi mnogo umanjilo moć lidera. Poslanici i nisu toliko važni, uticajnija su mesta u izvršnoj vlasti, izbor ministara i drugih visokih zvaničnika. Uticaj lidera ne može se smanjiti promenom izbornog zakona, već nekim drugim mehanizmima.

Pre neki dan je dnevni list Blic odbio da objavi članak svog odnedavnog stalnog kolumniste sa obrazloženjem da je kritičan prema predsedniku države Borisu Tadiću. Navodno, tako je glasilo obrazloženje, može da se kritikuje Vlada, ministri pojedinačno, Demokratska stranka, ali ne i Tadić. Takvu privilegiju je u režimskoj štampi svojevremno uživao Milošević, a danas je u svojim zemljama uživaju Putin ili Lukašenko. U ostalim demokratskim zemljama Evrope je nezamislivo da kritička reč ne može da se iznese na bilo čiji račun, pa bio to Papa, neki predsednik ili premijer. Autor je članak na kraju odbjavio u Borbi. Ako se takve stvari događaju u Blicu, šta je ostalo za Večernje novosti, Politiku, Danas, RTS, Pink ili B92.

Blicovo „ne“ kritici Tadića, čija politika je žalosna i daje mnogo povoda da se govori o nesposobnosti, velikim greškama i promašenoj vrednosnoj orijentaciji, samo je ilustracija naglo pogoršanih prilika u srpskim medijima. Neki generalniji problemi treba još više da zabrinu od ovakvih pojedinačnih epizoda. Navešću samo nekoliko generalnijih tendencija u režimskim medijima pod kojima podrazumevam pre svega one koje sam gore naveo.

Osnovne konture sporazuma Srbije i MMF se mogu sažeti u tri tačke. Srbija će u naredne dve godine dobiti kredit od oko 3mlrd evra, uvešće se novi porez od 6% na zarade veće od 12.000 dinara, a država će smanjiti svoje izdatke za skoro 100 milijardi dinara.

Ako su to osnovne tačke sporazuma, on je loš. Osnovni razlog je u tome što država, koja povećava porez kod kuće a zadužuje se u inostranstvu, šalje poruku da ne želi da se reformiše. Umesto reforme, ona traži žrtve da finansira svoju neefikasnost. Evo i kratke analize svakog od osnovih elemenata sporazuma.

Uštede od 100 milijardi dinara su ogromnom većinom fikcija. Vlada kaže da će do njih doći zamrzavanjem plata i penzija, smanjivanjem transfera zdravstvu, opštinama, korisnicima sa naknadama, itd. Što se tiče zamrzavanja plata i penzija, taj deo nije fiktivan, jer će neka ušteda nastati, a njen efekat će pojačati inflacija. Ali, ostatak paketa je skoro isključivo fikcija, jer se svodi na smanjivanje transfera bez reforme. Ako određenim sektorima snizite transfere a ne reformišete ih, onda to znači samo da će državnih dugovanja biti više. Tako država „štedi“ na tuđi račun, preko leđa korisnika i firmi kojima će dugovati. Da hoće da štedi na sebi, država bi morala značajno da  smanji administraciju, privatizuje deo školstva, javnih komunalnih preduzeća i zdravstva i izvrši njihovu racionalizaciju, smanji izdatke za nacionalnu odbranu, itd. A o tome nema ni reči.

Poslednjih nedelja se množe predlozi da se u Srbiji povećaju neki porezi ili da se uvedu sasvim novi, npr. solidarni porez. Obrazloženje za takve korake se nalazi u raznim problemima, kao što su sporije punjenje budžeta, bojazan od još većeg budžetskog deficita ili potreba preraspodele u korist siromašnih. Tako izgleda da je rešenje nadohvat ruke. Ništa jednostavnije nego povećati poreze i rešiti probleme javnih finansija. Među pristalicama povećanja poreza su čak i neki ekonomisti koji još imaju neki ugled. Bojim se da će ga izgubiti, ako ne odustanu od ovih predloga.

Nekoliko je razloga zbog čega je pogrešno povećavati postojeće ili uvoditi nove poreze. Pokušaću da ih sažmem.

Prvo, ideja o povećanju poreza ide u pogrešnom pravcu. Pravi pravac bi bio reforma države i kresanje budžetskih izdataka. Potreba za reformom države je ogromna, ne samo zato jer je ona posle 2000. ostala netaknuta promenama, nego i zato što je partijskim zapošljavanjem došlo do metastaze države i na centralnom i na lokalnom nivou. Dakle, ako neko na ovom polju nema snage da takne pravi problem, ne treba ni da ga povećava, time što će ići u pogrešnom pravcu i povećavati poreze.

To je višestruko pogrešno. Prvo, dva glavna kanala preko kojih svetska kriza utiče na srpsku privredu su skuplji novac i otežan izvoz. Pojačana državna potrošnja ne može da ublaži ni jedno ni drugo. Vlasti subvencijama postižu samo to da se novac siromašnih ovdašnjih poreskih obveznika seli u džepove bogatijih potrošača i vlasnika firmi u svetu. Drugo, vlasti ne shvataju da su naši problemi (koji su nezavisni od svetskih) rezultat loših institucionalnih rešenja. Dakle, i bekstvo investitora i kriza nelikvidnosti i problemi sa kursom (i ono što odatle sledi). Ti problemi se ne mogu rešavati ili ublažavati povećanom državnom potrošnjom, nego promenom sistema podsticaja. A to znači promenom pravila igre, to jest reformama.

Kada shvatimo šta je pogrešno u merama srpskih vlasti, lakše je videti šta bi zapravo trebalo uraditi. Prvo, potrebne su reforme, a ne povećana državna potrošnja u okviru jednog lošeg poretka. Drugo, potrebna je štednja, a ne rasipanje na strani države. Treće, posebno je potrebno izvesti one promene koje jačaju vlasnička prava i privatni sektor. Evo ukratko obrazloženja za svaku od tri pobrojane stvari.

U prošlom delu sam započeo analizu mera Vlade Srbije vezanih za ekonomsku krizu. Bilo je reči o intelektualnoj konfuziji izjava ministara i Vlade o ekonomskom značaju mera. Specifično je bila reč o garantiji bankarskih uloga do 50.000 evra, ukidanju poreza na kapitalnu dobit, programu od tzv. 122 milijade dinara i prodaji 51% NIS-a. U ovom nastavku će biti reči o poslu sa Fijatom, zajmu od MMF, najavi radova na koridoru 10, emitovanju dužničkih hartija države i snižavanju referentne kamatne stope NBS.

Posao sa Fijatom se može okarakterisati kao dobar za Kragujevac, a loš za Srbiju. Za Kragujevac je dobar jer bi nastalo par hiljada radnih mesta, a onda bi profitirali i drugi sektori, ugostiteljstvo, trgovina, stanogradnja, dakle bilo bi lokalnih efekata agregatne tražnje, lokalne javne finansije bi bile ojačane itd. Posao je međutim loš za Srbiju, jer njene poreske platiše sa nekoliko stotina miliona evra treba da subvencionišu ovaj posao, inače ga ne bi ni bilo. Pregovori o poslu su se odvijali u proleće 2008, kada je Fijat imao relativno manji pad prodaje svojih automobila, ali na početku 2009. taj pad se povećao i Fijat je odlučio da odloži ovaj posao za neka bolja vremena. To je racionalan potez, jer ulazak u ulaganje i proizvodnja automobila za lager ne bi bili rešenje. Problem je u tome što srpske vlasti nemaju snage da priznaju odluku Fijata, nego i dalje šire optimizam po sistemu „samo što nije“. Da bi se stvar još više zamaglila, Vlada je donela odluku da subvencioniše prodaju modela Punto. Ako je to ekonomski dobar potez, zašto Vlada ne subvencioniše i zamenu frižidera, televizora, klima uređaja, drugih modela automobila i druge trajnije potrošne robe? Naravno da to ne radi, jer bi to bilo ekonomski besmisleno, kao što je i subvencija Punta ekonomski besmislena i politički nepravična. Njen smisao je u demagogiji, da se pokušaju malo zamajati interesne grupe oko Kragujevca, dok Fijat nekako ne odmrzne svoju odluku. Do tada, siromašne poreske platiše u Srbiji će subvencionisati bolje stojeći deo građana koji su u stanju da kupi novi Punto. Ako prodaja i uz ovu pomoć uopšte bude išla.