Negde početkom oktobra patrijarh Pavle je, pod bremenom starosti i bolesti, navodno podneo „molbu“ za penziju. Oko bolničkog odra umornog i bolesnog čoveka započele su crkveno-političke igre bez granica, surova borba za vlast. Patrijarh je izbačen iz jektenije, a patrijarsi se vekovima pominju pod svojim imenom u liturgiji. A nikome smetalo nije kada je doktor Koštunica 2000-te pomenut na tom mestu.

Famozne molbe nigde nema i, pritisnuti nevoljom, saborski su oci smislili još jednu: molbu patrijarhu da ostane na čelu SPC. To liči na nas. I napokon smo saznali – iskazao je to D. Kalezić iz Crkve – da „ni tekst ni potpis nisu autentični“.

Onda je neko kazao strašne reči – puč u SPC. Tu se ova „igra“ zaplela tužno i ružno.

Onaj ko je čitao poznato delo K. Malapartea „Tehnika državnog udara“ zna važna pravila: pučevi se izvode samo kada imaju maksimalne izglede na uspeh. Grešku koja se zove neuspeh ozbiljni pučisti ne prave, jer ako puč uspe, oni su revolucionari i reformatori, a ako ne uspe, oni su pobunjenici protiv ustavnog ili kanonskog poretka i tu je njihova sudbina zapečaćena. No u Srbiji to ne mora da bude tako. Ovde ni pučisti nisu ono što su nekada bili. Kada je sabor okončan, ispalo je da puča nije ni bilo – jer nije uspeo. Puča odjednom nema, a pučisti nastavljaju svoje „igre“. Stari patrijarh „umoljen“ je da ostane na čelu SPC, gde se on sve vreme i nalazi po Ustavu SPC. U ovim rečima paradoksa ima samo za one koji ne žive u zemlji Srbiji. To pokazuju analize kojima su zbivanja među saborskim ocima propratili strani stručnjaci. No mi za to ovde mnogo ne dajemo. U žestokim sukobima – koji su srećom prošli samo uz manje intervencije hitne pomoći – oci su se  podelili na „novotarce“ i „zilote“, odnosno reformatore i ekstremiste-fanatike.

Mirko Đorđević, sociolog religije, pubilicista i novinar, urednik u beogradskoj Republici, ovogodišnji je dobitnik nagrade Dušan Bogavac, koja se dodeljuje za novinarsku etiku i hrabrost. U razgovoru za e-novine on naglašava da ni u jednoj struji unutar Srpske pravoslavne crkve nema spremnosti da se podvuče crta ispod crkvene politike i ponašanja u društvu u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji. Kaže da „u SPC vladaju stareotipi iz vremena Slobodana Miloševića: Karadžić i Mladić su heroji, Haški tribunal je antisrpski, nema naših, ima tuđih zločina” i podseća da su i patrijarha Pavla „vodali u rovove Karadžićeve vojske”.

Razgovarao: Bojan Tončić
FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Sa Mirkom Đorđevićem razgovaramo uoči Sabora SPC koji, očekuje se, može da donese i promenu na crkvenom tronu. Biće veoma oštra borba između struja unutar SPC na Saboru, kaže naš sagovornik, a ovo je, ocenjuje „vrlo dramatičan momenat u istoriji SPC”. U poslednje vreme, konstatuje Đorđević, „imali smo forsiranu klerikalizaciju javnog života, što je koristilo političarima, nanosilo ogromnu štetu društvu, a štetilo i Crkvi”.

* Na pomolu je izbor novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Da li struje o kojima se govori u javnosti i koje crkveni krugovi nisu ozbiljnije osporavali znače da je na pomolu i kakva-takva reforma SPC, budući da je jedna struja označena kao „reformska”?

Zgoda je tužna, kao i lik doskorašnjeg premijera V. Koštunice i deluje na nekim mestima i groteskno. No, svi likovi u »priči« nisu sasvim tužni jer jedan nam - pesnik J. Dučić - donosi setne tonove lirike u sonetima koji zvone kao sjaj jezika srpskoga. Njegovi Suncokreti njišu se u svakom sećanju koje traje i nakon čitanja. U kojoj sve antologiji nećemo naći lepotu njegovih »dubrovačkih madrigala« iz koje neprolazno zvoni tuga i lepota prolaznih nam života - i nade koju je pesnik tako često budio.

I u toku poslednjeg svetskog rata pesnik se zbunio i nije prepoznao boje đavola koji se zvao nemački fašizam - nije jedini.

Uvek je to tako – kuda god da pođemo, mi neko Kosovo nosimo sa sobom. Nama Srbima to i ne treba zamerati, jer to je muka naša i što je Kosovo manje u Srbiji, sve je više sa nama. Mi odavno živimo u mitskom prostoru – a političari u Beogradu taj mit grade i dograđuju iz dana u dan. Nismo uspeli ništa da rešimo na Kosovu, pa političarima i ostaje samo mit.

Ovima na Zapadu se treba čuditi – opsednuti su Kosovom.

Svi se muče s našim Kosovom, i političari i ugledni komentatori. Nije da im nije jasno, ali nešto zapinje.

Pogledajte šta se dogodilo sa Gruzijom. Putin je priznao dve nove države koje je osvojio. To mu je bilo za početak, o ostalom ćemo tek govoriti. Neverovatno je da ne postoji francuski prevod – sve je kod njih prevedeno, ali to ne – knjige N. Danilevskog Rusija i Evropa. Ta je knjiga ključ za ono što sada brine EU u vezi sa Rusijom. Još je čudnije da postoji srpski prevod te knjige, ali u Beogradu se novine čitaju, a knjige ne. Nama je dovoljna nedovršena kosovska večera.

Ima li veze ono na Kavkazu sa Kosovom, to ipak nije nejasno. Akademik Jean d’Ormesson kaže da se V. Putin ponaša kao Hitler koji je podelio pasoše Nemcima u Sudetskoj oblasti – pa posle i oblast pripojio sebi. Imperije uvek funkcionišu po istom ključu. Bilo kako bilo, i ova «kavkaska» muka u evropskoj diplomatiji u vezi je s Kosovom. Nekima ovde je i Kosovo na Kavkazu. D’Ormesson u Le Figaro 02.09.08. pokazuje da političari tu barataju sa «lažnom paralelom».

V. Putin je odavno rekao da je raspad SSSR-a «najveća geopolitička katastrofa XX veka». Naravno, postoji američki imperijalizam, ali postoji i ruski – dodajmo tome i imperijalne ciljeve sasvim malih naroda. U Le Monde 10.09.08, uvek precizan Daniel Vernet objašnjava šta je tu bilo uzrok, a šta posledica. Putin je priznao dve države koje su se samovoljno i nelegitimno ocepile. Deluje čudno, no njemu neće smetati da prizna i Kosovo. Sve zavisi od toga kako stvari budu išle dalje. Nije teško pretpostaviti ko je sada «na redu». Jasno je i to da je Rusiji stalo do Srbije «kao do lanjskog snega». Kartu, i to dobru, pružili su joj Albanci, a ne Srbi.

Kada će i kako to Putin igrati, videćemo – Kosovo je uvek tu.

Bolje bi bilo i Albancima i Srbima – pa i Rusima – da se priklone sumi vrednosti koja u srž problema stavlja čoveka i njegovu budućnost. Za sada, i na Kosovu i na Kavkazu, dobitnici su Rusi – šta će uraditi EU, videćemo. Što se nas tiče, na Kosovu su nama ostali samo mit i lepa legenda, a stvarnost nas je davno napustila.

Peščanik.net, 11.09.2008.

Ponavljanje nekih elementarnih istina je, naravno, dosadno, pa i više od toga: to je sugurno uzaludan posao. Ipak, nema druge, te istine se moraju ponavljati, a rizik preuzima na sebe onaj koji se time bavi. Na vrednost te borbe i tih rizika ukazivao je sam Hegel.

Zna se već vekovima da klerikalizacija nanosi ogromnu štetu društvu, ali se manje zna, ili se to neće reći, da klerikalizacija nanosi još veću štetu Crkvi.

Zna se to svuda, ali kod nas ne. I tek kada stvar “pukne”, mi se načisto zbunimo. Zna se i to šta je poštovanje zakona, a šta je lažna dogma političkog legalizma. Mogao bi ovo biti mali traktat o političkoj filozofiji palanačkog doktora Koštunice – ali ne, ovo će biti esej ili zapis o onome što nam se događa u Crkvi.

Istini za volju, pomenuti doktor će biti zapamćen po tome što je svojim političkim forsiranjem klerikalizacije samu SPC uvalio u grdne nevolje. Jer on je bio “vlastan” – sam Bog zna odakle mu ova reč. Puklo je, a on negde tihuje, ko zna gde i ko zna s kim. A to što smo sve vreme njegove vladavine govorili vezano je nečijem mačku za rep.

Vesti, tužne i ružne, iz Visokih Dečana, pokazuju da ubiremo gorke plodove klerikalizacije.

Stoji doktor Karadžić pred sudijama u Hagu, bled kao krpa i vidno uplašen. Više nema sumnje, sam je priznao, nije u pitanju nikakav vidar i travar doktor Dabić – on je to. Glavom i s rupicom na bradi doktor, psihijatar i pesnik Karadžić.

Sudija mirno naređuje da se u zapisnik uredno unese i to da će se okrivljeni oslanjati na „nevidljive savetnike“ u toku procesa. Sudija nema ništa protiv nebeskih inteligencija, anđela arhanđela. Sud se neće baviti književnim delima legendarnog tihovatelja-ratnika – sud će se baviti pretpostavljenim nedelima.

Recimo, nekom tamo Srebrenicom, o čemu su već izvedeni sudski dokazi. Upravo je iz srpske Patrijaršije saopšteno da je Karadžić isihasta – tihovatelj, koji godinama sledi „umnu molitvu“. Usudio se profesor G. Radenković s beogradske bogoslovije Sveti Sava da kaže za novosadski Dnevnik (25.08.08) da je to što Karadžić čini godinama „skrnavljenje pravoslavne tradicije“ i da nema nikakve veze s isihazmom.

Nikom ništa, već su novine javile da je i patrijarh srpski Pavle poslao Karadžiću ikonu blagoslovenu s ličnim potpisom. A u novinama – sam Bog zna čega nema. Slike ljubavnica, kazivanja svih koji su znali da je to on, a posebno onih koji pojma nisu imali da je to on. Hajdučki posao nam je u krvi, a mašte nam ne nedostaje. Ima tugaljivih vesti, političkih naročito. Ali ne samo Karadžić, svi su počeli da tihuju. Istina, malo preglasno.

Neke zgode se tek raspravljaju, a ima ih uistinu dirljivih. Godine 2000-te, državni poglavar SRJ, doktor V. Koštunica – snimci postoje jer su to bile svečanosti J. Dučića u Trebinju – ljubi ruku nekom kaluđeru za koga vele da je R. Karadžić. Navodno nije znao da panagiju nose samo uredno hirotonisani episkopi – a onaj je bio običan kaluđer. Još se ne zna kako će se to rešiti – a postoji opširan filmski izveštaj – jer svi sada tihuju: i oni koji znaju sve i oni koji ne znaju ništa. Oni koji su znali, oni su ga i uhapsili i u Hag poslali. Ostali tihuju s predumišljajem.

Buknuo je rat na Kavkazu i počela je da tihuje i srpska diplomatija. Nije lako naljutiti majčicu Rusiju koju srpski radikali javno pozivaju da dođe u Srbiju. Jeste, hoće ti Osetini da se otcepe od Gruzije i da srećno požive u nedru majke Rusije – a vekovima za Rusijom nisu baš čeznuli. U diplomatskom Beogradu je ministar Jeremić izabrao tihovanje. Ratuju dva pravoslavna naroda, ali i u SPC tihuju. Nikad se ne zna.

Dokle će trajati to tihovanje u državi i u crkvi niko ne zna. Nema dokaza da je ćutanje zlato, barem ne u diplomatiji.

Peščanik.net, 19.08.08.

Mučno i grozno i jasno zbog čega mnogi ćute. Mučnina i strah su svojstveni ljudima u sluđenim vremenima. A mi u senci Apisovoj ne živimo od juče, jer ko ga sve nije zazivao ovih godina - njega krivokletnika bez trunke ljudske i oficirske časti.

I u toj mučnini i takvom mučenju nastaje i ovaj uzaludni zapis koji je - mi to znamo sigurno - malo kome potreban.

I dok se istinoljubiva glasila beogradska raspamećuju pričama o slavnome doktoru Dabiću, on već putuje u Hag kao izvesni R. Karadžić, i to glavom i legendarnom bradom.

Ovo nema nikakve veze sa engleskim naslovom Kestlerovog romana – reč je o pomirenju kao političkoj dogmi koja nam se nudi.

U takvoj prilici neka ne bude bez malog teološko-političkog proslova. Navoditi nekom ono iz Mateja – u 18. 21-35. – i još nekih desetak mesta, zaista nikakvog smisla nema. Odavno se i vladike ljute, jer im se jevanđelje negde zaturilo. Ono na primer, da treba praštati ne sedam puta već «sedam puta po sedamdeset i sedam». Te ono, kada te neko udari po levom obrazu, okreni mu i desni. S tim jevanđeljskim etičkim maksimalizmom mučio se i F.M. Dostojevski, a u romanu Braća Karamazovi to je osnovna tema. I to malo kome treba, a najmanje političarima, pa ipak: mladi Aljoša je obukao crninu i okrenuo leđa svetu. Da miri i da prašta. Nema ljupkijeg lika u ansamblu likova kod velikog pisca, I ko se ne seća njegovog brata, filozovskog cinika, koji Aljoši priča «priče». Od nekih hvata vrtoglavica.