Možda izgleda suviše kao zen metafora, ali meni je sve ovo vreme ratova i užasa i propalih života objašnjivo karmičkim sukobom jednog Miška Bilbije i jednog Bore Čorbe. Čija majka se bavi pređom vune crne boje. Dva ovna na brvnu. Kom obojci, a kom opanci. Nećeš ti majci…

Devedesetdruge sam upoznao nekoliko ljudi iz devedesetdvojke. Dušana me upoznala sa Srđanom, Suzanom i Slončetom. Neko od njih sa Miškom Bilbijom.

I onda sam počeo redovnije da ih slušam. Pored nekoliko dobrih i duhovitih emisija, puštali su sasvim finu muziku. Međutim bio sam potpuno šokiran što oni nikada ne puštaju Riblju čorbu. Nisam tada mislio ništa dobro o muzici Riblje čorbe. Bile su mi potpuno bez veze te njihove pesme u to vreme. Istina, krajem sedamdesetih sam sekao vene na „Dva dinara druže" i tih nekoliko prvih pesama. Imali su taj zvuk gitare i Bora se dobro drao, baš dobro je to ponekad zvučalo. Znači, nisam bio šokiran nepuštanjem Riblje Čorbe zato što sam ih ja inače slušao, nego zato što su svi drugi mediji u to vreme, kao da je to neka podrazumevajuća obaveza, puštali sve to što je od nekog bilo proglašeno za važno i uspešno. Bila je to zemlja ključa u kojoj se znalo šta je na liniji. Lično sam godinama režirao Hit meseca na TV Beograd, gde se, takođe, nekako znalo šta se mora i mislio sam da je nemoguće tek tako ignorisati nešto što naprosto postoji, bez obzira što se logično postavlja pitanje da li bi nešto postojalo da mediji ne žele da baš to postoji.