Ovo bih mogao da nazovem i „Nedeljni izveštaj o idejnim kretanjima kod bezbednosno interesantnih grupa i pojedinaca“, ali je predugačko za naslov. Celu subotu proveo sam u mom omiljenom društvu lepih i pametnih žena i časnih ljudi, ali je konačni ishod ispao donekle zabrinjavajuće. Ali, idemo redom.

Prvo se u Beogradu ukazao fra Marko Oršolić, franjevac rableovskih razmera i karaktera, koga Crkva u Hrvata mrzi duboko i sa razumevanjem: zovu ga „crveni fratar iz Bosne Srebrene“ i najradije bi ga spalili na lomači, ali niti smeju, niti bi bilo dovoljno drva. U zagrebačku katedralu ne ulazi, jer mu tamo pristup Isusu preči Alojzije Stepinac od ofarbanog PVC. Marko godinama vodi Međureligijski centar u Minhenu i Sarajevu, gde za uši dovodi monoteističke vernike svih pasmina i pokušava da ih vaspita u duhu ljubavi i strpljenja. „Najlakše mi je sa ateistima: nisu zatucani“, kaže. Bio je, kaže, u Stambolu i divio se Aja Sofiji: predlaže da se ta čudesna građevina petkom koristi kao džamija, subotom kao sinagoga, a nedeljom kao crkva; ostalih dana da bude muzej. Voli da se tokom svojih stalnih i iznenadnih putovanja vozi sa pravoslavnim popom i imamom u autu: nečiji Bog je svakako dežuran tog dana. Markova pamet, ljubav i blagost - dakle, jednom reči: mudrost - smirila me je kao i uvek. Sve do večeri, kada se valjalo suočiti sa pitanjima neodložnim i sa lošim znamenjima.

Gospodo iz Vlade Republike Srbije, vreme je da se priberete i da javnosti i biračima date neki znak da ste se uzeli u pamet. Na primer: da povučete taj opasni i slaboumni predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.

Lepo su vam razumni ljudi govorili da se okanete ćorava posla; da je za slobodu štampe bolje manje nego više regulacije; da je postojeće zakonodavstvo sasvim dovoljno. A onda je Vlajko Senić lepo objasnio o čemu je reč: njima iz Gay 17 Schluss postojeći zakonski propisi nisu dovoljni, jer njih nema u ministarstvima koja ih sprovode. Možete o Vlajku Seniću misliti šta hoćete, ali on je barem bio iskren. Stvar je, dakle, jasna: Mlađan Dinkić se igrao doktora Frankenštajna kad mu je trebalo, a sada se čudovište raspomamilo i treba mu uvrnuti rep. Odatle i ta nova nakaza od zakona. „Cilj je Rodić Raja, a odoše naša jaja“, što reče moj drug Milan Milošević. Umesto da Mlađa i Raja ponovo sednu nasamo i vide to između sebe - ljudi su, dogovoriće se - gejovi sada ucenjuju vladu ovom budalaštinom, a na opštu štetu. Oni bi da zakolju bika za bele bubrege (evo ti, Rajo, besplatnog i nezasluženog komplimenta, kuća časti).

U jesen 1991. izvesna značajna zagrebačka kolumnistkinja (slavna i aktivna do danas) pomenula je indignirano po imenu nekog čoveka iz Karlovca, da je „četnik i kosovac“ itd. Čovek, inače apolitičan i nevin, sutradan uđe u auto, okrene ključ i odleti u vazduh.

Počinilac, naravno, nije nikada otkriven. Da je izveden pred sud, da li bi se vadio na tu kolumnu: da mu je, eto, proključala krvca junačka pa nije mogao da odoli? Da je olakšavajuća okolnost to što je žrtva bila Srbin? Da li bi kolumnistkinja odgovarala jer je napisala laž, pa je to dovelo do „zabranjenih posledica“, kako pravnici kažu? Uzgred, za smrt Slavka Ćuruvije ne možemo da optužimo onog nesrećnika iz „Ekspresa“ i onu đubrad s televizije koji su tu paškvilu onako toržestveno pročitali u TV dnevniku. Ubila bi Udba Slavka i bez toga, bez brige; možete li da zamislite ubicu, tog pokojnog Luku Pejovića kako se na sudu vadi da ga je užasnuo komentar na TV, pa je uzeo škorpion i dočekao Ćuruviju u kapiji? „Luka dočekao Slavka!“ kao naslov-odgovor na „Ćuruvija dočekao bombe“?

Hajdemo lepo od početka, jer izgleda da drugačije ne ide.

Zašto su se umetnici upustili u organizovani kriminal, u trgovinu narkoticima, u ubistva konkurenata, u pljačke (ratne i mirnodopske), u iznude, u reket, motorna vozila, lihvarenje i ostalo? Zbog para. Sigurno nisu zbog avanturizma, idealizma, lude mladosti, patriotizma i sličnih budalaština, koje - doduše - posle dobro dođu na sudu kao olakšavajuće okolnosti.

Pa kaže Legija Ulemek, a da ga niko nije ni pitao, nego onako, sam od sebe, „ničim izazvan“, što bi rekao njegov Vrhovni Komandant ispod lipe: ja sam švercovao heroin u Evropu da im se osvetimo za bombardovanje. Naravno da je slagao, ali to je druga priča; važno je to što ga niko nije upitao jasno i jednostavno: dobro, g. Ulemek, a je li taj vaš profit od tog heroina otišao možda invalidima, udovicama i siročadi, za popravak kuća i mostova i već sve to? Naravno da nije, ali ga niko nije upitao: dobro, lažovčino bezobrazna, em nas lažeš u oči, em se dičiš patriotizmom!

A gde su otišle pare? Ne te pare od njegovog navodnog šverca heroina iz trezora Državne bezbednosti, jer on taj heroin i nije švercovao, nego je sve izmislio, a švercovao je heroin Duće i Kuma i Zemunaca i svoj, o čemu ne govori - naravno. A zašto ne govori? Zato što je te pare uložio u razne poslove, veoma isplative, preko svojih poverljivih lica za koje se zna, ali se čeka trenutak, a deo tih para završio je u toj kući oko koje se ovih dana nadigla tolika velika priča. Sada se ta jedna kuća odjednom podelila u tri dela: jedan deo je Ulemekov, pa je zamrznut do daljnjega; jedan deo je „Stankomov“ (čiji!?) pod uslovima nejasnim; treći deo je porodično vlasništvo, kao, unela gđa Aleksandra Ivanović, njoj je to ostalo od pokojnog muža Šuce, Arkanovog „pukovnika“, od ranije poznatog organima, ubijenog pod okolnostima odnekud poznatim. A odakle neprežaljenom Šuci te pare? Da nije možda pisao softvere za Majkrosoft i Bila Gejtsa? Koliko se ovlašćena službena lica sećaju - nije, nego se bavio poslovima daleko prozaičnijim i samim tim interesantnim po liniji ovog novog zakona o oduzimanju imovine stečene vršenjem krivičnih dela. To je tek jedan od primera iz kojih se može izvući zaključak da je ovaj zakon nepotpun, plod kompromisa i oportunizma.

Lopata ili strpljenje? To sam hteo da vas pitam, jer sam se setio poslovice koju sam čuo od jednog mudrog čoveka iz Stoca i koja glasi: „Sabur (strpljenje) je iz dženeta (raja) izašao.“ Pa odatle i lepo žensko ime Sabira (strpljiva), ali i naše Trpko i hrvatsko Trpimir, mada su oba nešto izašla iz mode.

Šta je to, dakle, što se može postići lopatom, a ne može strpljenjem? Lečenje zavisnosti o heroinu? To sigurno ne. Dopuštam, sasvim politički nekorektno, da par vrućih šamara - pogotovo na javnom mestu - mogu da imaju terapeutski učinak kad baš ništa drugo ne pomaže, ali to su prilike retke i specifične.

Svi sada znamo isuviše dobro šta se to radilo godinama u toj „duhovnoj rehabilitaciji“ u Crnoj reci kod Raške. Neki su to znali i ranije, da ne kažem od početka, ali su ćutali. Ćutali su svako iz svog razloga: jedni jer su mislili, a misle i dan danas, da „to treba tući“; drugi jer nisu hteli da znaju, mada je o njihovoj deci reč; treći jer ih je bilo strah da kažu. Onima najvažnijima bio je najvažniji novac koji su porodice plaćale samo da ne gledaju svoju decu, a vi s njima radite šta znate.

Nisu sluge Božje iz te Crne Reke jedini, bez brige: po celom svetu mogu se naći „duhovni iscelitelji“ od heroinske zavisnosti, ali drugačijih, kako da kažemo, denominacija, onih koje Srpska pravoslavna crkva naziva „sektama“ i nad njima se odgovarajuće užasava. Mlate i oni, hvala na pitanju i bilo je onoliko skandala oko toga, pa čak i „pacijenata“ koji su od grdne „duhovnosti“ preminuli u Gospodu. Procenat „izlečenja“ od takve „terapije“ nije nam poznat.

Neko je već primetio (u Večernjim novostima, od svih mesta) da se „devedesete vraćaju“: u modu, u običaje, u vesti, u psihičko stanje. Pa tako imamo nove sponzoruše, mada nismo nešto primetili da su ikada nestajale; mora biti da su se ohrabrile, što je već samo po sebi znak da se nešto događa. Tajkuni, debeli džipovi i skupa vozila umnožavaju se; kroz crveno svetlo prolazi se sve više.

Dripci se opet ozbiljno ubijaju u tim istim debelim džipovima, na isti način. Policajci stradaju na ulici, a estradne zvezde od ručnih bombi; zločina iz strasti je više nego što bi se statistički dalo očekivati; sindikalni lideri seku sebi prste kao oni japanski gangsteri, jakuze. Opšta nervoza je u porastu. Neki za to krive ovo hirovito proleće i dosadnu košavu; drugi svetsku krizu koja se marljivošću masovnih medija pojačava kao uopštena, difuzna i nejasna pretnja.

Osećanje nesigurnosti vidljivo je golim okom, pritiska kao skakavac, rekao bi Filip K. Dik. Zbog toga bi trebalo da se još neko zabrine – osim ljudi nadarenih istančanom moći opažanja. Vlast, na primer. Racionalna i – nadamo se – ispravna tumačenja da je naš bankarski sistem „solidan“ i „pod kontrolom“ nisu dovoljna. Pretnja je tu, prisutna kao psihološka i, prema tome, politička činjenica: nešto nedovoljno poznato što preti spolja; prva pretpostavka dobrog horor-filma; difuzni i nefokusirani strah od nepoznatog. Taj strah pojačan je sećanjem na poznato: na još živu traumu hiperinflacije i užasa devedesetih. Ukratko: mutna slutnja i zebnja da bi se mogla ponoviti noćna mora praznih dućana i ćoškova punih plastičnih flaša s benzinom.

„HRISTOS VASKRS!“ pojavilo se ogromnim slovima nasred ekrana pred početak Pinkove „Piramide“ u nedelju predveče, na Uskrs. Onda je razdragani voditelj pozdravio sve sa „Vaistinu dobar dan!“.

Niti je TV Pink tu kriva, niti je taj naslov bio štamparska greška, a još je manje voditelj imao nameru da se sprda sa „najradosnijim hrišćanskim praznikom“. „Hristos vaskrs!“ je dizelaški, da ne kažem zemunski oblik čestitanja. Ostalo je samo neizbežni izraz degradacije vere svedene na puki ritual koji treba „odraditi“, naravno preko one stvari. Reč je, dakle, o plitkosti i površnosti, pomodnosti koja je socijalno poželjna, a koju i država i politika i mediji promovišu jer misle da tako treba iz razloga koji nisu u stanju da objasne.

Takvo stanje onda opet neizbežno podstiče oblike divlje kreativnosti nastale u pukoj praznini gde vere nema. Danima kruže SMS čestitke neopevano blesave (sa sve onim :-)), trivijalno egzaltirane do dirljivosti, katkad nehotice bezazleno nadahnute, ali veštačke, isprazne i ritualne. Samo se forvarduju, sa drugim potpisom. Ima tu i krug sastavljača tih porukica za Božić i za Uskrs; nazire se ista ruka. Pa se tako čestitaju - za svaki slučaj - i Badnji dan i Veliki petak, ali bez onog :-( , što je svakome ko se imalo zamislio nad duhom i porukom hrišćanstva nezamislivo.

Zahvaljujući internetu bio sam u prilici da se i u Zagrebu nerviram kao i u Beogradu. 

Gledao sam, naime, onaj „Utisak nedelje“ pre osam dana, kad je Olja Bećković na svoju udicu nanizala razne, uključujući i šefa kabineta našeg ministra inostranih dela Borka Stefanovića, koji izgleda kao stariji brat Vuka Jeremića. Tema je bio Miladin „Milion“ Kovačević. E, sad, gospodin šef kabineta odabrao je te večeri da nadasve arogantno, graničeći se sa jevtinim bezobrazlukom, napada Borbu i prisutnu glavnu urednicu Oliveru Zekić, umesto da se zamisli nad meritumom spora. Nije da gđa Zekić nije umela da se odbrani, ali pristup šefa kabineta bio je zanimljiv. To što je njegov vicekonzul napravio očigledno krivično delo, a on i njegov ministar pokušavaju sada da to prebace na sve državljane Srbije, njemu je bilo sporedno. Važno mu je bilo da izolajava Borbu, koja nije objavila ništa što nije istina. To se zove bezobrazno menjanje teme sa postojeće na nepostojeću i bilo je izvedeno na način krajnje arogantan i jeftin. To što u jednom trenutku u Borbi pomenuto lice iz diplomatije nije Borkov tata, nego mu je stric, najmanje je važno. Tema je bila druga. Gos’n Borko, međutim, uredno je izbegavao osnovnu temu i stavljao pakosne i irelevantne primedbe na te novine. To je način ponašanja za koji smo mislili da je prošao sa komunističkom i još gorom Miloševićevom diplomatijom. Istini za volju, tako se nisu ponašali ni Željko Mali Simić, ni Vlatko Pesnik Jovanović, ni Milanče Oslobođeni Milutinović, ni Žika Seljak Jovanović...

Narodna skupština ostaje nepresušni izvor lake narodne zabave, što je postalo jasno i Saši Tijaniću, producentu programa. Nema tog scenariste koji bi dostigao, a kamoli nadmašio stanovnike Visokog Doma. Gledajući kako se gazda-Velja domaćin žustro uputio niz salu, bilo mi je jasno da sledi neka detonacija.

Tako je i bilo. Iz nekog razloga uhvatio se gazda-Velja dosta konfuzne priče o nekoj pozivnici za proslavu Dana državnosti (Sretenjskog ustava) u Orašcu. To je ona jaruga u kojoj se glavari svakog februara smrzavaju gledajući kraći kulturno-umetnički program i jedva čekajući da se završe protokolarne govorancije, pa da pređu na kuvanu rakiju i meze. Velji je odjednom zasmetalo što je na pozivnici potpisan Rasim Lajić, ministar za rad itd, jer je očigledno zaboravio da to ministarstvo obično šalje te pozivnice. Rasimov potpis Velja je proglasio „uvredom za srpski narod, Karađorđa i sve srpsko“, izvikao se i sišao. Ta detonacija izazvala je kasnije osudu Vlade, parlamentarne većine i demokratske javnosti i medija, ali od toga nam nije nimalo lakše. Velja se sutradan vadio kako, eto, nije bio dobro shvaćen, ponavljajući da je Rasim onoliki njegov drug i prijatelj, pobratim i ahbab itd, a da je u stvari mislio da je na pozivnici trebalo da se potpiše premijer, ako ne već i predsednik. Nova Srbija se indignirala na „medijsku hajku“ protiv njenog domaćina. Nije majka sina karala zato što se kockao, nego zato što se posle vadio, kaže srpski domaćinski narod. Bolje bi mu, dakle, bilo da se pokrio ušima i ćutao, ali takav je: ne može da odoli, to je jače od njega.

Narodna skupština ostaje nepresušni izvor lake narodne zabave, što je postalo jasno i Saši Tijaniću, producentu programa. Nema tog scenariste koji bi dostigao, a kamoli nadmašio stanovnike Visokog Doma. Gledajući kako se gazda-Velja domaćin žustro uputio niz salu, bilo mi je jasno da sledi neka detonacija.

Tako je i bilo. Iz nekog razloga uhvatio se gazda-Velja dosta konfuzne priče o nekoj pozivnici za proslavu Dana državnosti (Sretenjskog ustava) u Orašcu. To je ona jaruga u kojoj se glavari svakog februara smrzavaju gledajući kraći kulturno-umetnički program i jedva čekajući da se završe protokolarne govorancije, pa da pređu na kuvanu rakiju i meze. Velji je odjednom zasmetalo što je na pozivnici potpisan Rasim Lajić, ministar za rad itd, jer je očigledno zaboravio da to ministarstvo obično šalje te pozivnice. Rasimov potpis Velja je proglasio „uvredom za srpski narod, Karađorđa i sve srpsko“, izvikao se i sišao. Ta detonacija izazvala je kasnije osudu Vlade, parlamentarne većine i demokratske javnosti i medija, ali od toga nam nije nimalo lakše. Velja se sutradan vadio kako, eto, nije bio dobro shvaćen, ponavljajući da je Rasim onoliki njegov drug i prijatelj, pobratim i ahbab itd, a da je u stvari mislio da je na pozivnici trebalo da se potpiše premijer, ako ne već i predsednik. Nova Srbija se indignirala na „medijsku hajku“ protiv njenog domaćina. Nije majka sina karala zato što se kockao, nego zato što se posle vadio, kaže srpski domaćinski narod. Bolje bi mu, dakle, bilo da se pokrio ušima i ćutao, ali takav je: ne može da odoli, to je jače od njega.

Što se „uvrede za Karađorđa“ tiče, ne mogu ni ja da odolim: da je Velja malo više čitao istorijske knjige, ne bilo kakve na latinici, nego one iz Srpske književne zadruge, doznao bi da je Karađorđe Petrović bio čovek tolerantan i bez predrasuda. Naime, pre nego što je počeo da se bavi politikom (koja mu je na kraju i došla glave), Đorđe Petrović bio je i drumski razbojnik. Tokom uspešne haramijske karijere partner mu je bio izvesni Fazlija, etnički Turčin i naravno musliman. Zajedno su ubijali i pljačkali Turke i trgovce sa velikim uspehom i plen delili bratski, pošteno i na ravne časti, sve dok se Karađorđe nije sklonio u Austriju i stupio u izvesnu paravojnu formaciju. Ukratko, „bez budalu nema zajebancija“, što kažu na jugu Srbije.

Istoga dana radikali-natražnjaci iscrpili su svoje inače preduboke resurse budalaština i uhvatili su se za nekakav kalendar koji je neki slikar delio po Skupštini, jer da je taj kalendar (o, užasa!) na latinici, a ima i satanskih znakova na slikama („crvena zvezda s krstom“ i, kao, svastika; nije se videlo na snimku). Obe predsedavajuće, Slavica Đukić Dejanović i Gordana Čomić, trudile su se da raspravu svedu u okvire dnevnog reda, ali bez većeg uspeha. Još samo da Saša Tijanić uvali reklame u onaj prazan hod između dva govornika...

Najzanimljiviji deo, međutim, bila je eskalacija unutar-radikalskog sukoba. Od „nož vadenje i majku psovanje“ prešlo se i na „bivenje“: Srba Strašni Živanović navodno je negde u lavirintima Visokog Doma zavalio Igora Bezazlenog Bečića. Nastao je sukob giganata političke misli i apostola demokratije u Srba, rat bogova olimpskih razmera, kao u onim japanskim filmovima tipa „Godzila protiv Krakena“ ili tako nekako. Gordana Pop Lazićka se rasplakala (šta će familija i komšije da kažu!), Toma Nikolić izjavio je da ne voli kada plaču žene, ali je zaboravio da doda - osim Branke Prpe, koja neka plače do mile volje. Toma je završio, narogušen i ljut sav, jasnom porukom natražnjacima: neka laju do mile volje, ama nemoj da se još jednom usude da se biju, jer će ih naprednjaci razbiti k’o gajbe, pa će se videti čija nana crnu vunu prede i oprem dobro.

Tako smo došli na suštinu stvari: i jedni i drugi radikali pokazali su se kao Šešeljevi siročići, na vlas isti. Kako su osamnaest godina postupali s drugima, isto se tako sada ponašaju između sebe i onda se još čude i zgranjavaju, licemerno indignirani nad nepristojnošću, lažima i nasiljem one druge frakcije. Sada se vidi da su isti istacki, pljunuti - bili i ostali, hvala lepo. Prema tome, kolumnjare i „analitičari“ mogu svoja razmatranja o sudbonosnom značaju radikalske šizme za Srbiju i budućnost demokratije da zabiju znate već gde. Rugao se kotao loncu da je čađav, kažu srpski domaćini. E, sad: opet ne mogu da odolim. Ima neke pritajene radosti (klammheimliche Freude, kažu Nemci i to je nekada kod njih bilo skoro krivično delo, kad se neko tiho obraduje što je RAF zveknuo nekog debelog bankara), dakle, kad čovek vidi kako se ovi čerupaju između sebe i jedni drugima rade isto ono što su nam svima radili osamnaest godina. Neka sada vide kako je nama bilo. Pri tom ne mogu ni za „revanšizam“ da nas optuže: sve rade sami, a natražnjačke optužbe da su naprednjaci „agenti stranih službi i žutog preduzetja“ jadne su i spadaju u uobičajeni radikalski arsenal jeftinih trikova. I dok tako leti perje radikalsko, nama preostaje da se udobno smestimo na ogradi i otvorimo po pivo. Eto ih tamo, pa neka se troši televizijska minutaža; zabava je bolja nego na prvom programu.

Sad nešto lepše: čitajući nemačke novine naiđem na pismo jednog inače duhovitog urednika Baraku Obami. Kaže čovek, ukratko, ovako: g. predsedniče, znamo da ste pod pritiskom i javnim i od prve dame da se odreknete pušenja. Ipak vam skrećem pažnju na političara koji je upravo navršio 90 godina, pa i dalje puši po dve pakle dnevno. „Helmut Šmit obavijen je oblakom duvanskog dima gde god se pojavi, čak i na televiziji“. Urednik se ogradio: „Ovo, g. predsedniče, nije primer koji treba slediti, ali je uteha“.