Tragični kriminalni događaj uvek ima otrežnjuće dejstvo: odneo je vrag šalu, potrebna je hladna glava, situacija je opasna na način sasvim blizak i konkretan, dakle pamet u glavu! Šok, zaprepašćenje, tuga i ostala osećanja na mestu su, naravno, ali ih treba držati odvojeno od zdravog razuma, logike i naučnog metoda. A kad se pojavi osećanje nelagode, svrab savesti (ko je ima) ili stid (ko ga ima), treba se preispitati.

Upravo se tako nešto sada događa u delu hrvatskih medija, pre svega Pukanićevom „Nacionalu“, ali i u korporaciji EPH (Europa Press Holding). Biće da su ljudi razmislili i prisetili se ovoga i onoga, pre svega estradnog odnosa prema organizovanom kriminalu, rekao bih. To je ljudski i dobro. Prebacivati krivicu na druge, po svaku cenu, zove se u psihologiji mehanizam projekcije i spada u samozaštitne reakcije. I to je ljudski, ali nije dobro. Ukratko, krivica za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franjića počela se sistematski prebacivati na Srbiju, što je uvek najudobnije i najlakše, jer je javnost na to godinama navikavana, pak smo se provukli jevtino. Odmah je postignut konsenzus da su zatajile srbijanska policija i BIA; štaviše, otvoreno se piše da su imale unapred informaciju o tome, ali su je uskratili svojoj hrvatskoj braći u Hristu. Onda je krenuo logički nastavak te konstrukcije: da srbijanski MUP i BIA štite Jocu Amsterdama, koji u Beogradu živi kao car, zaštićen kao beli medved. Te živi u Miloševićevoj rezidenciji (rez: snimak vile „Mir“); te kupio zgradu MUP i tamo napravio tržni centar gde se prodaje i hrvatska roba; te se cela afera „odmotava prema Beogradu i otkriva sliku Srbije“ („Jutarnji list“). A kakva je „slika Srbije“? Pa kaže Davor Butković u tom komentaru: „Srbija je, nažalost, još središte balkanskog kriminala; Srbija je još zemlja koja je tisućama milja udaljena od bilo kakve demokratske legitimacije“. A zašto? „Zamislimo, primjerice, da se Hrvoje Petrač pojavi kao ozbiljni poslovni partner u nekom velikom dealu sa državom ili da se u Hrvatskoj pronađe i jedan novinar koji će bez imalo ograda tvrditi da je Vladimir Zagorec ugledni biznismen. Takve su stvari u Hrvatskoj, danas, na sreću, nezamislive“. Tako Butković.

Čim su - i tek pošto su - pohapsili ekipu osumnjičenu za spektakularni atentat na izdavača i novinara Ivu Pukanića, zagrebački su policajci svečano objavili da se to od sada zove operativna akcija „Balkan Express“. Poznati film i istoimeni zaboravljeni skandalozni Udbin tabloid na stranu, izbor tog kobnog imena za operativnu akciju upućuje nas na metode izvesnog bečkog doktora s početka prošlog veka. Pojam „Balkan“ ovde u Agramu iritantan je kao takav zahteva ritualne ograde i definicije: Balkan, to su Drugi; Balkan, to nismo mi, mi smo mitteleuropska uljudba i taj Balkan, uostalom, počinje u Batrovcima, a ne - kako su pakosnici tvrdili - na bečkom Sudbahnhoffu, gde je „čuvar hrvatskog državnog pečata“ Ivan Milas prodavao svojevremeno „kilo mozga za dvije marke“, sve dok ga Tuđman nije doveo na svoj dvor („državni pečat“ je, inače himerični pojam bez korelata u stvarnosti, a i veseli birtaš Milas povukao se u ropotarnicu povijesti).

Događaji nakon mučkog umorstva Pukanića i kolege mu Franjića, koji je stradao kao šteta kolateralna, zadobili su neizbežnu tragikomičnu dimenziju veoma sličnu onoj našoj beogradskoj iz „junačkih“ Slobinih vremena: zločin i tragedija i kriminal estradizovani su po nužnoj crti čaršijskog sistema vrednosti u „jet set“ događaj. Ima tu ironije (rekao bih i pakosti) sudbine: siromah Puki pokušavao je celog života da postane deo zagrebačkog „jet seta“, koji je - da tu budemo načisto - još gori od beogradskog „jet seta“, ako je to ikako moguće. Zlatna mladežagramerska, ista kao i ona beogradska, napirlitane firmirane sojke i isti takvi ćelavci, sedela je na „špici“ u Bogovićevoj do tri popodne, a onda pogledala na skupe satove (to je ovde jako važno i Puki je na tome jako insistirao za života u svojim novinama), sela u debele džipove i otišla na Pukijev pogreb u Veliku Goricu da se ukaže. U tu istu Veliku Goricu koju su Pukiju vazda zamerali kao mesto rođenja; treba se, naime, roditi na Pantovčaku ili barem u Zmijavcima kod Imotskog da bi se neko kvalifikovao za pedigre.

U redu: sve smo čuli na temu gasne mafije, osim glavnog. Dakle, ako umetnici godišnje klepe 35 miliona evrića kao proviziju, onako „sa guzova“, kako kažu Hercegovci (a da nisu ni digli dupe sa stolice), kako se te pare posle dele? Pošteno? Bratski? Na ravne časti? Sva je prilika da lavovski deo ide ruskim oligarsima, tj. nevladinoj organizaciji nalik na onu iz realističke TV serije „Brigada“ („Sašina ekipa“ kod nas). A zašto brigadisti ne bi uzeli još i proviziju, kad im se već nudi?

Grešno je ostaviti budali njegove pare, učio nas je još Ostap Ibrahimovič Bender, sovjetski ekonomista iz prve polovine 20. veka. Kroz tih 35 ‘ladnih miliona dade se proprati i zaprati mnogo para klepnutih na manje zakonite „načine kojih ima ukupno 63, od kojih je krađa najčasniji“ (hajde, eruditi: odakle je ovaj citat?). Još ako u tome imaju očekivanu i normalnu podršku Ministarstva dobrih dela - sve je ne može bolje biti. Kazaće neko da je ovo zagrobna osveta Mirka Marjanovića; i jeste. Ko nam je kriv kad smo ovce za šišanje, bratske, pravoslavne i sveslovenske, dakle“ najzahvalnije. Ako ne verujete, pitajte naprednjake, natražnjake i narodnjake u Narodnoj skupštini. Nenad Popović sve će vam objasniti, uz „taši tanana“ aplauze Nataše Jovanović i dostojanstveni popovski bariton Tome Nikolića. „Dok se ovo kolo kreće, na Ruse se pucat neće“ (narodna pjesma iz Lovćenca, Bačka, iz 1949. kad je Goli otok većbio prebukiran, ali njima niko nije smeo ništa).

Kad smo već kod toga, naš Visoki Dom sve je više nalik na scenu ispred seoske bakalnice na čijim vratima visi na kanapu otvarač za pivo i gde đilkoši sede na plastičnim gajbama, piju pivo i podjebavaju prolaznike koji idu nekim svojim korisnim poslom. Zoran Krasić, glavni mangup i šeret, neobavezno ćaska, dobacuje i dovikuje se s pajtašima: „A, Todoroviću? Al’ sam im ga zavukao, a?“ Onda lupaju po klupama dok govori neko od bivših pajtaša i zabavljaju se sjajno: ko je kome ukrao kompjuter i sekretaricu. A plate i dnevnice i putni troškovi cure. Ljudima radi taksimetar i baš ih briga. Tako nam i treba.

Kako je u Hrvatskoj stvaran teren za česte obračune pripadnika kriminalnog podzemlja koji su kulminirali jučerašnjim ubistvom vlasnika Nacionala?

Ubistvo Ive Pukanića je kulminacija stanja koje traje od 1999. godine  kada se dogodio neuspešni pokušaj obračuna sa tzv. zločinačkom organizacijom. Tada je sprovedena akcija koja je, mada minimalno, ličila na Sablju. Međutim,  taj obračun je bio loše obaveštajno pripremnjen, izveden je brzopleto, što je prouzrokovalo da cela akcija padne kao žrtva nesposbnosti hrvatskog pravosuđa. Od tada na dalje pripadnici te iste zločinačke organizacije trebe se među sobom, dok je kontrola nad organizovanim kriminalom ispuštena mnogo pre toga, ja bih rekao još 1990. kada se u Hrvatskoj, kao i kod nas, kriminalci pojavljuju kao najveći domoljubi, heroji sa ratnim, pre svega pljačkaškim prošlostima.

Može li Hrvatska da sprovede svoju verziju Sablje?

Hrvatska u svetu deluje kao neozbiljna država jer ne može da sprovede ništa slično akciji Sablja. U Hrvatskoj je trenutno nemoguće uraditi tako nešto, jer je Sablja bila pripremana mesecima ranije, u okviru akcije Svedok. Sve strukture hrvatskog sistema moraju da krenu od nule, ali samo pod uslovom da se stvori politička volja da se ne staje ni pred kim, pa ni pred raznim herojima, junacima, domoljubmai i patriotama.

U subotu smo lepo videli da policija može, ume i sme da radi svoj posao pribrano, organizovano i gospodski. Treba im samo reći i ohrabriti ih. Za razliku od 7. oktobra prošle godine u Novome Sadu, sada su bili dobro brifovani za zadatak i sve je prošlo čisto i jasno - i sa minimalnom neophodnom prinudom. Priveli su čak 34 lica, od čega 10 uobičajenih stranih neonacista. To znači da im je ovoga puta bilo jasno odakle preti opasnost po javni red i mir, živote i imovinu građana. Sigurno ne od antifašista, koliko god oni galamili i bez obzira na njihove „različite seksualne orijentacije“ na koje je Kurir uredno ukazao. Moj drug Neša Čanak ovako uspešan rad policije tumači time što Koštunica dr Vojislav više nije premijer. Možda. Ali, uz opasnost da mi se opet zameri da sam slab na Ivicu Dačića, skromno bih ukazao da je taj ministar više puta nedvosmisleno stavio do znanja da neke stvari neće trpeti. Čak su se pojavili policajci čiji je jedini zadatak bio da štite novinare, kao i 29. jula.

Osim toga, Ivica Dačićje prvi ministar iz ove vlade (nadam se ne i jedini!) koji je javno pobesneo kad je u Nemanjinoj 11 video sliku đenerala Milana Nedića kako visi na zidu između svih ostalih srbijanskih prvih ministara. Ta uvreda za zdrav razum i osnovnu pristojnost nastala je krišom, kao tihi prdež-ubica s prigušivačem; ne znamo samo kada, mada mi je Koštunica tu sumnjiv, ali se ne bih zaletao. Znam samo da se đubre kvislinško dobro kotira kod njegovih i da neki stanu mirno kad se taj đeneral pomene. Nešto se ne sećam da u Oslu u kraljevskoj vladi visi Vidkun Kvisling, u Matinjonskoj palati u Parizu Filip Peten, a u Banskim dvorima u Zagrebu Ante Pavelić (visi po izvesnim strankama i kafanama, doduše, ali i to sve manje). Neko je, dakle, parama poreskih obveznika napravio, uramio i obesio tu sramotu u zgradi Vlade Republike Srbije. Pitam: ko?

Iz nekog razloga, kako se stvari talože i smiruju u odnosima naše dve države, neke sličnosti počinju da upadaju u oči. Neke ljude to, doduše, nervira – ali je tako. Mora biti da je to od te tranzicije.

Naše dve države se tako sustižu i prestižu na raznim planovima. Mi smo prvi imali aferu „Indeks“, a Hrvati tek sada. Uzgred, 61 lice je krivično prijavljeno, a 27 je u pritvoru; rektorat i Senat Sveučilišta u Zagrebu pregrupisali su se i sada se žestoko brane. Jedan usamljeni glas razuma, iskusni profesor filozofije, rekao je da je problem korupcije na univerzitetu veoma lako rešiv: uvesti, kao nekad, javne usmene ispite. U pravu je. Mi smo, polovinom veselih šezdesetih godina, sedeli i slušali ispite čekajući svoj red; uvek smo pogodili koju će ocenu koleginica ili kolega dobiti. U javnim ispitima podvale i korupcije nema. Akademska javnost ignorisala je pomenutog profesora, a jedan drugi profesor, Ivo Šimonović (iskusni i sposobni diplomata pritom) nazvao je sadašnji sistem studiranja „dopisno-ispitnom školom“ u kojoj je, naravno, sve moguće – pa i ovo.

Čim je Toma Nikolić izgovorio ono za šta sada preostali radikali tvrde da nije nikada izgovorio, bilo je jasno da se to neće dobro svršiti: po njega ili po Profesora Doktora iz Sheveningena. Oni iz LDP sada sebi laskaju da su oni pokrenuli lanac kobnih događaja i to je moguće, ali samo kao povod, okidač za eksplozivni naboj smešten malo dublje. Srpska radikalna stranka, naime, ima fabrički ugrađenu protivrečnost koja se uporno pojavljuje i ne dade se prikriti stranačkom stegom i monolitnom fasadom. Reč je o stalnoj napetosti između stvarnosti i ideologije u koju se ta stvarnost nikako ne uklapa. Fenomen nije nov: pucanje te napetosti već je upropastilo izvesne totalitarne ideologije; komunizam je najnoviji slučaj - ako ne računamo onaj zlosrećni DSS i njegovu kleronacionalističku mrakobjesnu ideologiju, ali oni su ionako bili prolazna pojava, sada eksponat u ropotarnici povijesti.

Dakle, čim je Nikolić Tomislav izjavio da će oni, srpski radikali, glasati za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji pošto je skupštinska većina pristala na njihov privesak-amandman da je "Kosovo Srbija", svi su duboko udahnuli vazduh i zadržali ga. Počela je najveća drama u istoriji Srpske radikalne stranke. Ljubiša Petković, Petar Panić, Maja Gojković bili su samo sporedni incidenti, štaviše izuzeci koji potvrđuju pravilo da je Profesor Doktor uvek u pravu. Tomislav Nikolić je nešto drugo.

Uprkos upornom optimizmu izvesnih političkih škola mišljenja da se radikali polako, ama sigurno uljuđuju, ova epizoda - nažalost! - ukazuje da tome nije tako. Kad se politička javnost Srbije ponadala da su se radikali "preumili", kako to lepo kaže Dule Mihajlović, pa se pojavila šansa da postanu jaka stranka normalne desnice, zagrmeo je grom iz Sheveningena i zgromio Nikolić Tomislava. Nekakav Centralni Otadžbinski Prezidijum Politbiroa sastao se smesta i još brže uskratio skoro svako poverenje gospodinu Zameniku Predsednika: Toma je ostao narodni poslanik (baš me zanima kada će ponovo uzeti reč!) i član stranke. Moji lauferi javljaju da se skrušeno povukao na selo da peče rakiju i da razmišlja o prolaznosti svake moći i slave - do izvesnog trenutka koji nije blizu. Čujem, takođe, da se Aleksandar Gensek Vučić još nije "iskreno izdiferencirao" i izjasnio, a da je Zoran Krasić u poslednjem trenutku odlučio da ode na odmor. Dragan Todorović bio je u jednom trenutku kolebljiv (što će mu Vojvoda zapamtiti, kao i Vučiću), a Prezidijum su preuzeli sheveninžani Mirčić, Radeta, Jovanovićeva, Delić itd. u svojstvu "kolektivnog rukovodstva". Oni su smesta izjavili da Toma Nikolić nije rekao ono što je cela Srbija svojim ušima čula i svojim očima videla, što je jasan dokaz da Srpska radikalna stranka i dalje ima slepu mrlju veličine Srbije, Kosova, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Kod njih se stvarnost loše kotira; toliko loše da su u stanju da nas uveravaju da nismo čuli ono što smo čuli i da nismo videli ono što smo videli. Uostalom: ako Toma to što je rekao nije rekao, zašto je smenjen? To je slučaj poznat kao "zbogom pameti" ili, kolokvijalno, "bibili marela" sa prstom na slepoočnici. Ja ne znam čime to "Šešelja truju u Hagu", ali mi se sve više čini da je reč o psihoaktivnim supstancama. Nauka tek treba da objasni telepatski fenomen izazivanja autizma na velikim udaljenostima.

Naime, ovakva sheveningenska politika je samoubilačka. Profesoru Doktoru je, izgleda, važnije da svoje hirove i ćeife sprovodi daljinskim upravljačem nego što mari za sudbinu stranke. Samoubistvom DSS radikali su dobili šansu da popune prazno mesto kakve-takve konzervativne desnice. Toma je pokušao da to izvede gestom dobre volje (SSP će biti izglasan i bez radikala, kao i gasni sporazum) i stranku polako usmeri ka politici zdravog razuma. Zgromljen je istog trenutka. Radikali su vraćeni u prethodno stanje autizma i potpunog odsustva svakog smisla za razumevanje stvarnosti. Oni treba da žive u bljesku čiste radosti koja zrači sa obala Severnog mora. Nisu, doduše, prvi; ali i to je stanje izlečivo, kao što vidimo iz svetlih primera Ivice i Mrke.

Ličnost Tome Nikolića tu ima svoje mesto. Nabusit kakav je već, siv u licu, bez ikakvog smisla za humor, svadljivi ters (što kažu u Bosni) i sklon da slaže, Toma barem ima brzu političku pamet i dobru logiku. Jednom davno, u portretu Voje Šešelja koji sam radio za "Vreme", rubriku "Lik i delo", na pitanje koga bi trebalo da se Šešelj plaši napisao sam: Tome Nikolića. Nije reč o "mojoj proročkoj duši" (Šekspir, "Hamlet"), već o kvalitetima koje sam pomenuo: Toma Nikolić je, naime, uračunljiv. Kod ovakvih srpskih radikala to je greh za ukor pred isključenje.

Ne delim ocene nekih političara i analitičara da je sudbina Tome Nikolića korak ka cepanju SRS; ne dele ga ni moji lauferi iznutra. Toma jeste sebe "gradio" (što kažu drugovi komunisti) u pravcu pragmatičnog političara koji bi da prihvati pravila igre i stranku približi vlasti posle uzastopnih neuspeha (u odnosu na obećanja, naravno). Ali, to Voja Šešelj očigledno neće; njemu je bolje da kao kamen visi o vratu stranke i da je drži u zamrznutom stanju do povratka iz Haga - kad - tad - nego da Tomu pusti da se ističe. Dotle će radikale voditi Predsednički kolegijum, "kolektivno rukovodstvo", dakle oligarhija, rešenje uvek mnogo gore od jednog lidera. Po prirodi stvari, svako isticanje u okviru oligarhije kažnjivo je. Ističu se oni koji imaju čime, tako da kolektivna tela teže da se popunjavaju poslušnim mediokritetima punjenim strugotinom.

Nije to, uostalom, problem samo među radikalima..

Danas, 08.09.08.

Sve se sj... u kući Oblonskih, rekao bi Lav Nikolajevič Tolstoj kad bi video šta se radi pod Kavkazom. A tek Ljermontov. A tek Josif Visarionovič Staljin, čiji su rodni grad Gori braća Rusi polupali onako uzgred, iz nehata. I to isti oni Rusi koji Staljina do dana današnjeg slave i hvale!

Zamešateljstvo je, izgleda, potpuno: Rusija je priznala Abhaziju i Južnu Osetiju, a nije priznala Kosovo; Đurđijanci su dobili preko one stvari, pa šta; Zapad se zbog Đurđijanaca jako najedio, duboko saoseća, ali izdaleka; Srbija se našla u neprilici. Došlo je opet vreme da se "spasava međunarodno pravo", kao što ga je Slobodan Milošević spasavao pod onim kumanovskim šatorom 11. juna 1999.

Mehanička logika međunarodnopravnih fiškala kaže da "ako - onda". Po toj logici bi sada Rusija imala da prizna Kosovo (i još neke zemlje: nezavisnu Čečeniju, na primer), a Srbija nikako ne bi smela da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju; o Čečeniji i da ne govorimo. Zapad bi, pak, morao da prizna i Abhažanima i Osećanima njihove nezavisne države, ako je već priznao državu Kosovarima. S druge strane - a tu pre ili kasnije ulazi i Povelja UN i Međunarodni sud pravde u tom Hagu - ogromna većina Osećana i Abhažana došla je demokratskim putem do zaključka da neće da žive sa Đurđijancima, pa neka je Staljin sto puta odande. To je, kakbirekli, pravo naroda na samoopredelenje.