Preduslov razvoja svakog demokratskog društva je obračunavanje sa politikom kršenja ljudskih prava. Lustracija predstavlja instrument suočavanja društva sa nasleđem prošlosti i diskontinuiteta sa politikom nedemokratskog režima. Na institucionalnom nivou lustracija predstavlja pravnu meru diskvalifikacije, što znači da se sa različitih javnih funkcija na određeno vreme uklone sva lica koja su u totalitarnom režimu naređivala, sprovodila ili podržavala kršenje ljudskih prava. Dalja aktivnost u organima javne vlasti onih koji su učestvovali u kršenju ljudskih prava onemogućuje njihovu reformu u kompetentne i efikasne institucije u koje građani imaju poverenje, a vređa i osećaj pravičnosti. Lustracija predstavlja mehanizam putem koga se eliminiše mogućnost dalje opstrukcije nadležnih organa pri razotkrivanju istine. Ovim putem onemogućava se prekršiocima ljudskih prava da sprečavaju otkrivanje istine o zločinima u kojima su i sami direktno ili indirektno učestvovali kao i da ovekoveče vrednosti na kojima je počivao totalitarni režim. Ovim metodom pomaže se moralno pročišćenje društva i ozdravljenja institucija koje će bez lustracije ostati, korumpirane, kriminalizovane i ideološki obojene.

U Srbiji je Zakon o lustraciji (Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava) usvojen 30. marta 2003. godine ali se zbog nedostatka političke volje ne primenjuje. Ovaj Zakon bi se primenjivao na sva kršenja ljudskih prava izvršena posle 23. marta 1976. godine, kao dana stupanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim paravima, a pod uslovima predviđenim ovim zakonom.

U čijem je interesu ignorisanje ovog Zakona? Može da bude u interesu samo bivšeg režima i kvazidemokratskih snaga koje su vođenjem svoje dosadašnje politike jasno stavili do znanja da ne žele diskontinuitet sa politikom rata, mržnje, izolacije od sveta, nekažnjavanja zločina i raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje. Ubistvo premijera Đinđića, kriminalizacija potencijalnih žrtava i promovisanje kriminalaca je dokaz da se lustracija ne zasniva samo na hipotetičkim pretpostavkama već na realnim osnovama. Naslednici  režima Slobodana Miloševića i njegove tajne službe oličene u najvišim organima vlasti onemogućili su dalji proces demokratizacije u Srbiji i  promenu sistema vrednosti promovisanog tokom totalitarnog režima.  Od velikog je značaja za državu poput naše da iskoristi sve mehanizme koji bi pomogli diskvalifikaciji svih onih koji su učestvovali u kršenju ljudskih prava i koji pretstavljaju prepreku daljeg demokratskog napretka društva u kome živimo.

Proces lustracije ima krucijalnu ulogu u  otkrivanju istine i osvešćivanju svih onih koji su aktivno verovali u mistifikacije nedemokratskog režima, kao i pokretanje svih onih koji su prećutno tolerisali ili koegzistirali s nedemokratskim režimom. Opasnost nedemokratskom društvu odnosno najveći neprijatelj je pojedinac koji je odlučio da samosvesno razmišlja i prosuđuje i nije želeo da se uklopi u masu i veruje da je bolje i bezbednije živeti u laži. Afirmacija svakog pojedinca i aktivno uključivanje građana u javni život jeste naš primarni cilj.