27. juni
God bless bus 50
Autobuska karta od aerodroma Newark (izgovara se Nuark, Nuork, kako se kome ćefne) do Njujorka košta 15 dolara, odatle do hotela “Comfort In”, nadomak aerodroma JFK sa kojeg u cik zore letim na Floridu, cena biće ista, fifteen bucks, prenoćište $100, au, nije počelo dobro for stingy Ljuba, nisam poneo laptop, hotel kao i svi drugi ima bežični internet, što je za mene kao i da ga nema, ispred recepcije je kompjuter gde za dva dolara možeš na mrežu deset minuta, automat je lepo primio dve moje papirne banknote, ali ništa nisam mogao da otvorim, drugim rečima interneta nije bilo, žaliću se ovoj kćeri Azije koja dežura noćas, kažem šta se desilo, suviše je umorna da glumi iznenađenje, u pravu sam, kaže, zaista ne radi, šta ćemo sa moja dva dolara, pitam, o, it’s gone…

9. juni 2009.
Ne čitam tuđe spomenare, pa bile to i dnevne zapovesti koje je neki general sam sebi svojeručno izdavao, protivim se objavljivanju presretnutih razgovora Miloševića sa članovima familije i sl., ali priznajem da sam zavirnuo u naprasno pronađeni dokumentarac o generalu Mladiću. Najpre sam prepoznao glavu kontrabasa a onda i glavu kontrabasiste najmljenog da svira na tulumu gde je centralna figura, kao i u narodnooslobodilačkom ratu, bio Ratko Mladić. Nikad nisam bio bliži nagradi, valjda još raspisanoj, za obaveštenje koje bi dovelo do generalovog hapšenja te sad već mrzovoljnog slanja u kakav god bio haški sud, ali nisam ja za lovca na ucene, radije bih u svojstvu sudskog veštaka na osnovu vanjštine mojih kolega nepristrasno i stručno procenio starost snimka; uz razumnu pogodbu (ugovor o delu) svoje bih znanje primenio samo na izvođače muškog pola: generalu je pevala i radikalova gospoja koja kao i bračni joj drug stari sporije od srpske populacije i na osnovu njenog odličnog izgleda u trenutku njezinog ruskog karasevdaha ne smem da nagađam koliko snimak ima godina; ako država ima traku, a ne puku kopiju piratski narezatu na CD, neka pomoću izotopa ugljenika ili kako zna odredi koliko bi zapis mogao biti star; radikalija je otpevala zhestokii romans „Ne uezzhai ty moi golubchik“ (Ne odlazi, golubiću moj; Nemoj otputovati, moj golubiću), što je general izgleda i prihvatio kao životni moto.

2. juni 2009.
Je li moguće da ćemo se i kad je eutanazija u pitanju naći na evropskom začelju?

Nije mi pravo što Švajcarci drže primat u eutanaziji i što su pred njihovim institutom koji na naučno-hrišćanskoj osnovi uspavljuje neizlečive ili naprosto umorne primerke homo sapiensa redovi toliki da će mnogi kandidat dići ruke i od ove mere koju je zamislio kao poslednju i u koju je što bi rekle kolege iz sportske redakcije uložio zadnji atom snage!

25. maj 2009.
Kako me čim treba da rasvetlim neki slučaj do kraja redovno obuzme mala snaga

Hoću li ikad istražiti neki društveni fenomen toliko da i mene napokon svrstaju u istraživačko novinarstvo ili ću kao u slučaju Kancelarije programa za razvoj ljudskih naselja zagrebati po površini kao huligančić koji petodinarkom oskrnavi krilo metaliziranog novog auta jer ne može da ga ima a ne sme da ga ukrade? Četiri najlepša parking mesta (možda je to pleonazam, svako je parking mesto blagosloveno, ako je slobodno ili ako je vaše) u Njegoševoj drži pomenuta udruga za koju sam u prvi mah bio pomislio da je izmišljena i da je tabla sa kolonijalnim tekstom nastala u ateljeu nekog autolimara. Tada sam se za potrebe YC nekoliko minuta bavio istraživačkim novinarstvom, video sam na internetu da postoji takva humanitarna ustanova, osnovale su je lično Ujedinjene nacije na koje sve češće gledam kao na seljačku radnu zadrugu u kojoj su neki zadrugari pravi kulaci (o tom potom, možda i nikad), i ja se pitam plaća li ta četiri mesta Kancelarija iz svog džepa ili gradski oci časte da bi bili u dobrim odnosima sa UN. Ako imate vozni park (koji vam je isto svetski proletarijat kupio), zašto niste na terenu, u nastambama koje bi doista mogle malko da se razviju, nego ste stalno u debelom ladu? Čak mislim da lad nije lipov, što će reći da na kola i džipove ne pada ni ona medena smesa, to ću danas da istražim, ali ako su i lipe, šta je za onoga ko godinama ima stalna parking mesta da skokne svaki dan do perionice: svetska organizacija časti.

11. maj 2009.
Kako sam kraj svoga svima već dodijavšeg ispravljanja društvenih devijacija kojih je kao što odlično znamo tuštma i tma ispravio nešto sasma lično i takoreći intimno

U rano nedeljno poslepodne najuren sam sa parkinga na koji se moglo samo uz VIP propusnice, dva građanska lica na službi u Đokovića kampu mašu mi izdaleka papirima u boji, je li moguće da se neko doveze do samog svetilišta a da nije video čuvenu bumašku štampanu za svečanu priliku na krasnoj hartiji, pa šta je to, pitam kroz prozor koja nadomešta propust češkog proletarijata da u stodvadcatku ugradi klimu (za vožnju mi nisu potrebne naočari a iznenada sam se našao pred pisanom reči), da li su to karte za turnir, ili su ulaznice za parking: “Nemate ovo, jel tako!? Nemate?!” “Nemam”, priznajem skrušeno, da, sad i sam vidim krupna draga slova VIP...

“U Dušanovu! U Dušanovu!” – komanduju mi nervozno nameštenici “Serbia Open”, dva gestapovca koji dosadnu majku uhapšenog rodoljuba udaraju kundacima po ključnim kostima jer nemaju naređenje da joj baš prospu mozak.

2. maj 2009.
Kako sam pao na grančice Dejvida Lodža

Gde ste se vi upoznali? To pitanje kad čujem, pa bilo upućeno slučajnim saputnicima u vozu, odmah napuštam kupe, izlazim u hodnik (gde, gle, više ne možeš da otvoriš prozor i da osetiš miris gareži); po mojoj statistici postavljači ovog pitanja u devedeset sedam odsto slučajeva su žene, mada ima i muškaraca sklonih da zavirnu u nečiju predljubavnu ili predbračnu istoriju, da se na licu mesta osvedoče kako slučaj i sreća mogu da se poigraju ljudskim sudbinama. Nekoliko puta nisam mogao da izbegnem odgovore (na slavi sediš u sredini stola i morao bi da pokreneš petoro zvanica da bi izišao u predsoblje gde se opet sve čuje), pitani su, svesni važnosti žanra, umetnički obradili to svoje zajedničko postanje, vidim da su ga prepričali hiljadu puta, story je uglačana kao kamen na Stradunu, nekad je celu interpretira jedan protagonist, drugi put je igraju oboje, uvežbano dajući šlagvort drug drugu...

Jednom sam se samo zapitao, u vreme kad je Šormaz iz DSS-a bio na vrhuncu slave, kako su se upoznali on i DSS, je li Dragec podneo molbu ili ga je neko iz veleuprave zapazio te preneo možda i samom Koštunici: ima jedan jako sposoban i čestit mladić, rodoljub, rečit, naočit, stoji to u „Pikardijskoj terci“ (buy now!), sad sam video da su Legija i Joca Amsterdam u istom zatvorskom bloku, što mi nije značilo ništa, jer sam, ravnodušan prema kriminalu jednako kao i prema tome kako su se upoznali bračni parovi, mislio da su ova dva gorostasa imala nezavisne karijere, i jesu, ali ih je, kaže istraživačko novinarstvo, upoznao Jovica Stanišić, glavni junak beležnice Ratka Mladića.
Ima li nečeg banalnijeg od rečenice „kako je svet mali!“?

U JNA sam se upoznao sa Strujom koji shodno PS-u nije nosio rep, e moj drug postaće persona priblizhennaia k imperatoru, štaviše, upravljaće imperatorovom zaostavštinom i izdaće carsko zdanje Joci Amsterdamu za kojeg sam mislio da ne poznaje ni Legiju, ni Jovicu Stanišića ni mog druga iz dugih vojnih dana! Provezao sam se nedavno Dedinjem i kuća mi je delovala neobzhito, a ipak je za nju plaćana kirija, iza zapuštenog vrta kucalo je jedno srce koje hrvatska policija povezuje sa ubistvom njihovog medijskog magnata Puhanića!
Ali to nije sve.

Bi li nekome ko je u istražnom zatvoru moglo da se omakne nešto posve istinito?
Ne znam zašto, tvrdnje zrenjaninskog gradonačelnika da je DS dobijao pare i iz davnih zaliha i od NIS-a nisu me zaprepastile. Ali sam morao da otrpim reakcije tipa „ko je u zatvoru ima pravo da se brani i lažima“, ko je na slobodi ima pravo da govori i istinu, mislim se ja, ali nemam utisak da se potonje baš dešava.

Kako sam se postideo svoje sitnosopstveničke prirode koja ne vidi dalje od nosa
Kad sam video ko sve pomaže Demokratsku stranku postideo sam se. Rado pišem o svojim susretima sa savremenim prosjaštvom i mora da sam svoju savest potkupio metalnim apoenima koje redovno dajem građanki pred pekarom (ponekad si kupim dva kroasana pa joj jedan dam - mešavina hrišćanstva i samokontrole glede unesenih kalorija), a stranci koja bdije i nad mojom budućnošću i budućnošću prosjakinje nisam dao ništa. Mislio sam da za tolika dobra dela koja partije čine i donacije njima moraju da budu zamašne, da su među kriptoktitorima najuspešniji izdanci naše privrede, kad ono, ljudi koji su možda i siromašniji od mene svaku crkavicu daju Demokratskoj stranci: nemam para da registrujem firmu, ali za DS mora da bude, nemam nijednog zaposlenog, radim sam (kao onaj našijenac koji je u dijaspori otvorio javnu kuću pa je čekajući da posao krene radio on sam), ali za DS mora da bude.

Pa ipak, objavljujući spisak firmica i ekstremno malih privrednika koji su stranku pomogli kak se veli „u lokalu“, Partija je uzela veliki greh na dušu, i to prema vlastitim parohijanima, dakle članovima koji su se zapredsedničili po opštinama, koji su postali direktori ili članovi upravnih odbora: ako potonji od svoje plate u znak blagodarnosti i radi budućih uzvišenih partijskih ciljeva ne odvajaju ni deset procenata za onog ko ih je tu blagonamestio, gorki su nezahvalnici; ako li pak daju redovan reket partiji onda daleko nadmašuju povremena dobročinstva zanatlija i trgovaca mešovitom robom, lista donatora bez njih gora je nego ništa (čemu su dostojanstveno pribegle druge partije).