Nije malo onih koje je iznenadio poljubac Borisa Tadića upućen izvesnoj spisateljici Vesni Radusinović na proteklom Sajmu knjiga. Gde baš nju da poljubi od tolikih pisaca, pitali su se zavidljivci ne shvatajući da imaju sreće sve dok im neki važan političar narodski rečeno „ne krne jezičinu“ i tako ih „overi“ pred javnošću kao obožavaoce obožavanih. Ako uozbiljim sam čin ljubljenja, poljubljeni se mogu nadati koristi od „ljubavi na brzaka“, a velike štete za opšte društveno dobro može i ne mora biti.

Piše: Ljiljana Jokić Kaspar
FOTO: BETA/VLADIMIR GOGIĆ - Partijski zagrljaj: Infrastruktura i Policija

Za one koji ne znaju, ovaj naslov pripada nekad popularnoj pesmi Đorđa Balaševića, koju je izvodila muzička grupa Rani mraz. Kada je prvi put emitovana na talasima Radio Novog Sada, pre više od 30 godina, urednik muzičke emisije dao je zadatak nama nekolicini iz Omladinske redakcije da je slušamo koliko god puta bude emitovana u toku subotnjeg pre podneva. Nameravao je da proveri „uticaj domaće pesme“ na naš ukus, dugo trovan muzikom trulog zapada. Zadatak mi beše svojevrsna tortura, ali pošto je pesmu napisao i komponovao moj komšija iz detinjstva, sa kojim sam se zdušno fizički obračunala još u trećem osnovne, obavila sam ga, a zaključkom debelo promašila.

Pesmica je skroz bez veze, rekoh, ali je Verka lepo peva! Nisam mogla da opaučim pevačicu, koleginicu sa faksa koja se trudila i pevala iz petinih žila, sve dok Đole nije pozvao u grupu pojačanje u savršenom glasu Biljane Krstić. Kako god beše, „poljubac“ je postao hit, iako je bilo primedbi iz mesnih zajednica i redova boraca NOB-a da je pesma bizarna i opscena. Danas posle silnih lascivnosti kojima vrve tekstovi mnogih hitova, taj sud zvuči smešno, ali preti opasnost da ljubljenje postane nešto gadno, prljavo i instrumentalizovano. Svako ko kaže da poljupci ponekad i zato služe, u pravu je.

Ako ste uistinu bili disident poslednjih 30 godina, onda ste to još uvek. Specijalnost naše tajne policije je da „nepodobni“ zauvek ostanu nepodobni bez posla i na margini društva i života. Da ih niko, nigde i nikada ne zaposli, bez obzira na stručnost i diplome koje imaju. Da im niko nikada i nigde ne omogući bilo kakav posao i da im se egzistencija svede na večno prosjačenje. Da ih bije glas da su blesavi, ludi, skloni narkomaniji, ili konfliktne ličnosti. Da im se svakako onemogući rad od kojeg bi mogli imati bilo kakav društveni ugled

Nemam reči povodom izjave ministra energetike Petra Škundrića u vezi sa drastičnim poskupljenja gasa u Srbiji. Na zaključak Nenada Čanka da će najgore proći građani Vojvodine jer najčešće koriste gas u domaćinstvima, čak 90 posto, drug Petar je izjavio da je imati gas civilizacijska privilegija, a onaj ko je uživa mora tu „privilegiju“ i da plati! Tu sam se zabrinula jer po drugu Peri u civilizacijske tekovine spadaju i struja, vodovod i kanalizacija, telefonska mreža, sva gradska infrastruktura, kablovska, internet, dezinfekcija i deratizacija stambenih objekata, komforni stanovi koji ne podrazumevaju poljske klozete, dvorišne bunare i permanetne epidemije zarazne žutice! Otud eto najeba za sve građane koji „uživaju“ vršeći veliku i malu nuždu u svojim kupatilima, umesto u žbunju iza svoje, ili komšijske kuće! Za nas koji smo navikli da na kraju godine izvrćemo prazne džepove i drhtimo pre prvih mrazeva, biće „lake“ zabave za januarske hladne dane. Kad se zima zaleti, bićemo srećni što uopšte imamo krov nad glavom i neće nas biti briga koliko košta grejanje. Prosto ne znam čija je vlast lukavija, ona u Beogradu, ili u Novom Sadu.

Rađa se nova žvaka na političkoj sceni Srbije. Polako raste histerija i paranoja zabrinute političke elite zbog nacrta statuta Autonomne pokrajine Vojvodine. Sumnjaju da je statut u savršenom skladu sa Ustavom republike Srbije, pominje se secesionizam, cepanje države, a čuju se i fraze iz Miloševićevog vremena, od pre dvadeset godina, kad je nasilnim putem ukinuo autonomiju i „ujedinio srpski narod“. Tada je „Srbija iz tri dela konačno postala cela“, pa se krenulo u ratne pohode u cilju ujedinjenja svih Srba na prostoru bivše Jugoslavije. Vojvodina je nakon puča 1988, preko noći, zajedno sa svim svojim materijalnim dobrima, celokupnom privredom, institucijama, bankama, svakim drvetom, zgradom, poštom, klupom, uličnim kandelabrom, kontejnerom, uključujući i građanstvo koje je nemilosrdno partijski „diferencirano“, postala vlasništvo republike Srbije. Plen je bio bolji nego što se očekivalo, a razvlačenje imovine pokrajine Vojvodine traje do danas.

Poznata je činjenica da genijalnost može biti dijametralno suprotna karakternim osobinama genijalca, pa se genijalno delo mora posmatrati posebno u odnosu na ličnost i karakter genija. Ne retko se veliki umetnici automatski smatraju dobrim i poštenim ljudima, što je sasvim pogrešno. Takvi primeri sreću se i kroz istoriju, a svima su znani geniji koji su lično služili najcrnjim ideologijama i bili podrška satrapovskim vođama. U našoj skromnoj kulturi raspolažemo mnoštvom umetnika koji su podržavali pogrešnu, sramnu, lošu i pogubnu politiku Slobodana Miloševića. Malo je onih koji su mu ostali verni do kraja i spremni da priznaju da su bili zaljubljenici njegove ratnohuškaške ideologije (političari, denuncijanti raznih fela i nekad prvi ljudi kvazi umetničkog ološa se ne računaju). Mnogi koji su jeli iz njegove i Mirine ruke prave se danas nevešti, ili smatraju da je bilo sasvim normalno spasavati i čuvati svoje često i mediokritetsko dupe. 

Posle poslednjih izbora svima je bilo jasno da će formiranje nove vlade potrajati i da će oni koji su izgubili vlast maksimalno opstruisati budući rad Skupštine Srbije. Moglo se pretpostaviti na koji način će se opstrukcija sprovoditi, ali da će za skupštinskom govornicom biti izgovoreno toliko laži i gadosti, van svake je pameti i psiholoških analiza. O štetočinstvu takvog ponašanja poslanika prema sopstvenoj državi i građanima ne vredi govoriti. Posledice nas neće mimoići. SPS koja je dobila priliku da konačno dobije bar trun oprosta greha iz prošlosti, čini se da kroz glupost i poznatu političku slabovidost svojih članova ugrožava i ono malo demokratskih promena posle 5. oktobra 2000. Neću da analiziram fašističko debilnu izjavu državnog sekretara Željka Vasiljevića koji raspolaže genijalnom idejom o porastu nataliteta u Srbiji, smatrajući da se „problem“ može rešiti uvozom ženske radne i rasplodne snage iz Azije, jer je to ne samo sramno, nego nam govori ko su ljudi koji odlučuju o našim životima i sudbini. Kako je uopšte moguće da bivši pripadnik paravojne formacije Garda cara Lazara bude državni sekretar u demokratskoj Srbiji!? Očito se mnogi članovi SPS nisu pomakli ni za milimetar od svojih stavova kojim su nas gurnuli u besmislene ratove.

Svi znaju koliko su dosadne bubašvabe kad ih neka kuća zapati. Pre dvadesetak godina, pričala mi je prijateljica, rediteljka N. K. o nevoljama sa tim insektima, kad je pre 30 godina boravila na nekoj stipendiji u Njujorku. Sa njom beše još nekoliko mladih, perspektivnih snaga iz tadašnje SFRJ. Elem, bube su bile američke, vrlo krupne i toliko dosadne da bi se rastrčale po stanu čim se ugasi svetlo. Tako su imale običaj da ulaze u dopola popijene konzerve kokakole, gde bi naravno dožviljavale sudbinu davljenika. Da bi skrenuo pažnju na sebe i ukazao na veličinu svoje ličnost, jedan Sarajlija student i pesnik, na sedeljci namerno je popio nekoliko bubašvaba na očigled prisutnih! Od tada, pa sve do 1989. nosio je nadimak Raša-buba. Danas niko ne zna gde je Radovan Karadžić “heroj”, zvani Raša buba, a traži ga čitav svet!

Ovih dana objavljena je vest da je Luka Karadžić, brat Radovana Karadžića- “bube” pušten iz pritvora, posle saobraćajne nesreće koju je izazvao vozeći svoj mercedes u pijanom stanju! Sud je oslobađanje obrazložio objašnjenjem da ako ga puste iz pritvora, Luka neće uticati na svedoke. Na koje?!Na saobraćajnu policiju, ili na nesrećnicu koja je u bolnici od zadobijenih povreda preminula?