Uvek se pokaže da iza nečijeg ekstremizma stoje velike pare. Svi koji neprekidno gude o svom velikom patriotizmu i borbi za srpski narod, najplaćeniji su u Srbiji. Ispostavlja se da su teški srebroljupci i bez pardona debelo naplaćuju svoje vajno rodoljublje. Država i vlast im na sve moguće načine namiču novac i plaćaju svaki korak koji naprave. Slučaj vladike raško-prizrenskog Artemija je bez presedana. Navodno je sam sebi odredio platu od 144.000 dinara, dok njegova eparhija dobija od države pola miliona evra godišnje, piše Blic! Čitam kolike su plate njegovih saradnika, sekretara, arhivara, prevodilaca, šofera, a ima i dva kuvara. Pretpostavljam da je vladika navikao na luksuz još iz vremena kada je 300 hiljada Srba sa Kosova odlučivalo o sudbini sedam miliona Srba u Srbiji

Anketa Cesida tvrdi da su u Srbiji životom najzadovoljniji mladi - 82 posto mlađih od 25 godina nema problema i uživa u životu! Nije nelogično jer se zna da žive kod roditelja koji brinu o svim njihovim egzistencijalnim potrebama. O budućnosti će misliti sutra kao Skarlet O’Hara. Ili su naivni, zavedeni, neiskusni i neobrazovani, a po statistikama stranih istraživača se zna da su na dnu lestvice evropskog znanja i obrazovanja. Ili su istraživači Cesida permutirali broj 28 i ne čitaju crnu hroniku. Mediji neprestano objavljuju informacije o pokušajima suicida, a psihijatri dobro znaju koliko je samoubistava i pokušaja samoubistava među omladinom, naročito u Beogradu. Ništa nije bolje ni u manjim gradovima poput Vranja, gde ugledni psihijatar tvrdi da među samoubicama ima najviše devojaka koje se truju, seku vene i vešaju. Kako objasniti mladalačko zadovoljstvo pored neverovatne količine nasilja u školama, svakodnevnog pucanja i ubijanja u kafićima, obračuna noževima na ulici i nasilja na fudbalskim stadionima, gde ne zalaze stariji od 35, ako im je život mio? Onomad je usred Beograda demoliran autobus i bačena zapaljena baklja među putnike, a mladi zadovoljni!? Ma hajde Cesidu, vraže jedan nevaljali!

Ne znam kako će u Srbiji po novom zakonu o informisanju izgledati istina. Ona se odavno ne razlikuje od laži. Mediji izveštavaju da će predsednik Boris Tadić kontrolisati sprovođenje zakona, pa se brinem kako će stići da obavlja i taj posao pored silnih obaveza. Eto, upravo je otputovao na obljetnicu Moamera el Gadafija da se pripremi za nastup u UN, izveštava Blic. Kontroliše li da li se sprovode i drugi zakoni i šta će sada da rade novinari koji tvrde da se mnogi zakoni uopšte ne sprovode, ili se sprovode selektivno? Tadić sigurno zna šta je istina, samo je pitanje kada ćemo i mi saznati

Novi zakon o informisanju tek skinut sa vatre, upravo mi je dospeo u tanjir! Kakve sam sreće oprljiće mi jezik ako ne budem srkala, a srkanje mi je zabranjeno još u ranom detinjstvu kad me mama učila pristojnom ponašanju za stolom. Ne smem ni hleb da udrobim, a još manje da jedem kašikom ono što se jede viljuškom. Usput mi treba i nož da pridržim zalogaj, ali ga nema na stolu. Uskraćen mi je iz bezbednosnih razloga kao u svakoj robijašnici. Pošto je jelo definisano kao specijalitet trenutne vlasti, u njemu nema ni truna hranljivosti, bajato je i sadrži opasne toksine. Da bi delovalo jestivo, neko je u njega ljuljnuo nezdravu, menzašku zapršku koje sam se u novinarstvu najela za čitav život. Znam kako deluje na stomak i kako lako može da napravi čir.

Po nekim istraživanjima novinari masovno boluju od te bolesti. Šlog je tu samo da podrži masovno istrebljenje. Svojevremeno je utvrđeno da je životni vek novinara neverovatno kratak, pa je i danas prava retkost sresti živog novinara-penzionera blizu sedamdesete. Da bismo poživeli i preživeli sve zamke, boleštine, prolive, koleru, trbušni tifus i trovanja splačinama koje su nam novim zakonom o informisanju namenjeni, ubuduće ćemo morati da se edukujemo i što pre upoznamo sa novim propisima. Neki slute da ćemo stalno biti na vezi sa advokatima koji će nam sugerisati čega da se klonimo i o čemu da pišemo. Brine me istraživačko novinarstvo i novinari zaduženi za obaveštavanje javnosti o kriminalu i zloupotrebama vlasti. Da se „istraživanje“ ne shvati kao u socijalizmu i stavi pod tačku „širenje lažnih vesti“, pa da se u velikom stilu vratim u dane svoje mladosti.

Mladost, lepota i nadasve poslušnost, bez životnih dilema i ikakve kritičnosti postaju sve češće kvalifikacije za svaki posao. Naša politička elita okružila se mladim i lepim ljudima bez iskustva i biografije. Nigde ne možete pronaći ni slovo o njihovim kvalifikacijama, a savetnici su, ili sekretari raznih ministara, ministarstava i vladinih institucija. Iako su često fakultetski obrazovani, radno iskustvo im je nula, pa uče u hodu, praveći haos gde stignu. Na svaku razumnu primedbu reže i bljuju vatru, a „ne znaju odakle su šuplji“. Ništa ne znaju i ničeg se ne sećaju, nije čudo bili su deca, ili bebe u povoju kad je krenula havarija

Bio jednom jedan diktator, na nesreću beše samo nedostojni imitator upokojenog Josipa Broza Tita. Njegova želja da bude novi Tito propala je u samom startu, ali se on tokom svoje vladavine grčevito držao te ideje po svaku cenu. Jednog dana, uzurpirao je celokupni vojni potencijal JNA i ratom, u moru krvi pokušao da zauzme delove teritorije zajedničke države, svuda gde su živeli pripadnici srpske nacije. U glavi mu je bila zacrtana nova, samo njegova Jugoslavija kojom će kao i svojom nakaznom politikom, svitom generala i vojskom, vladati bez ikakvih prepreka. Znajući koliko njegov narod voli Jugoslaviju, planirao je da novoj državi zadrži staro ime i sve ono što joj po pravu na međunarodnoj sceni kao državi pripada. Zato je krvavi rat i ubijanje nedužnih opravdavao odbranom Jugoslavije, a kad je svima bilo jasno da se država raspala i kao takva više ne postoji, „branio“ je svoj „goloruki narod“, ratne zločince, svoje partijske sluge i sve učesnike i saučesnike svoje krvave politike. Na samom kraju propasti koja je trajala deceniju i po, i dalje je tvrdio da teritorija na kojoj vlada ostaje jedina naslednica nepostojeće države i vlasnica testamenta. Živeo je u zabludi sopstvenog mraka, ali je povukao za sobom u taj mrak i veliki deo naroda.

Taman me zabunio miris džibre i iz kazana potekla rakija mlaza tankog kao mišiji rep, kad me zaskočilo nekoliko seljaka svojom mukom. Iako je žetva završena pre dve-tri nedelje, do juče nisu znali kolika će biti otkupna cena žita. Usred pečenja rakije pozvani su u seosku zadrugu da potpišu pristanak na cenu. Brže su se vratili nazad nego što su stigli tamo. Škrgutali su zubima i psovali oko kazana, zaričući se da su sa setvom i žetvom žita zauvek raskrstili! Setila sam se nekog američkog filma u kome je puno rečeno o muci američkih farmera, o prevarama i uceni veletrgovaca žitom i kako su se na kraju obračunali sa nakupcima i vlasnicima silosa. Ali to je Amerika, „trulog“ kapitalizma, čiji su farmeri za nakupce spremili motke i bili spremni da prospu žito pred silosom, sve dok ne dobiju odgovarajuću cenu

U želji za razgađivanjem misli i duha otidoh prošlog vikenda na Frušku Goru na svež vazduh. Protekle nedelje novine su bile uobičajeno letnje, pune nedefinisanih političkih mešetarenja, poslaničkih natezanja i lažnih provaljivanja raskošnih, lopovskih afera. Politika se pretvorila u politikanstvo i jasno se vidi ko šta radi. Smučile su mi se lagarije o uspesima vlade i „bitnim“ diplomatskim aktivnostima Srbije, stranačka nadmudrivanja i politička muljanja u debeloj hladovini institucija. U Srbiji zemlji čuda gde je moguće da se automobil bez upaljenog motora kreće uzbrdo, život je definitivno jednako besmislen i lažan kao što je bio i pre dvadeset godina. Tada se živelo u oblacima „nebeske Srbije“, a sada u oblacima proevropske, daleko od Evrope.

Otkako je objavljeno da je hrana u Srbiji najjeftinija u regionu i šire, građani ovu „vest“ ne moraju proveravati u trgovinama, direktno se mogu obratiti najbližim psihijatrijskim ustanovama za savet po pitanju svog mentalnog zdravlja. Nije greška u njihovom logičnom razmišljanju, očitom iskustvu i činjenicama, problem se krije u sve češćim halucinacijama vlasti. Toliko su se zaneli da ne primećuju kako moć postaje droga koja im razara mozak! Ne bi bilo ni pola jada kad njihove halucinacije ne bi bi štetile opštem mentalnom stanju nacije. Po oprobanom, totalitarističkom receptu aktualna vlast nas drži u šaci i stalnom strahu, namećući večnu dilemu: šta će biti s nama, hoće li nas opet nečije bezumlje gurnuti u bedaru, upropastiti i srozati na dno života? Ne pomažu uveravanja da vlada i hiljade njenih službenika rade punom parom. Vlast žestoko potcenjuje građane, gore nego šibicari seoske đilkoše na pijaci. Nije lako živeti bez predaha od brige i gledati na budućnost iz ugla onih koji su nas ubeđivali da smo najbolji i najpravedniji narod na svetu. Izgleda da ipak nismo masovno retardirani, pa su građani zabrinuti za svoju budućnost kao posle bombardovanja 2000. godine, pokazuju ankete.

Znam pesnikinju koja je početkom devedesetih redovno pisala nacističke tekstove u dnevnoj štampi o pokvarenim Šiptarima koje treba sprečiti u „nekontrolisanom razmnožavanju“ („kote se kao zečevi“) i slavopojke SPS režimu. Danas uživa u nacionalnoj penziji i baš je briga za budale kojima su moral i etika pomutili pamet. Istina, SPS je danas sasvim drugačiji od Miloševićevog. Više niko slepo ne sledi ovog vođu jer je dva metra pod zemljom! SPS se više ne zalaže za veliku Srbiju jer se i postojeća skupila kao gaće na kiši. Usput sadašnja vlast plaća tvorce ideje o „velikoj Srbiji“, a ne SPS

Kad stignu vreli, letnji dani, život u gradu se uspori i zamre. Nema uobičajene vreve na ulicama, nestaju saobraćajne gužve, čak i gradski prevoz radi po letnjoj šemi. Sve živo u toku dana gleda kako da što pre pobegne u hladovinu. Opuste čak i letnje bašte, do zalaska sunca. Zvanične institucije države rade u debeloj hladovini, miru i tišini. Ako nešto i ne bude valjalo, niko neće primetiti do jeseni.

Udaranje glavom o zid je uobičajena pojava. Koliko god ispalo loše, ništa ne može umilostiviti stare staljiniste i nove, praznoglavce i mrzitelje Evrope. Zato nam EU sada juri u susret znajući šta joj je činiti. A pokazalo se da nismo ni tako skupi. Toliko su se naplaćali do sada tolerušići beskrajne gluposti da bi u ovom trenutku bilo besmisleno meriti kantarom koliko nam još treba do demokratije. Uz tako dobre vesti i nadu u bolje sutra pitam se, zašto nam je predsednik Boris Tadić delovao zbunjeno dok je govorio na konferenciji za novinare u prisustvu Havijera Solane. Očekivala sam da bude veseliji, ali ko zna kakvi ga problemi muče. Da mogu poručila bih mu da ne brine, neka brine onaj ko mora

Najzad stiže dobra vest za građane Srbije! Havijer Solana je prilikom prekjučerašnje posete Beogradu nagovestio da ćemo konačno dobiti dugo očekivanu slobodu i izaći sa dugogodišnje robije! Kao i svi robijaši, plašim se slobode i da se „otpust“ iz zatvora ne otegne zbog adiministrativnih prepreka. Naime, da bi Srbija bila na beloj šengen listi, mora savladati izvestan broj „tehničkih“ prepreka. Ne bih nabrajala šta se još mora uraditi, ali se unapred brinem zbog građana kojima se po našim konzulatima u Evropskim zemljama i dalje izdaju isključivo plavi pasoši. Poznata je činjenica da od prvog januara 2010. oni postaju nevažeći, a u pojedinim evropskim zemljama nema tehničkih mogućnosti za izdavanje novih, biometrijskih. Pitam se kako će ti građani putovati bar do kuće i gde će dobiti nove pasoše, ako žive u nekim evropskim zemljama poput Španije, Portugalije, Holandije, Belgije? Hoće li svi morati ići po pasoš u konzulat u Berlin, ili Beč? Šta će biti sa onima koji iz raznoraznih razloga ne mogu da dođu kući i izvade novi pasoš? Pretpostavljam da je problem lako rešiv, ali kod nas i ono najjednostavnije uvek postane komplikovano, naročito kad je u pitanju ljudski faktor. Plašim se, kad ponestane argumenata na tu temu, pronaći će se u tehničkim problemima, ili još gore političkim.

Vojislav Koštunica misli kako je za samo godinu dana glupi narod zaboravio njegovu vladu i silno štetočinstvo koje je napravila. Još se nije ni ohladilo osinje gnjezdo DSS, a on već vidi sebe kao novog truta. Osim što traži nove izbore i novu šansu da nas upropasti, zagovara i referendum o izjašnjavanju ulaska Srbije u NATO. Računajući na negativnu propagandu koja se svakodnevno levkom sipa u glavu građanima Srbije, nada se pozitivnom ishodu jer narod mora mrzeti one koji su ga bombardovali, razbili Jugoslaviju, ma ko zna šta su sve radili samo da nas namerno upropaste

Taman sam se ponadala da ćemo se rešiti mita o Milošu Obiliću koji je posle kosovske bitke pre više od 600 godina sabljom rasporio turskog sultana Murata, „od učkura do grla bjeloga“, kad se pobunila srpska "naučna i intelektualna javnost“, optužujući strane elemente da nam kradu istoriju, identitet i pravo na istinu. Ni manje ni više, „albanski lobi“ u Americi hoće da nam oduzme pravo na smrt i ubistvo mrskog neprijatelja! U vreme mog školovanja u četvrtom razredu osnovne škole učile su se narodne pesme i tada sam prvi put, iz usta učiteljice, čula sve strahote zapisane u epskim pesmama naše narodne poezije, pa i detalj Obilićevog „podviga“. Svakom normalnom detetu u tom uzrastu mora biti muka od lomljenja ruku, nogu i vađenju očiju (starom Vujadinu od strane Turaka Lijevljana), Kosova polja na kome gavranovi krvavih kljunova komadaju ostatke ljudskih tela i rekom krvi koja teče, dok se Kosovka devojka šeta tim poljem, poji „rujnim vinom“ retke preživele, preskačući usput mrtve i iskasapljene junake.

Šta će Vojvodini Vlada, pa da je građani porede sa radom Vlade u Beogradu gde narodni poslanici od Skupštine Srbije prave cirkus! Zašto da Novi Sad ima bilo kakav status samo zato što ga je imao kroz čitavu svoju istoriju? Ko te pita za istoriju kad Vojvodina nema srce! Ima ga samo Srbija, ali je ono nažalost ostalo na Kosovu, pa nam sada država pati od opasne tahikardije. Uskoro će biti priključena na aparate, ako joj se ne nađe novo srce

Stiže očekivan popravni ispit za tvorce Statuta Vojvodine. Naime, nacrt Statuta se vraća njenim tvorcima na “ispravku” koja podrazumeva brisanje predviđenih nadležnosti autonomne pokrajine, posle sedam meseci kišeljenja tog akta u Vladi Srbije. Zbog neblagovremene rasprave i donošenja odluke o istom, prekršen je i Ustav i zakon Srbije, što je nevažno vladajućoj koaliciji, ona je konačno “našla” rešenje kako da što duže u svom špajzu zadrži Miloševićev plen. I ne samo da ga zadrži već i da pokaže koliko ne drži do vojvođanskih političkih partija, najviših institucija vlasti i volje građana koji su tu vlast izabrali. Da vladajuća koalicija Vojvodinu ne doživljavaju kao plen, valjda bi razum prevladao, pa bi vlastodršci makar prihvatili činjenicu da se severni deo Srbije, tačnije Pokrajina Vojvodina teritorijalno ne nalazi na brdovitom Balkanu! Milošević je bio suviše blag i popustljiv sa “separatistima” zbog kojih je “morao” da započne rušenje Brozove Jugoslavije, pa sad demokratska vlast ima problem kako da posle 20 godina izbije iz glave Vojvođanima svako osećanje i sećanje na poreklo, kulturu i istoriju. Neposlušni Vojvođani nikako da zaborave ko su, šta su, šta su imali, a šta sada nemaju.