Naša sugrađanka Milena Stefanović, mlada, vredna, prelepa, ubijena je u saobraćajnoj nesreći čiji je vinovnik pripadnik iste čovekolike, neljudske vrste koja nas teroriše unazad dvadeset godina. Od Obilićevog Gazimestana do Obilićevog venca. Na svakom prelazu, na svakom trotoaru. Patrioti najskuplje srpske reči koji diluju drogu pred školama, spaljuju ljude bakljama, granatiraju Vukovar, Dubrovnik i Sarajevo, ubijaju i kumove i slučajne prolaznike, kolju, ruše i siluju. Oni su već jasan društveni sloj, bliži, po namerama i karakteru, vladajućoj eliti, nego sopstvenom poreklu.

Taj nesoj, to su NATO bombe koje su ubijale nevine jer je idiotska politička većina održavala jednu krvavu diktaturu i sve njene besove.

I danas je najmanje važno u kojoj su meri naši političari latentna druga strana seksa. U  kojoj meri su zatucani, primitivni i hipokriti. I da li je država u ovim danima kad je, negirajući LGBT pravo na ljudsku jednakost, otvorila srce podscocijalnom šljamu i njihovim duhovnim liderima, Amfilohiju, Arkanu, Matiji i Dobrici, koliko ih se nakotilo mrzi me da nabrajam, i tupavom političkom društvu u celini koje jedino uspešno zagađuje i prošlost i budućnost, proždirući sopstvenu decu.

Ubistvo Milene Stefanović neposredna je posledica delovanja države čiji su huligani nezvanična služba javnog reda, mira i morala. Oni su njen idejni monitoring. Huliganske bande osnovale su, podržavaju i održavaju državne službe. One su paravojska tajne policije, tajne vojske i tajne crkve. Nije se država pred njima povukla. Oni su efikasniji segment državnih službi. Oni kao paradržavna paravojska zastupaju uverenja i predrasude društva ogrezlog u podlost, paranoju, teoriju zavere i sve razvijeniju kulturu prostote koja je bahata koliko jalova i inferiorna.

Ivica Dačić govori i nastupa kao politički neutralna osoba, neangažovana, kao da nije ministar već profesionalni policajac.

Ivica Dačić se ponaša i govori kao da je nekakav direktor policije, glavni inspektor i operativni predvodnik svih policijskih akcija paralelno, istovremeno potpuno neutralan i nezainteresovan za političke implikacije koje te akcije sa sobom nose, iako je, osim što je ministar, prvi čovek važne političke partije, a takođe i pre svega i vice premijer Vlade Republike Srbije.

Potezi ministra Dačića, izazivaju neretko divljenje ili barem začuđenu podršku građanske Srbije. Dovoljno je bilo da zahteva uklanjanje fotografije kvislinga Nedića iz prostorija Vlade, pa da zaradi aplauze onih koji su život posvetili borbi da se ovo društvo spasi posledica zločinačke politike u kojoj je Ivica Dačić bio aktivni učesnik.

Ipak, ja sada uopšte i ne mislim na prošlost Ivice Dačića, za koju smatram, za razliku od većine Srbije, da bi jednom morao da odgovara. (Ovo pišem, pod punom svešću da prema novom Zakonu o informisanju mogu biti gonjena, suđena i presuđena i to je moj svesni izbor.)

Ne govorim, dakle, o ulozi Ivice Dačića u zločinačkim devedesetim, već pre svega o njegovim nastupima povodom Parade ponosa i političkih i bezbednosnih implikacija najavljenog nasilja.

Ivica Dačić možda i jeste profesionalni policajac, samo mi to ne znamo, ali to ne menja stvar, jer posao ministra je da se bavi politikom, a ne da bude operativac na terenu. Ipak, ministar Dačić, potpuno uživljen u novu ulogu prvog srpskog policajca, na perfidan način, „profesionalno“ unosi strahovitu paniku, nesigurnost, u najmanju ruku izaziva nelagodu i oklevanje ljudi koji bi možda želeli da prisustvuju Paradi.

Lično smatram da policija ne može „preventivno” da deluje, onako kako mi to zamišljamo. Na pitanja – zašto policija ne pohapsi one koji mogu izazvati nasilje, moj odgovor je – zato što to nasilje još nije učinjeno. U svetu koji se opire religioznoj dogmi greha čak i kada se na njega samo pomisli, ljudi se ne mogu hapsiti ili kažnjavati, zato što imaju misli protivne zakonu. Ako to zvuči kao komplikovano teoretisanje na jednu sasvim praktičnu temu, želim da pojasnim zašto verujem da policija, dakle, ne može da uhapsi nekoga, zato što je taj imao misao i želju da izvrši krivično delo. Ovde nije reč o zakonu, koji me ne zanima posebno, ovde je reč o ljudskim slobodama: ako danas uhapsite osobu koja je razmišljala o tome da me prebije, jer ponosno učestvujem u Paradi ponosa, sutra možete uhapsiti mene, jer razmišljam o tome da pljunem sudiju Vrhovnog suda koji je sastavio sramnu presudu protiv YUCOMa.

Pri tom, huligani, klerofašisti i vojnici nove srpske političke misli u ovom trenutku nisu ništa spremniji od mene da svoju zamisao sprovedu u delo, ali za sada su to i za mene i za njih samo nežne misli. Zato ni mene ni njih, zbog negovanja zamisli, Dačić nema pravo da uhapsi. (O tome kako time potvrđujem neprestane, inače vrlo dosadne, napade da sam samo jedna od dve zle krajnosti, ekstremista isti kao i ovi degenerici sa istetoviranim krstovima, ovom prilikom ne bih da se zamaram. U zemlji u kojoj main stream koalicija Tadić/Dačić/Dinkić/Jovanović, uz široku podršku građana, optimalno vlada, meni ništa drugo i ne preostaje, nego da budem na margini. To što se tim marginama muvaju i idioti, ne znači da se centralnim tokom muvaju pametnjakovići. Ja bih rekla, u stvari, baš na protiv ili čak tačnije: pa šta onda?) 

Policija, dakle, ne može preventivno da hapsi. Ona, naprotiv, može da stvori uslove da taj, koji je imao nameru a nije započeo svoj akt, od njega jednostavno odustane. Policija takođe mora biti spremna da reaguje onog momenta kada taj, koji je imao nameru, počne i da je sprovodi u delo, a ne da stvara preventivnu paniku.

U mom slučaju to je dosta jednostavno, ja ni ne znam gde je zgrada Vrhovnog suda, niti kako da nađem sudiju koja je izdiktirala i potpisala gnusnu presudu. Ne znam ni kako lepo izgleda. Osim toga, nisam još nikad nikoga pljunula, nisam sigurna da me nelagoda ne bi u poslednjem trenutku potpuno savladala. Mogla bih da opsujem i kažem da su korumpirani kriminalci i politički plaćenici, to da. Ali to, u principu, nije kažnjivo, osim po novom Zakonu o javnom informisanju. Tako da je stvar rešena.

S druge strane, iskustvo govori da huligani koji prete, vrlo često pretnje sprovode u delo. Lično sam prisustvavala poslednjem Gej Prajdu u Beogradu i videla uživo kako to izgleda kad batinaši biju, a policija pomaže. Podsećam da je tadašnji ministar policije bio Dušan Mihajlović, koji se zbunjeno ograđivao od svega, tako da niti jedan policajac, niti huligan, nije kažnjen zbog nasilja zabeleženog na mnogim snimcima i pred mnogobrojnim svedocima. (Sudski proces sam, naprotiv, zaradila ja, zbog svog nastupa na tribini podrške organizatorima Parade, a protiv nasilja i „javnih ličnosti“ koje to nasilje relativizuju. Uzgred, vidim da tih imena nema među ovogodišnjim podržavaocima kontra-parade. Znači, nešto su naučili i društvo je time na neki način evoluiralo. Vidite da ipak Parada služi nečemu.)

Ministar Mihajlović se, o iznenađenja, i taj put obrukao a policija pokazala u svom punom sjaju. Ovaj sadašnji ministar je zato odlučio da nam pokaže da je bolji od onog Đinđićevog. On je moderan čovek, evropskih shvatanja, baš slučajno nije u zemlji kad se Parada održava (idu negde, on i kofer), ali će da komanduje akcijom „zaštite učesnika”. Tako, uživljen u ulogu Edgara Huvera, ne bi o politici, ali bi o „nebezbednosti“. Pa svojim nastupima perfidno doprinosi opštoj panici i nelagodi, najavljujući nasilje, opštu nebezbednost, opasnost „i na potuno suprotnim krajevima grada“, mogućnost da se batinaši infiltriraju i među „obične ljude”, po kafićima, restoranima, na ulicama koje nemaju veze sa mestom događaja. Drugim rečima, u nedelju zatvorite decu u kuće, čitav grad je nebezbedan. Ne mrdajte napolje, spustite roletne, ćutite, gledajte svoja posla i čekajte da prođe. Baš kao i za banalno pomračenje sunca 2000. ili mnogo važniji, čini mi se, ključni deveti mart 1991.

Ostanite, brate, kući, za „svaki slučaj” i za „ne znam ja...”.

Opet drugim rečima, Parada ponosa nije vaša briga. Šta ima da se mlatite po ulicama, da rizikujete telesne povrede ili psihičke traume, to nije vaša bitka, to nije vaša tema. Niste vi protiv, ali društvo nije zrelo, niko vam ne brani, ali ako baš hoćete, njegovo je da vam kaže koliko je opasno. A on će, Edgar Džej, da lično predvodi sve raspoložive kerove i da svojeručno odbrani grad od opasnosti koja se nadvila.

Nema tu politike, to je zdrav razum. Šta onda i vi ima da se bavite politikom, navuci brate zavesu i gledaj svoja posla. A dok do „pedera i lezbejki stignemo, mnogo još drugih važnijih stvari ima da se reši”.

E, pa ja ne mislim tako.

Parada ponosa je i moja parada, nemam nameru da pravim nikakvu ogradu „ja nisam to, ali podržavam”, jednostavno i bez ograde - naravno da podržavam. Jer prava manjina su i moja prava, kako god da se ta manjina zove. Pa i kad smo palili sveće za pobijene u Srebrenici, nismo se ograđivali – ja nemam tamo nikog ubijenog, ali ipak da se čuje moj glas - ne razumem zašto sada građanska javnost relativizuje ovo pitanje i shvata ga drugačije od drugih.

Nije vreme? Jeste, vreme je.

Nije neophodno? Baš je neophodno!

Opasno je? Zato i jeste vreme i baš zato i jeste neophodno.

A opasno je i zato što osećanju opšte opasnosti doprinosi i vice-premijer, svim svojim izjavama. Vicepremijer koji će sigurno ostvariti odličan rezultat na idućim izborima, mnogo bolji nego poslednji put. I ostati na vlasti za još mnogo dugih srećnih godina. Uz malu pomoć prijatelja, naravno.

A vi dobro znate kojih.

PS: Obaveštavam Dragoljuba Žarkovića da slobodno može da nastavi da preštampava delove mojih tekstova u svim svojim kolumnama, u ama baš svim dnevnim i nedeljnim listovima u kojima tezgari, sevap je.

Neću se pozivati na VSS Zakon o Tijaniću, kojim je od sada valjda svima zabranjeno da se javno izgovorena reč citira bez dozvole autora iste. Ili to važi samo za onog čijom je obećanom smenom već dva puta LDP opravdavao učešće u koaliciji na vlasti?

Ako to važi i za nas ostale, onda kolumnista Žarković ima moju dozvolu da me, od sada pa za uvek, citira gde hoće i koliko hoće. Ili barem dok ga jednom učitelj Tadić, strog, ali pravedan, ipak ne primeti i sve njegove napore da iz srednjih pređe u prve klupe, konačno pošteno ne nagradi.

Peščanik.net, 17.09.2009.

Srbija je agresiju na Jugoslaviju, svoju najdragoceniju tvorevinu, započela obećanjem brzih pruga. Nekadašnji premijer Zoran Živković podsetio je kako je predsednik DS-a obmanuo svoj Glavni odbor, dok je negirao pravo Vojvodine i Vojvođana da institucionalno razvijaju politička prava i slobode, parabolom o kineskom vozu koji bi, umesto da se zaustavlja na vojvođanskoj granici, od Beograda do Novog Sada putovao svega 7 min. A taj voz nije kineski, nego nemački, a pruga dugačka svega tridesetak kilometara. Verovatno se takvim vozom voze samo stranci, i domaća partijsko-lopovska elita. Svejedno. Mogao je predsednik svome GO da čita izvode iz Maocetunga, ili da im pušta dalekoistočne porniće, svejedno, oni bi aplaudirali, a kakvi su, ne bi se ni uzbudili.

Ovde su sistemi laži, obmana i zločina usađeni duboko u političku genetiku. Nije čudo da Mladozadrani tako mrze Mladosrbine, i obratno, a od nekih su Morlaka, većinom, i jedni i drugi. Od istog jugoslovenskog naroda veštački su oblikovane nacije koje laž svojih kolektivnih identiteta unose u tekuću stvarnost. U Crnoj Gori se svakih deset godina izmišlja nova vladajuća nacija, briju ili puštaju brkovi, s korenima koji su, navodno, od pradavne, suštinske starine. Takve ludosti su sa ove, i hrvatske strane, dodatno složenije, ozbiljnije i opasnije.

Ali se dogodi i poneki „bug“ u sistemu. Jedna od bandi dizajnirana da pali američke zastave i na velike datume teroriše prestonicu, napala je ambasadu Grčke, i javnost je konsternirana, jer za zvaničnu Srbiju je Grčka prijateljska, ali kao Vizantija, ne kao demokratska članica NATO i EU.

Njihovu poruku su u tzv. javnosti dodatno relativizovali i tužilac, koji je incident pogrešno nazvao terorističkim, i apeli koji podsećaju na paljevinu američke ambasade, dok između redova nude simpatije sa antiameričkim i antikapitalističkim nazorima, koje promovišu sve kriptorežimske bande, a javile su se i mame, kako su to dobra deca. A predsedniku se valjda ne mili podsećanje na onaj dan kad se, dok je Beograd goreo, sakrio iza plastične zavese rumunskog predsednika.

Bez obzira na tokove evropskog proširenja, u ovom delu sveta još uvek nema Parlamenta, koji bi obuzdao monarha i dvor, niti Kongresa, da se nosi sa Obaminom reformom. Jeste, progresivisti su, od Ruzvelta do Obame, uz podršku inteligencije, pokušavali da ljudsku jednakost pretvore u ravnopravnost, a slobodnu i imigrantsku naciju u etatističku, time, možda i u emigrantsku, poput naše, ili ruske, ili kineske, ali im poslodavci, i radnici koji bi, i oni, da se kapitališu, to nisu dozvolili.

Na ovdašnju stvarnost, u kojoj su Jugosloveni jedina konzistentna, mada zabranjena nacija, a Evropa i Amerika jedini sistemi u kojima su ljudi jednaki i donekle slobodni, za razliku od srpske, ruske ili kineske lopovske, nekad i zločinačke partokratije, ukazali su, umesto predsednika i njegovog GO, radnici koji su krenuli po azil u američku ambasadu. Zahtevali su samo posao i plate. Možda se i oni, poslednjih decenija, politički opredeljuju u prilog srbstva i nesvrstanih, ali to sada nije važno.

Neće se naš predsednik javno upitati, zašto azil nisu zatražili od Libije, Rusije ili Kine. Čuo je i predsednik Obama da su crveni propali, i da Rusi i Kinezi beže u Ameriku, umesto obratno, ali se katkad populizam isplati, kad politika, ne stideći se, pocrveni. Ali neće Amerika propasti zbog jedne propale vizije. A ovde je zapravo preostao jedini problem, da je racionalna vizija budućnosti u zdravim ljudskim porivima umesto u politici ili njenoj teoriji. Mada, ako je do aktuelnosti, muškarce u većini zapravo najviše boli, i stide ga se, demonstrirajući mačizam, domaćinstvo i srbstvo, ženski deo njihove prirode. U žene se nedovoljno razumem.

Allan Holdsworth - Red Alert

Close to the Edge,

Peščanik.net, 15.09.2009.

Biljana i Vlada Gligorov su na dobrom tragu. Spoljna politika se obično prenosi na unutrašnju. Zvanična Srbija je intenzivirala odnose koje je nekad negovala komunistička Jugoslavija. Titov srednji put, između Zapada i Istoka, sa osloncem na trećesvetske diktature, vodio je dezintegraciji najdragocenijih integrativnih i kulturnih vrednosti Jugoslavije. Koja nije nastala u komunizmu, i koja je trebalo da ga nadživi. Vođi srpske turbo-narodnjačko-lopovske kontrarevolucije, antidemokratske i antievropske, ispisuju, od 12. marta 2003, srpsku zelenu knjigu o sklonosti represiji i zločinu.

U dimu i smradu dreke o medijima, i barutne eksplozije robe namenjene trećesvetskim ubicama, odvija se organizovana pljačka osnovnih resursa, upravo po ruskom ili kineskom modelu. Nova putinizacija vlasti, koja nije uspela Koštunici, ponovo stvara jedinstveni blok nomenklature političkih partija, i vladajućih i opozicionih. Koji je vlast učinio monolitnom, a opoziciju u praksi ukinuo.

Zato su omraženi NATO, Amerika, Zapad i građanska privatna svojina.

Jedina stvarna opozicija Tadiću je demokratska levica. Da li će i nju pridobiti, okupljanjem na proslavi 20. oktobra 44-te? Da li će na istu platformu smestiti i svoj novi JUL, i penzionisane građanske saveze? Da li će  Zakon o planiranju i izgradnji uvesti novu, pravednu svojinsku strukturu, koja će zabetonirati prošlost stare kapitalističke, proevropske Jugoslavije? Da li zaista postoji dogovor, koji okuplja svaku vlast i svaku opoziciju, koji dopušta da se Zakon o javnoj svojini donosi pre zakona o restituciji? Koji je trebalo da prethodi privatizacionom ciklusu nakon 2000. Taj dogovor zanemaruje činjenicu da je Srbija jedina evropska država koja odbacuje restituciju. Da li će onda biti svejedno i ko je predsednik Srbije, Tadić, Nikolić ili Putin? Da li i to Tadić želi?

Otpor ulasku u NATO je težnja povratku u Treći svet, ili u neki novi Varšavski pakt. Negacija građanske privatne svojine, „narodnog kapitalizma“ (Z. Đinđić), u dubini je negacija ljudske jednakosti i demokratije. Negacija restitucije je negacija holokausta. Nacionalizacija i konfiskacija su samo nastavak nacifikacije kojim je Srbija trebalo da pripadne konceptu Konačnog rešenja. Takvi koncepti su, nimalo slučajno, u aktuelnoj Srbiji življi nego ikad.

Kad se vodi rasprava o načelima, uvek je dobro otvoriti novčanik. ANEM je podsetio da su se mediji mogli uljuditi na osnovu postojećih zakona, koje nekompetentna administracija nije bila u stanju da primeni. Granice monopola, i medijskih, ovde se inače teško probijaju. Izmene zakona neće nikoga učiniti pametnijim, niti dodatno zaglupeti. Medije neće uništiti, ili upristojiti. Jer je to nemoguće u ovakvom stanju kulture i svojinskih odnosa. Zato i javnost ne postoji. Sem kao neodređen, suvišan pojam.

Srbiju medijski uređuju bliski prijatelji i saradnici predsednika Tadića. (I nekoliko službenika tajne policije, vojske, crkve i poslovne oligarhije.) Isti koji su radili kampanju za JUL 1997-8, i uživali pristup primarnoj emisiji, odakle su razvijali marketinške imperije u zemlji i inostranstvu. I Tadić, i ja, i desetine entuzijasta, tada smo se, očajni i poderani, drndali po ulicama, odborima i izlokanoj, umirućoj Srbiji. Zbog svega ovoga? Putin, Kastro i Gadafi strateški partneri. Šaneri opštinski i gradski sekretari i menadžeri. Kad smo kod šanera, i službenika Luke i Apoteke, neću o LDP-u. Čedomir je pravu, kad je urednike i vlasnike Danas-a opomenuo da su u kolumniste uvrstili organizatora paljevine i pljačke Beograda. Taj, ime mu je nebitno, dobro zna kako se fatiraju Tadićevi drugari. I njegov šef, čiji je on, navodno, bio šef, delio je stanove i monopole, hapsio sudije i suvišne biznismene. Iznosile su se sumnje da je dvadeset vojnika streljano pošto su, verovatno, ugledali omiljenog ratnog komandanta predsednice jednog novinarskog udruženja. Koja bunca o Evropi i demokratiji.

Svejedno, ako je prethodno, relativizacijom i negacijom srebreničkog genocida, nacifikovala srpsku kulturu u celini. A njene novine, sa čituljama, ispisivale, u idiotskim kolumnama i komentarima, političke poternice. Srećom, bez odjeka. Ali je Srbija ostala septička jama ozidana odjecima i reagovanjima. U pravu je Čedomir, ali je ovo i njegov i moj, i ne samo naš politički poraz, i džaba mu Furle i džipovi, i meni moja lična sreća i zadovoljstva, kad deci ništa plemenito nećemo ostaviti. Najbolje da nam ne verujete, ni njemu ni meni.

Tadić je zaboravio, da je prethodni diktator pao, pa je uhapšen, pa je manjkao, pošto je Srbiju ućutkao i zagluveo. To se još uvek nije ponovo desilo. Ali samo što nije. Zasad je lepo na ovom peščanom sprudu. Pokrili ga jorgan-planinom. I taj jorgan je plaćen julovskim parama.

Prioritet je, umesto Peščanog spruda, Grad na vodi.

A slobodnima zavide. I oni koji ih brižno pokrivaju. Ponekad bih se otkrio, i zaplivao.

Dream Theater – The Root of All Evil, Live in Rome, 2007

Close to the Edge

Peščanik.net, 04.09.2009.

Mala zelena knjiga - Zašto je Tadić ispoštovao Gadafija?

Uz orden kojim je Moamer el Gadafi počastvovao jedinog evropskog predsednika koji je prisustvovao obeležavanju četrdesetogodišnjice državnog udara u Libiji, Tadiću je prema protokolu pripala i jedna mala knjiga. Manifest svoje vladavine pukovnik nesebično poklanja verujući da može biti višestruko koristan, da na primer našem predsedniku pomogne da razume - kako se na vlasti ostaje 40 godina.

“Zelena knjiga” je kratko štivo, napisano po ugledu na Maovu “Malu crvenu knjigu”, čita se lako i iako nije jednostavna za razumevanje, jer ni logike ni konzistente misli u njoj nema, ipak je važno za razumevanje suštine vladavine čoveka kome je Tadiću bila čast da ode na jubilej.

Mrzi vas da čitate? Mene ne. I evo šta sam tu našla.

Izborna matematika

Ukratko, demokratija za Gadafija ne postoji, ona što se na Zapadu naziva tim imenom, u suštini je diktatura. Jer, iako neki izabrani predsednik neke demokratske zemlje, na fer izborima pobedi sa 51 posto glasova, on ipak nije izabrani predstavnik svih, posebno ne velikog dela građana koji nisu glasali za njega – u najmanju ruku 49 procenata njih. U realnosti, ta podrška je još manja, jer svakako čitava zemlja ne izlazi na glasanje, već je izlaznost, na primer (kada je odlična) oko 70 posto, sledi da sa svojih 51 procenata glasova, predsednik zapadno-demokratskog tipa zapravo ima samo nešto više od 35 procenata podrške ukupnog stanovništva, pa time nametnuto vlada velikoj većini svojih sugrađana, koji uopšte nisu ni glasali za njega. Zato je za Gadafija, zapadna demokratija – zapravo obična prikrivena diktatura. I zato su izbori nepravedni, nepotrebni i vode suprotno od volje naroda, samim tim ih treba i ukinuti.

To oko izbora vođe.

• Nije mogućna promena u društvu bez akcije intelektualnog sloja u njemu.

• Nema partije, pogotovo ne liberalne, koja može da uspešno deluje bez podrške tog sloja u društvu.

• Srpsko društvo je zakucano u jalovo prežvakavanje jednih istih tema, isto tako i njeni intelektualni slojevi. U isto vreme eksperiment zamene morala i politike imaginarnim životom je u Srbiji izveden do tačke moralne paralize i političke dezintegracije. Umesto države zato imamo maketu države.

• Glavna odlika te jalovosti je potpuna nesposobnost da se formira najmanji zajednički imenitelj i da se on aklamativno prihvati. Zato vlada konfuzija pred glasačkim kutijama.

• Sva društva u tranziciji imala su ili jasan ili kakav-takav konzenzus oko osnovnog pravca promene.

• Dok brod tone, niko ne farba ogradu, već svi idu u istom pravcu: prema čamcu za spasavanje. Teško da neko drugačije pravilo važi i u društvu koje neprestano ponovo propada.

• Ako stalno propada akcija za promenu u društvu, onda će umesto iznutra, to društvo biti promenjeno spolja, lomljeno uticajem ravnodušnih kauzalnih lanaca. Ta promena nikad ne može biti tako dobra, kao što bi bila ona koja je prethodno iznutra izostala.

• Nije dobro da razmišljanja i tekstovi koji polemišu o takvim stvarima budu glomazni i komplikovani, jer umnogostručavaju problem koji bi u nuždi trebalo da se pojednostavi.

• Kao što postoji Urgentni centar, koji spasava život i ne radi ništa drugo, tako bi bilo dobro da postoji i akcija oko društvene promene, skoncentrisana samo na ono što svi želimo. Naravno, u slučaju da tako nešto uopšte postoji.
  

• Ako tako nešto ne postoji, setimo se kako je naš dom manja planeta jedne nebitne zvezde: da nestanemo sada, niko to ne bi ni primetio. Dok se to ne desi, svađajmo se do mile volje, kad ima povoda i kad ga nema, kad mislimo isto i kad mislimo različito, kad smo u pravu i kad grešimo. I to je način da se živi.

Peščanik.net, 01.07.2009.

Ako je svojevremeno moglo da dođe do neočekivanog i pomalo bučnog razlaza između Sartra i Kamija u časopisu „Moderna vremena“, povodom velikih društvenih pitanja, može do razlaza da dođe i između Teofila Pančića i mene na sajtu „Peščanika“. Pa, bih ja mogao da primetim kako je, dok sam ja u poznim godinama otkrivao političku partiju i slao svoje izveštaje iz Parlamenta, on je u poznim godinama otkrivao pozorište i slao svoje izveštaje sa Sterijinog pozorja.

Ali ne vidim zaista ništa pogrešno u činjenici da čovek menja mesto i formu svog delovanja kroz vreme koje mu je dato u životu i to svaki put kad oseti potrebu da to učini.  Naprotiv, to je poželjno i dokaz je kakve takve vitalnosti i pokušaja da se Sizifov posao obavi na inovativan način, možda baš ovoga puta pravi i uspešan. A i siguran sam da naši zajednički pogledi na okolnosti u ovom društvu zaslužuju polemiku bez malicioznosti i nepotrebnog peckanja, pa predlažem da u takvom tonu i nastavimo, pozivajući sve zainteresovane da se pridruže, da oštro diskutuju, ali i da dobronamerno tumače druge.

Već određeno vreme tinja tihi sukob između Peščanika i LDP, ali svi o tome ćute. I kad već niko nije o tome hteo da progovori, dobro je da nas dvojca povučemo konac i da vidimo da li će džemper da se opara ili da se zakrpi. Mislim da takva rasprava može dovesti i do dragocenih zaključaka, ako bismo se pridržavali pravila koja predlažem. Na taj način bismo dokazali da je mogućno voditi svrsishodne i razložne polemike bez luka i ostalih uobičajenih balkanskih priloga.

Nenad Prokić, poslanik LDP-a, povodom apela grupe intelektualaca građanima da se više uključe u politički život

Predsednik Tadić i njegovi bezbrojni i sve bezbojniji koalicioni partneri u republičkoj i beogradskoj vlasti počinju da liče na sopstvene ptice rugalice. Milošević se, nekad  davno uzdržavao da javnost ne zasipa svakodnevnim obećanjima, lažima i bedastoćama. A naciju je maestralno održavao na plaftormi laži, zločina i nasilja. U tom smislu on je i danas srpskoj političkoj većini najpouzdaniji partner. Zato su svaki naši izbori performans kitova samoubica nasukanih na peščanim žalima po kojima bi da jure krokodile. I zato se, kad s bolesnim strpljenjem slušam Tadićeve pretnje i obećanja, osećam kao da sa mnom nešto nije u redu. Svaka ovdašnja nesreća postaje opšta, u toj meri ukazuje na bolesno stanje zajednice u celini. Zaglavljene u raskoraku između prošlosti i budućnosti, u kojima traga isključivo za sopstvenim glupostima.

Opomena s vrha da je korupcija u Srbiji prevazišla podnošljive razmere, da je ima svuda, i u sopstvenim redovima, da predstoje hapšenja, itd., sve je to uobičajeno tandrkanje, uvredljivo ne samo za ostatke zdravog razuma, nego i za intuiciju onih koji nisu u stanju, niti žele, da se unose u pitanja javnog domena smatrajući ih večito, sudbinski nerešivim. Korupcija je, ionako, ovde, odlika mentaliteta, oblik svakodnevnog života, ideal koji mnogi roditelji nastoje da i svojoj deci učine dostupnim. Isto tako, obračun s korupcijom nije stvar ničije odluke, hrabrosti, ili dobre volje. Korupcija je sistemsko oboljenje. Ona je genetska greška svakog etatističkog poretka. U Srbiji su materijalna dobra, kultura i mentalna higijena i dalje u većinskom vlasništvu ili pod neposrednim, veoma opipljivim nadzorom države. Konstituisane, umesto na slobodama i vadavini prava, na poretku kojim upravljaju političke partije, tajna vojska, tajna policija i tajna crkva. Srbija je nedovršena država, s nedefinisanim suverenitetom, granicama i nejasnim ukupnim skorom građanstva. Spoljna politika nesvrstanosti, vojne neutralnosti i imbecilnog kreveljenja ispunjena je zakeranjem razvijenom i slobodnom svetu, i iskrenim težnjama za partnerstvom sa svakim zločinačkim režimom na planeti. Koje bi uključilo i Severnu Koreju da ona ipak nije smetnja nešto pribranijoj Rusiji. I nije slučajno da establišment u celini potiskuje, obezvređuje ili izvrće tri najvažnija pitanja koja se odnose na budućnost u slobodi i demokratiji. To je potreba da se uvaži nezavisnost Kosova. Da se Srbija opredeli u prilog uključivanju u evro-atlantske procese, pre svega u NATO, a zatim i u EU. I da se reformiše tok lopovske privatizacije kojom je Srbija tajkunizirana, i da se, poput svih zločina i nepravdi iz bliže prošlosti, od 1941. kao nulte godine, obave restitucija i postave imovinski, pravni i politički uslovi koji bi dopustili da se društvo kapitalizacije u celini, uključujući privatizaciju javnih i komunalnih preduzeća. Itd.

Odnos dominantne srpske političke kulture prema NATO podudaran je s njenim vrednosnim stavovima prema istoriji i demokratiji. U istom smislu na koji ukazuje nepostojanje, zapravo potiskivanje svake ozbiljne debate, u institucijama i javnosti, o najvažnijim pitanjima novije prošlosti i neposredne budućnosti. Takvu debatu su vlade Vojislava Koštunice i Borisa Tadića isključile iz javnosti i institucija, i gotovo da su ih kriminalizovale. U političkoj kulturi prožetoj uverenjem o sopstvenoj izuzetnoj važnosti, i ogromnom vremenskom trajanju, u kontinuitetu kolektivnih misli i stremljenja, ni poslednjih 60 godina, koliko je proteklo od osnivanja NATO, nije se uspelo obuhvatiti istraživanjima i promišljanjem koji bili u stanju da se približe razvijenosti pogleda sa strane na nas same. Haotična, iracionalna i destruktivna politika, koja je nakon NATO intervencije 1999. i prevrata 2000, postala sama sebi svrha i pokretačka snaga, na obema stranama, i demokratskoj i radikalskoj, a obe su antiliberalne, antizapadne i antikapitalističke, potiče upravo iz potreba sve razuđenijih elita da se održi kontinuitet proteklih 60 godina totalitarnoga, kolektivističkog konsenzusa. Jedino se broj ljudskih žrtava tog konsenzusa nakon 2000. značajno smanjio.

Kolebanja totalitarnog konsenzusa nastupala su samo u razdobljima u kojima nije bilo dovoljno jasno kojom će se dinamikom i putanjom postojeći totalitarizam zameniti nekim narednim. U opštem jugoslovenskom okviru, srpski primer nije bio usamljen. Zahvaljujući svojoj izvršnoj snazi, srpska politika je u tom smislu preuzimala pravo prvenstva.

Nedoumice oko Staljina 1948, Rankovića 1966, Ćosića od 1968, liberala i hrvatskog pitanja 1971. i 1972, ustava iz 1974, Titove smrti i neposrednog nasleđa 1982, Osme sednice 1987, kosovskog opredeljenja 1989, Miloševića i Koštunice 2000, Koštunice i Tadića 2004, sve su to bile ili lažne dileme, ili meandriranje koje je, zahvaljujući blagom odstupanju od osnovne struje, ukazivalo na snagu i kompaktnost matice.

Neću ni ja
Ili, zašto više neću pisati za Danas, ako to bilo koga interesuje

NATO je šezdesetogodišnjicu postojanja obeležio prijemom Hrvatske i Albanije. Očijukajući s diktatorskim, katkad i zločinačkim režimima, Srbija je proglasila vojnu neutralnost i najavila da će preuzeti neku vrstu liderstva u pokretu nesvrstanih. Verbalno nasilje, koje je počelo da zauzima mesto i na stranicama Danas-a, obesmišljava svaki pokušaj, a takvi pokušaji ne postoje, da se pristupanje Srbije NATO-u obrazloži potrebom institucionalizacije političke, vojne i vrednosne integracije sa SAD i EU. Ako je namera predsednika Tadića, koji ima najveću stvarnu moć nad medijima i mnenjem, bio nastavak puta ne u nesvrstane nego u Varšavski pakt, jer je to u osnovi isto, koji je pokrenula prethodna administracija nastala na političkom nasleđu atentata na premijera Đinđića, u tome je u potpunosti uspeo. Pošto je demolirala ulicu Kneza Miloša, zvanična srpska ideologija udobno se smestila u Palmotićevoj.

Na osnovu zajedničkog istraživanja The Wall Street Journal and The Heritage Foundation iz Vašintona, Srbija zauzima izuzetno nisko, 109. mesto, od 179 rangiranih zemalja sveta, i 37. od 43 evropske zemlje, u domenu ekonomskih sloboda. Povoljnije stanje ustanovljeno je Bocvani, Albaniji, Mongoliji, Namibiji, Kazahstanu, Burkini Faso, Svazilendu, Keniji, Tanzaniji, Gani, Kambodži i Zambiji. U tom smislu Srbija se više ne može hvaliti ni kako je ponovo zauzela lidersko mesto u pokretu nesvrstanih. I u tom okruženju je samo osrednja.

Da bi se pokrenuo biznis u Srbiji je potrebno potrošiti oko 23 dana, u poređenju sa svetskim prosekom od 38, a za licencu za poslovanje  savladati oko 18 procedura i 225 dana, s visokim troškovima. Izuzetno je visoka potrošnja državne administracije, gotovo polovina BDP. Visoka je inflacija, vlada kontroliše cene važnih roba i usluga, i brižljivo čuva monopole u telekomunikacijama i energetskom sektoru. U izveštaju se sudski sistem ocenjuje kao koruptivan i neefikasan, sudije kao nedovoljno obučene i slabo plaćene.

Na nedavno objavljenoj listi američkog nedlejnika Forbs Srbija je zauzela 82. mesto na listi od 127 zemalja koje su rangirane prema uslovima za poslovanje. Danska je, drugi put uzastopno, proglašena najboljom državom za biznis, drugo mesto dobile su SAD, treće Kanada. Prema ovoj listi Makedonija je na 51, Crna Gora na 74, Albanija na 77, Hrvatska na 50, a Slovenija na 36. mestu. Među prvih deset najprivlačnijih zemalja za biznis su i Britanija, Švedska, Hong Kong, Australija, Novi Zeland i Norveška.

Srbija je sputana i davi se, iščekujući cunami koji će je poklopiti i odvući na dno, ili, u najboljem slučaju, nasukati na neku od pustara propalog Trećeg sveta. Novi aranžman sa MMF-om biće samo pojas za spasavanje. Srbija mora naučiti da pliva. Da zaključi politički koncezus oko nastavka reformi koji bi korenito transformisale sistemsku, poslovnu i vlasničku strukturu. Ogromna javna potrošnja, tajkuni, njihovi tržišni i politički monopoli, i dugovanja prema državi i nezaštićenim privatnim partnerima, javna preduzeća, nekvalitetne privatizacije, glomazna administracija, bezbroj ministarstava i sekretarijata, sve su to budžetske provalije koje prete da će progutati ekonomiju i politiku u celini. I gotovo bez obzira na upravni i saobraćajni kolaps koja je u koalicionom dogovoru postala plen udruženih oligarha i razularenih lidera, beogradska stvarnost je idila u poređenju sa Srbijom koja tone u čemer i beznađe.

Za reforme su potrebni i dobra volja, optimizam i energija. Za reforme je potreban Zoran Đinđić. On je tako daleko, ne samo zbog tolikih, već, godina, koje nas dele od njegovog nestanka, nego i u opštoj nemoći da mu se u godini posveti više od samo jednoga dana, u nemoći da se njegove poruke prevedu u sleng savremenih političkih potreba. Zbog zabrinjavajućih težnji da se njegovo nasleđe, na jednoj strani, dodatno umrlja, relativizuje i ospori, a na drugoj da se etika odgovornosti zameni estetikom, zaludnim šetnjama, nemuštim govorima, razglabanjima po medijskim pričaonicama, glupiranjem po Velikom bratu. Poštovati premijera Đinđića značilo bi plakati u sebi i nuditi osnovanu nadu svima ostalim.

Spoljna politika Srbije zasad odgovara isključivo nastojanjima autoritarnih struktura u vlasti i institucijama da se diplomatskim aferama i skandalima zaustave ili odlože procesi uspostavljanja dobrosusedskih odnosa, institucionalizacije regionalne saradnje i evropske integracije. Deo javnosti je ipak od nedavno počeo da zrelo i pravovremeno reaguje na nastojanja da se društvo i politiku izoluju, kriminalizuju (odluke VSS) i desekularizuju. Samim tim je otvoren prostor koji dopušta predsedniku Tadiću da smeni ministra spoljnih poslova i počne da ispunjava predizborna obećanja. Ako ništa drugo, status Kosova će se, za Srbiju u povoljnom smislu, redefinisati kad Brisel postane zajednička prestonica Beograda i Prištine, ma kako to zvučalo opšte i banalno.

Svetska ekonomska kriza isprva je pokrenula rasprave o kraju „kraja istorije“, o propasti koncepta slobodnog tržišta, i političkoj i moralnoj devalvaciji liberalne demokratije. U danima između 9. i 12. marta, dok iščekujem orgijanje kojim će se proslavljati desetogodišnjica bombardovanja, imam osećaj da se svaki mart, u Srbiji, spušta kao zavesa zla nad tamnim vilajetom i da bi ovaj mesec trebalo nekako politički zabraniti.

Oportunistička politička kultura ne postavlja pitanja. Medijski poligrafi su poligoni na kojima se poltronstvo prilagođava monopolima, privilegijama i korupciji. Umesto iz potrebe za odgovorima, afere nastaju iz obračuna u koalicijama, uvezanim najprizemnijim interesima.

Predsednik Tadić se i dalje oglušuje o potrebu da smeni ministra spoljnih poslova. I da iznova pokrene tranziciju. I Kosovo i Evropa dalje su nego prethodne godine. Ministar nije smenjen kad je proterao ambasadore susednih zemalja, malih i prijateljskih. Ni kad je držao kastrovske pridike evropskim zvaničnicima. Vređao i ovdašnje ostatke političkog razuma. Ni u tekućoj aferi MK, u kojoj su javno iznete pretpostavke da je najmanje posredno odgovoran. Uprkos garancijama američkom sudu, srpska država je falsifikovala putnu ispravu, i optuženog ilegalno vratila u zemlju. Skandal je metastazirao umesto da se predmet vrati u prethodno stanje. Ministar vrši pritisak na pravosuđe, i pitanje skreće na stranputicu pozivanjem na ustav. Povratak na američki sud je pravna obaveza restitucije, a ne izručenja.

Biljana Kovačević-Vučo (JUKOM) smatra da postoji objektivna odgovornost ministarstva i ministra. I da nije postojala komunikacija između konzula i Ministarstva, „Vuk Jeremić trebalo bi bar da ponudi ostavku, a umesto da odgovara, on preti javnosti što se upliće u slučaj“. Na istom tragu je ministar Šutanovac, koji je na optužbe da je odao pravno, politički i moralno spornu vladinu odluku, odgovorio da je osnovno piranje odgovornost „onih koji su mu dozvolili da u naše ime dobije pasoš i napusti SAD, da bismo mi kasnije bili u situaciji da budemo sankcionisani od zemlje iz koje je pobegao zahvaljujući našem diplomatskom predstavniku“. Jadna, bledunjava pitanja, koja je dobijao svih ovih dana, nisu dopustila ministru da objasni da li je tačno da su „Mirko Stefanović (generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova) i njegov sin Borko Stefanović (nekadašnji zamenik srpskog ambasadora u Vašingtonu Ivana Vujačića; danas šef kabineta Vuka Jeremića) dugogodišnji prijatelji Petra Kovačevića, oca Miladina Kovačevića“, i da li su „Igor Milošević i Borko Stefanović kumovi“ (E-novine).

Opstrukcija evropeizacije suzila je prostor sloboda i prava. Ministar spoljnih poslova je samo u nekoliko dana Srbiju dodatno približio Moskvi, udaljio je od Brisela i Vašingtona, i resetovao aferu Kovačević. Ugovaranje bezviznog režima s Moskvom je cinizam u perspektivi unapred izgubljene tekuće godine u kojoj je Srbija trebalo da podnese verodostojnu kandidaturu za EU i oslobodi se šengenske izolacije.

Od svega dvadesetak zemalja s kojima Srbija nema vizni režim, u Rusiji će moći da se bez vize boravi do mesec dana. Ne putujem u zemlje u kojima su ljudi nejednaki, pretežno siromašni, nesrećni, lišeni osnovnih prava i perspektive u demokratiji i kulturi napretka, razvoja i trpeljivosti. I na ovim stranicama su pojedini autori veličali Putinov i Kastrov režim, ne pominjući politička ubistva, progone, emigraciju i tajne račune u zapadnim bankama.