Tumačenja svetske ekonomske krize još uvek se ne bave dovoljno predano političkim implikacijama. Putevi i karakter krize verovatno su složeniji od kraha njujorške berze 1929, u onoj meri u kojoj su se razvili modaliteti i strukture poslovanja, uključujući nove tehnologije i svetsko tržište. U odgovorima na poremećaje koji su se odigrali usled nedostataka u regulaciji američkog sistema kreditiranja i zaduživanja, dok je administracija podsticala banke da vode jedan oblik socijalne politike zaključujući riskantne aranžmane, politički lideri su pokušali da osvoje nov prostor za sebe i svoje birokratije. Novo liderstvo ukazalo je na ideološko i funkcionalno bankrotstvo neoliberalne ere. Samim tim je ekonomija preobražena u politiku. Uključujući donacije državnih fondova, ili fondova pod državnom regulativom poremećenom finansijskom tržištu kao da se ponovo počeo osporavati koncept slobodnog poslovanja i prihvatanja posledica koje ono podrazumeva. Time politika nije pokušala da zaštiti propale banke i osiguravajuća društva. Moralna osuda njihove grabežljivosti je sama po sebi dovoljna hrana politici i liderstvu. Ali su administracije odlučile da obezbede dodatnu potporu konceptu državnog starateljstva. Podržale su i sitne igrače na berzama, zapravo male, anonimne špekulante koji pripadaju društvenoj osnovici, i kreditno zadužene potencijalne beskućnike koji su trošili daleko preko zarađenog. Možda su to stepenice ka nebu.

Predlog Vlade: da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi - prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma

Deklaracija o pomirenju - Nova Srpska Biblija - nastavila je da širi svoj radioaktivni uticaj, ovog puta primenjen na diplomatsku službu. Svejedno da li je iko ikad bio neprijatelj ove Vlade ili Predsednika Srbije - sve je to, zapravo, preporuka za napredovanje u karijeri u državi koja se okrenula sabornosti i oprostila grehe nekadašnjim otpadnicima od Demokratske dogme. Slučaj Ljiljane Smajlović Ugrice, recimo: smenjena na zahtev Tadićeve partije, sklonjena sa mesta glavne i odgovorne urednice „Politike“, ali nije dugo bila klijent Zavoda za zapošljavanje; umesto da svakog meseca strpljivo, u dugim redovima, overava zdravstvenu knjižicu u nekavom SIZ-u, Smajlovićka je strpljivo čekala čitavih mesec dana - dok srce Borisa Tadića nije omekšalo mirisom kanadskog javora. Predlog Vlade: da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi - prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma; praktično, opet njen primer; godinama je bila zaljubljena u Vojislava Koštunicu, dušom i naročito gornjim delom tela bila član DSS, u „Politiku“ dovela DSS-vojnike Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića (duet „Ruho“ & „Babuška“), kao lav se borila protiv Amerike, branila Miladina Kovačevića do poslednjeg krošea, ismevala Borisa Tadića kad god je stigla... ali se ispostavilo da Tadićity uopšte nije zlopamtilo, naprotiv; što je više kleveta i laži, drug Ugrica je miliji i draži!

Hey, it's your money, I mean, I'm just holding it for you, you know. Like a bank. Except that, you know, better than a bank because, you know, banks are always knocked off. And no one knocks off old Tony. (Leon)

Šta je uzrok finansijske krize, suviše propisa ili nedovoljna kontrola? Je li odgovorno tržište ili država? Kapitalizam ili socijalizam? Ovde će najpre biti reći o nedoslednosti onih koji smatraju da je višak propisa uzrok finansijske krize, a potom o problemima sa kojima se suočavaju oni koji se zalažu za veću državnu kontrolu. Na kraju će biti reči o intelektualnoj odgovonosti liberala ili neoliberala.

Mnogi koji smatraju da je specifična regulisanost privrednih aktivnosti, na primer u Americi, uzrok finansijske krize veoma često, istovremeno, tvrde da nije potrebno spašavati banke i, sutra će to doći na red, preduzeća. Zašto? Zato što bi svako trebalo da snosi posledice svojih odluka i postupaka. Ovo je stanovište očigledno nedosledno. Jer, ako je prevelika regulisanost uzrok problema, finansijske krize u ovom slučaju, odgovornost za posledice do kojih su ti propisi doveli pada na one koji su te propise doneli i, uopšte, koji su ovlašćeni da ih donose. Oni, dakle, koji smatraju da je, pojednostavljeno rečeno, država kriva za finansijsku krizu trebalo bi da državu drže odgovornom za njene posledice.

Zašto je pobedio Barak Obama? U osnovi zato što su američki glasači hteli promenu na vlasti (vidi moj napis „Izbori u Americi“). Tome služi demokratija: ako jedna partija ili politika ne daju rezultate ili, kao što je sada slučaj, vode krizi, glasači daju mandat drugima. Verovatno bi bilo koji kandidat Demokratske partije pobedio kandidata Republikanske partije. Analize izbora to potvrđuju: došlo je do opšteg prelaska glasača na stranu demokrata (o tome je najbolje pogledati napise Endrju Gelmena na blogu „Statistical modeling, causal inference, and social science“). To je tačno praktično po svim karakteristikama glasača: regionalno, po imovinskom statusu, po obrazovanju, po etničkom poreklu i tako redom (videti o tome i napis „Dissecting the Changing Electorate“, New York Times od nedelje). To potvrđuje da je reč o glasanju za promene, o izglasavanju nepoverenja partiji i politici sadašnjeg predsednika.

Neposredniji uzrok, pak, poraza Mekkejna i republikanaca jeste pogoršanje finansijske krize. Glasači su dali mandat Obami i Demokratskoj partiji ceneći da imaju bolji program i sposobniju ekipu za izlazak iz krize. Republikanci i dalje uživaju većinsku podršku bogatijih i belaca, ali je zanimljivo da je među najbogatijima, onima koji imaju primanja veća od 200,000 dolara godišnje, većina glasala za Obamu. To je zanimljivo zato što je Obama u kampanji govorio da samo njima namerava da poveća poreze, dok im je Mekkejn garantovao poreske olakšice koje su dobili za vreme Bušove administracije. Zašto je tako? Delimičan odgovor je u sledećem pasusu.

Ima na kraju divnog filma Život je lep Roberta Beninjija ona scena kada klinac luta opustelim konc-logorom: rat je upravo završen, ko je preživeo – preživeo je, a nekakav mogući, možda čak i stvarni Novi Život ukazuje se u liku američkog vojnika, crnca, koji se pojavljuje pravo niotkud, izviruje iz tenka i daruje dečaku (hey boy!) čokoladu, ako se dobro sećam.

To je taj trenutak u kojem se – pred detinjim očima - jedna strašna evropska epoha završava, a svo njeno nagomilano smeće biće moguće počistiti i pomesti samo uz veliku pomoć Amerike, čak najveću baš onima najkrivljima, što je valjda tada moralo izgledati nekako nepravedno, ali se pokazalo mudrim na mnogo načina. I taj svet, taj kojeg valjda ne bi bilo niti moglo biti bez iskrcavanja na obale Normandije, bez izgibenija momaka iz Montane i Ajove za neke iz njihove distantne kućne perspektive možda daleke i nejasne svrhe, onaj je svet koji će velika većina nas zateći pri rođenju, pet, deset, dvadeset ili trideset godina kasnije. U tom je svetu Amerika geografski daleka, no opet kulturološki i vrednosno bliska i prisna, voljena i žuđena kao nekakva apdejtovana varijanta razvaljene i kljoknule Evrope. Takva je Amerika plenila i evropski Zapad, s kojim će ući u nešto nalik na pola-patronat-pola-simbiozu; evropskom Istoku, pak, ona će biti najsjajnija svetiljka drugačijeg, slobodnijeg sveta: onog sveta u koji, bivajući robom, nisi uopšte smeo zaći jer ti opravdano nisu verovali da ćeš se odatle vratiti, pa su te držali u zaptu, okruženog zidovima, bodljikavom žicom, graničarskim armadama sa puškomitraljezima i psima razjapljenih čeljusti, obučenih da rastrgnu nedostojnog Begunca Od Prisilne Sreće.

Nema afere. Nema sukoba. Nema razočarenja. Ovim rečima je Biljana Srbljanović juče u razgovoru za „Novosti“ pokušala da spusti zavesu na javno iskazano nezadovoljstvo protiv Liberalno emokratske partije, čiji je član.

Zašto ste digli glas protiv LDP-a, navodeći da se stranka distancirala od vas?

- Ne treba od toga praviti bilo kakvu aferu. Samo sam htela da objasnim svojim glasačima i medijima gde sam i šta radim posle izbora. To nije bilo nikakvo iznenađenje za stranku. Sve to što sam napisala saopštila sam Političkom savetu, Predsedništvu i predsedniku stranke.

A jeste li zažalili zbog kandidature za gradonačelnika, pošto ste predočili da niste imali podršku stranke u predizbornoj kampanji?

- Nisam apsolutno. Opet bih prihvatila tu kandidaturu.

Očekivali ste da dobijete poslanički mandat u parlamentu ili bar odborničko mesto u Skupštini Beograda. Ocenili ste da ste ih pošteno izborili..?

- Odluka o tome ko će biti odbornici je doneta pre 4-5 meseci i tu više ja nisam bitna.

Sudeći prema mnogim stavovima koje ste javno izneli može se zaključiti da ste ipak razočarani odnosom LDP prema vama nakon izbora?

- Nisam razočarana. Nema tu mesta ni za razočarenje, kao što nema mesta ni za sukobe. Niti postoji neka sakrivena potpriča.

A jesu li vas Čeda i LDP izneverili pošto ste otkrili da vas je stranka marginalizovala, skrajnula, sklonila ...?

- Ne želim preko medija da se prepucavam na taj način i govorim o tome da li me je neko izneverio. Nema tu nikakvog ličnog diskursa između Čedomira Jovanovića i mene. Sve je u redu. Svi se volimo.

Zašto ste onda sve ovo uradili?

- To je deo javne intelektualne političke rasprave, a imala sam i obavezu prema svojih 200.000 birača.

Ukoliko bi vam LDP sada ponudio neku funkciju, da li biste je prihvatili?

- Sebe smatram veoma politički angažovanom. Ali, nemam takvu političku ambiciju.

Napisali ste i da vas je stranka izbrisala. Jeste li vi i dalje član LDP?

- Ne napuštam LDP.

Posle svega, šta mislite o LDP?

- LDP je i dalje najbolja partija u Srbiji.

Zašto se ponovo traži sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom? Možda je potrebno najpre reći u kojim uslovima MMF pomaže, kako bi se razumela priroda problema sa kojima se suočava srpska privredna politika.

MMF je koristan kada je potrebno obnoviti spoljnu ekonomsku ravnotežu. Pojednostavljeno rečeno, ako je spoljnotrgovinski deficit veliki, postoji rizik da će biti potrebno da se on smanji u kratkom roku, što podrazumeva promenu kursa, to jest njegovu depresijaciji ili devalvaciji (jednostavno rečeno: skuplji evro znači skuplji uvoz, dakle manje uvoza, i jeftiniji, za strance, izvoz, dakle više izvoza). Da bi se korekcija kursa obavila na relativno uredan način, MMF može da obezbedi kredit kojim će se obezbediti stabilnost tom procesu, pod uslovom da se donese program stabilizacije koji je održiv u srednjoročnom periodu.

Drukčije rečeno, MMF pomaže kreditima koji jačaju devizne rezerve sa ciljem ublažavanja efekata očekivane ili stvarne krize kursa. Do krize kursa najčešće dolazi ako je otežan pristup stranim finanisjama (nema kredita, pa se uvoz mora plaćati izvozom) ili ako je otežan izvoz (manji izvoz, manje para za uvoz). U Srbiji je prisutno ili preti i jedno i drugo, tako da je jasno da su rizici da će doći do ozbiljne krize kursa značajni. U tim okolnostima, MMF može da pomogne, ako se sporazum sa njim sklopi pravovremeno. Najčešće, na žalost, zemlje traže njegovu finansijsku podršku kada se kriza više ne može izbeći, kao što je sada slučaj sa Srbijom.

Sumanuta ideja da treba čuti i drugu stranu, naročito ako je ta strana fašistička, realizovala se u celosti u nedelju uveče u bioskopu REX, mestu koje je poznato po promociji ekstremnih antifašističkih vrednosti. Ali, kako je Deklaracija o pomirenju ušla u sve pore javnog života (i zapušila ih), ni REX nije ostao imun na nove trendove miroljubive koegzistencije: tako su za istim stolom sedeli Miloš Teodorović (novinar), Milan St. Protić (istoričar), Simon Simonović (Evropa nema alternativu), Mladen Obradović (Obraz) i Miša Vacić (1389), uz voditeljku Antonelu Rihu (B92) i masovno prisustvo policajaca, što u uniformi, što u civilu, pomešanih sa publikom podeljenom u dva tabora – naše i njihove. Povod ovog peace hepeninga bila je projekcija filma „Vrela krv” (autor Lazar Lalić), koji se bavi usponom desnog ekstremizma u Srbiji posle 2000. godine.

Osipanje američkog globalnog uticaja odigralo se tokom dve uzastopne republikanske administracije. Bilansi zasad ukazuju na tendencije deficita ukupne američke politike i ekonomije. Teroristički napadi 11. septembra 2001. okončali su zlatnu eru američkog unilateralizma. Jedini opipljiv uspeh intervencije u Iraku 2003. bio je svrgavanje režima Sadama Huseina, a stvarni ishod verska i etnička dezintegracija, legitimizacija političkog islama i opšta kulminacija antiameričke retorike. Slom hipotekarnog tržišta 2007. i svetska finansijska kriza 2008. podsetili su u kojoj meri američki neuspesi mogu postati segment globalne svakodnevice.

Ne postoji politička kultura koja u sebi ne sadrži oštro osporavanje svih američkih vrednosti. Antiamerikanizam je ispunio globalnu stvarnost oblikovanu pod neodoljivim uticajem američke nauke, tehnologije, telekomunikacija, medija, industrije masovne zabave i potrošačke kulture. Struktura američkih etničkih i verskih zajednica podudarna je s njihovom globalnom strukturom. Sa izuzetkom američkog ropstva, imigracija je poticala iz nadanja u lični uspeh oslobođen arbitraže, i njene visoke cene, staleškog poretka, države ili crkve.

U predvečerje predsedničkih izbora, SAD su i dalje centar sveta, uprkos njihovom srozavanju na najnižu tačku popularnosti, u čitavoj svojoj istoriji. I u vijetnamskim godinama, američka protestna demokratija, uključujući novu masovnu kulturu, postala je univerzalna humana poruka, emancipacija individualizma, prava, pravde i slobode ispunjena snažnim etičkim potencijalom i pobunjeničkom estetikom. Kakve god SAD da su, i ma ko on bio, novi američki predsednik ostaće neka vrsta globalnog lidera, želeo to svet ili ne, bila globalna zajednica toga svesna ili ne.

Uredno sam svakog dana isecala feljton iz Politike. Reč je o feljtoniziranom uvodu koji je Dobrica Ćosić napisao uz knjigu dnevničkih beležaka Nikole Koljevića. Feljton se zove “O stvaranju Republike Srpske“. Isecala sam nastavke feljtona s namerom da ga analiziram, zapanjena šta sve može napisati Dobrica Ćosić. Ubrzo sam shvatila da za analizu nije potrebno skupiti sve nastavke feljtona, ili kupiti knjigu: u svakom nastavku piše isto i dovoljan je samo jedan za analizu. Tako sam i uradila: iz gomile isečaka, izvukala sam nasumice jedan. Evo šta sam u tom slučajno izrabrnom nastavku našla.

Opšte (Ćosićevo) mesto je obožavanje sprskih vođa koje su ratovale u Bosni za stvaranje velike i ujedinjenje države srpstva, iz koje je iznikla Republika Srspka. To su ljudi „opijeni rodoljubljem i slobodom“, spremni na sve žrtve da stvore i odbrane Republiku Srpsku. To su ljudi „podviga i posvećenosti slobodi i opstanku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“. Pravili su i greške: bili su maksimalisti u svojim ciljevima - tvrdi Otac Nacije - ali su takve greške normalne u svakom ratu. Ćosić kaže da srpske vođe nije dozvoljeno porediti sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, a naročito se ova dvojica ne smeju porediti s Radovanom Karadžićem. Poređenje nije dozvoljeno zato što su oni „neuporedivi po ljudskim, moralnim i duhovnim vrednostima i političkim ciljevima“.

Uprkos mnogim čuđenjima, argumentovanim objašnjenjima, neodobravanju dobronamernih i "dobronamernih", iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram – iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim. Osim toga, uvek su me posebno iritirali oni zgađeni nad srpskom političkom scenom (njima je, valjda suđena, neka druga, «finija»), oni što su spremni da imaju čvrsta uverenja, a da tim povodom ništa nikad ne naprave, osim da se podsmevaju tuđim pokušajima i sa velikim zadovoljstvom govore o tome kako su «ovde promene nemoguće».

Oni tamo gore u Virovitici napokon mogu da odahnu, jer su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svečano obećali da neće više kidisati na njih, sve nastojeći da zaokruže granice „Velike Srbije u njenim prirodnim i etničkim dimenzijama“. Tako će ponovo postati aktuelan onaj davni Balaševićev song u kojem se kaže da „u Virovitici ne postoje pritisci, svi žive mirno k’o hipici, u Virovitici“. Iz istih će razloga kamen sa srca pasti i onima tamo dole u Karlobagu, kojima će obična prirodna pojava kakva je bura ponovo biti najljući i najopasniji neprijatelj. Doduše, ostaće im i Šešelj, ali i on je neka vrsta prirodne pojave. Naročito u ubitačnoj kombinaciji sa mudrom Radeta Vjericom i produhovljenom Jovanović Natašom.

„Velika Srbija“ kao ideologija je, dakle, prilično mrtva, to jest, veoma se loše oseća: održavaju je još samo na aparatima, a infuziju, konfuziju i veštačko disanje daju joj drugorazredne medicinske sestre i braća poput Todorovića, Mirčića, Pop Lazićeve i dveju gorespomenutih gracija, dok su se primarijusi dr Nikolić i dr Vučić odmetnuli na drugu stranu, držeći da je vreme da se nad nesrećnicom obavi eutanazija, u čemu su radi da pomognu, pošto su dokazano lake ruke. Naravno, upravnik sanatorijuma, Šešelj dr Vojislav - čovek koji živi za dan kada će se u Ogulinu najesti krempita plativši ih u dinarima - i dalje je „tvrda vjera“, ali i ta mu se vjera sve više svodi na prividno zavidne, ali stvarno prilično beznačajne dimenzije – vjerice. Tako se jedna „velika ideja“, koja nas je morila i davila tolike godine, na kraju nije rasprsnula, nego se više nekako ispuvala. Ima nečega otužnog u tom prizoru, što jeste jeste.