Kako javljaju adrenalinom napumpane agencije „centar Beograda za vreme promocije 129. i 130. klase Vojne Akademije, nadletali su avioni Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika

Zlokobna medijska kampanja naših mnogobrojnih neprijatelja da Srbija nije u erektivno-polnom stanju da organizuje nekakvu „Paradu ponosa“, kao i obično završila se fijaskom po pomenute mnogobrojne neprijatelje Srpstva; umesto u nedelju 20. septembra, kad je tzv. Parada ponosa trebalo da iritira čitavu domaćinsku Srbiju alergičnu na balone, veselje, smeh i šetnju – u subotu 19. septembra ispred nekadašnje Skupštine SFRJ, danas Parlamenta Srbije, organizovana je prava, autentična, iskonski pravoslavna, neupitno državna i uzbudljivo uniformisana „Parada ponosa“: promocija 129. i 130. klase Vojne Akademije.

Kako javljaju adrenalinom napumpane agencije „centar Beograda za vreme promocije 129. i 130. klase Vojne Akademije, nadletali su avioni Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika“. Parada ponosa – izvestio je državotvorni B92 – tekla je sledećim programom: „Tačno 138 šapki poletelo je u vazduh kao znak da su spremni da se u buduće brinu o svojoj zemlji i građanima. Najboljim diplomcima obratio se predsednik Srbije Boris Tadić. ’Kao predsednik Srbije od vas tražim da branite Srbiju i čuvate naš zajednički mir. Zahvalan sam svim pripadnicima vojske Srbije što su reafirmisali vojni poziv. Danas je ponovo čast biti srpski vojnik’, poručio je Tadić“.  

Da je Parada ponosa ispunila srca namučenog Srpstva, dramatično opisuje B92 sledećim rečima: „Hiljade Beograđana okupilo se ispred Narodne skupštine da pozdravi mlade potporučnike. Među njima i rodbina i prijatelji mladih diplomaca“.

This? This is nothing...  (Wag the Dog)

Dobro je sve što vodi dobru.     (Makijaveli)

Nasilja ima svuda, a tek razbijenih glava. To se zapažanje nudi kao objašnjenje svaki put. Verovatno najkarakterističnija verzija jeste: u svakom ratu ima (još gorih) zločina. Čemu ta zapažanja služe?

Objašnjenja nisu. Uzmimo, recimo, zapažanje da su navijači u mnogim zemljama skloniji nasilju nego prosečni građani. To zapažanje, ako je tačno, nije objašnjenje. Potrebno je utvrditi zašto je tako. Moguće je da su uzroci isti u svim slučajevima i okolnostima, navijači su navijači, ali mi u stvari znamo da nisu. Da uzmem drugi primer. Zviždi se stranoj himni ne samo u Srbiji nego i u drugim zemljama. Da li su razlozi isti? Ili, ako to nije dovljno sugestivno, uzmimo primer razbijanja glava strancima. Da li su razlozi zbog kojih se napadaju stranci, recimo, Amerikanci ili Francuzi ili strani novinari ili strane humanitarne radnice svuda isti? Recimo i u Srbiji i u Pakistanu?

Ukoliko nisu, tada je zapažanje o sveprisutnosti nasilja pristrasno i, pre svega, beskorisno. Bar ako je namera da se objasni zašto se zviždalo francuskoj himni u Beogradu i zašto su polupane glave francuskim navijačima u Beogradu. Kod objašnjenja se ne bi trebalo povesti za onim za šta se ima razumevanje. Nekome može da bude razumljivo da se razbijaju glave navijačima iz čistih, recimo, sportskih, navijačkih razloga. Kako se do tog razumevanja tačno dolazi nije nezanimljivo, ali ovde nije važno. Neki kažu, sport je to; drugi kažu, navijači su to; treći kažu, političke frustracije su to. Kao i uvek kod razumevanja, to više govori o onome ko razume, nego što razjašnjava zašto se pribeglo nasilju. Kada bih ja zviždao francuskoj himni na fudbalskoj utakmici, ja bih to činio zato što su nas oni bombardovali. Pa je razumljivo da navijači zvižde. Ili: kada bih ja nekom francuskom navijaču razbio glavu to je zato što se iz te Evrope širi nemoral koji će od mog grada da napravi Sodomu ili Gomoru (ili i jedno i drugo, mada bi za to bilo potrebno čudo), pa je razumljivo da su glave francuskih navijača razbijene. Takva razumevanja neki iskazuju i za najgore teroriste, što naravno ne govori ništa o razlozima kojima se oni rukovode ni o uzrocima koji dovode do terorizma.

Naša sugrađanka Milena Stefanović, mlada, vredna, prelepa, ubijena je u saobraćajnoj nesreći čiji je vinovnik pripadnik iste čovekolike, neljudske vrste koja nas teroriše unazad dvadeset godina. Od Obilićevog Gazimestana do Obilićevog venca. Na svakom prelazu, na svakom trotoaru. Patrioti najskuplje srpske reči koji diluju drogu pred školama, spaljuju ljude bakljama, granatiraju Vukovar, Dubrovnik i Sarajevo, ubijaju i kumove i slučajne prolaznike, kolju, ruše i siluju. Oni su već jasan društveni sloj, bliži, po namerama i karakteru, vladajućoj eliti, nego sopstvenom poreklu.

Taj nesoj, to su NATO bombe koje su ubijale nevine jer je idiotska politička većina održavala jednu krvavu diktaturu i sve njene besove.

I danas je najmanje važno u kojoj su meri naši političari latentna druga strana seksa. U  kojoj meri su zatucani, primitivni i hipokriti. I da li je država u ovim danima kad je, negirajući LGBT pravo na ljudsku jednakost, otvorila srce podscocijalnom šljamu i njihovim duhovnim liderima, Amfilohiju, Arkanu, Matiji i Dobrici, koliko ih se nakotilo mrzi me da nabrajam, i tupavom političkom društvu u celini koje jedino uspešno zagađuje i prošlost i budućnost, proždirući sopstvenu decu.

Ubistvo Milene Stefanović neposredna je posledica delovanja države čiji su huligani nezvanična služba javnog reda, mira i morala. Oni su njen idejni monitoring. Huliganske bande osnovale su, podržavaju i održavaju državne službe. One su paravojska tajne policije, tajne vojske i tajne crkve. Nije se država pred njima povukla. Oni su efikasniji segment državnih službi. Oni kao paradržavna paravojska zastupaju uverenja i predrasude društva ogrezlog u podlost, paranoju, teoriju zavere i sve razvijeniju kulturu prostote koja je bahata koliko jalova i inferiorna.

Koga to očekujemo ovdje na agori?

Varvari danas će doći.

Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sjede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.
Al' zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom donijeće svoje.

Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj, i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišo je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gdje utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.

Navodno: otkaz Ljubomiru Živkovu nikakve veze nema sa kritikama Borisa Tadića, već sa „svetskom ekonomskom krizom“ koja je prodrla u TV B92 i tamo stopirala svaki autorski trošak sem „Velikog brata“ koji prkosi „svetskoj ekonomskoj krizi“ jer „Big Brother“ ne pominje Tadića, Dodika ili Jeremića, već širi sliku o veseloj Srbiji na čelu sa Veranom Matićem koji slobodu govora brani do svake lokalne ispostave Demokratske stranke

SEX, LIES & VIDEOTAPES: U četvrtak, u 15:42 pod bensedinsko-umirujućim naslovom „Živkov: Razlozi nisu politički“ web-portal B92 objavio je koktel-tekst povodom slučaja „Retrovizor“ o kome su jedino pisale e-novine i niko drugi. Već na samom početku ovog propagandnog uratka pojavljuje se Prva Laž: časni B92, zaklinjući se u poštenje vlastitog direktora, objavljuje: Novinar Ljubomir Živkov kaže da je obavešten da je njegov prilog "Retrovizor" sa programa TV B92 skinut iz ekonomskih razloga, i da ne sumnja u to objašnjenje.

ŠTA JE ISTINA: Ljubomir Živkov nijednog trenutka nije hteo da govori o tome da li je emisija „Retrovizor“ ukinuta iz političkih ili ekonomskih razloga, čak ni za e-novine čiji je redovni kolumnista. Otkud odjednom nepostojeća izjava Ljubomira Živkova („Razlozi nisu politički“) koju on nikom i nikad nije dao, a kojom se aboliraju DS, Boris Tadić, Veran Matić, Srđan Šaper ili već Neko Zadužen Za Cenzuru? Citiramo Ljubomira Živkova koji je u 16,22 za e-novine izjavio: „Nikad nisam izjavio ono što mi B92 pripisuje u naslovu teksta“.   

Mnogo je papira potrošeno, mnoge rubrike ispisane, mnogo se svađa raširilo, mnogo se proceduralnih i ustavnih pitanja postavljalo, mnogo je muke uloženo da se glasovi dobro naštimaju i precizno prebroje - ko je za, a ko protiv famoznog zakona o informisanju.

Poturen je i izglasan. Na veliko iznenađenje pokazalo se da za namere vlasti  zakon uopšte nije bio potreban. Zakon teško može da služi tome da se neko nekome osveti, da istera svoju volju, svoj bes i svoje frustracije. Naprotiv, i najrepresivniji zakoni takvim namerama vezuju ruke. Jer, kakav god da je zakon, ipak je zakon. Tako je i kada je reč o zakonu o informisanju. Da bi se on primenio mora da se dogodi nešto što se može okvalifikovati kao uvreda, kleveta ili kršenje prezumpcije nevinosti. Sve su to neke krupne stvari koje osvetnik ne može da sačeka da se dogode. Žuri mu se, a zakon nije dovoljno brz, iako je napravljen da bude „brzi Gonzales“.

Potreban je i sud, makar kakav da je, potrebni su svedoci, advokati i presuda, na koju se može uložiti žalba. Što bi vlast i njeni osvetnici gubili vreme sa zakonima kada da to može brže i po kratkom postupku.

Dinkić je ispao naivan. Mislio je da će zakonom uništiti Rodića koji ga je svojim svakodnevnim napadima uznemiravao, frustrirao i na kraju razbesneo. Budući u zabludi da će takvoj nameri dobro poslužiti represivni zakon o informisanju, presavijen je tabak, zakon napisan, a ostalo je poznato, i to da je zakon stupio na snagu. Ali, ništa se ne događa! Rodić i dalje radi, Kurir redovno izlazi, nikoga posebno ne vređa, ne kleveta, sem što je on sam po sebi jedno strašilo.

Kako da likvidira Rodića kad nema kršenja prezumpcije nevinosti, i ne zna se kada će je biti. A stvar je hitna. I onda se Dinkić osvestio. Sve to je bilo glupo, to s tim zakonom. Ima direktnih i bržih načina. Zar ja nemam čoveka i druga koji žari i pali u Poreskoj upravi prihoda? Imam. Pa moj drugar može odmah da pošalje svoje finansijske policajce Rodiću, u Kurir. Tako je radio i drug Milošević. Kada krene moja finansijska inspekcija da te cedi i pretresa, a nema toga kome neće ništa naći. Ako mu pride pošalješ i 50 policajaca druga Dačića, onako da uteraju strah u kosti, uzeo si brate zakon u svoje ruke i nemaš šta da čekaš Rodića da uleti u zakon.

Na isti način, posle mnogo godina i mnogo raznih zakona, Aleksandar Tijanić, važan član vladajućeg tima, dobio je spor protiv YUCOM-a. Vrhovni sud doneo je odluku da se knjiga Slučaj službenika Tijanića koju je objavio YUCOM, zabrani, a izdavač kazni sa 200.000 dinara. Knjiga se bavila samo citatima Aleksandra Tijanića, od kojih nijedan nije falsifikovan. Citati se samo ređaju, jedan za drugim, bez interpretacije. Dok se Tijanić branio da su mu time oštećena autorska prava, Vrhovni sud je krenuo u interpretaciju i konstatovao da je citiranje promenilo smisao zbog čega je tužitelj oštećen. Kao, nije on mislio tako kako je rekao. Prvi put od kad je sveta i veka citiranje je postalo zabranjeno, a baš je ono dokaz da je nešto rečeno. Kako se uopšte može tačno znati šta je neko rekao ako nema citata. Uspešan naučnik treba da dokaže svoju reputaciju tako što će da pokaže koliko puta, gde i od koga je citiran. Da li ti citati menjaju smisao naučnog dela citiranog autora? Ama baš nikako, bar do sada tako nešto nismo čuli. Zašto je to Vrhovni sud uradio? Nije teško pretpostaviti, ako znamo da su neki od njih bili uhvaćeni sa rukama u pekmezu.

Na isti način su se osvestili i drugi podržavaoci zakona. I sama sam često pomišljala da je moj omiljeni Ljubomir Živkov opasan kritičar i da mnogima, naročito onima iz DS-a, ide na jetru, nedeljom, na B92 kada posle vesti, krene sa svojim Retrovizorom. Umesto da čekaju da Živkov prekrši zakon o informisanju, ovi se setiše svetske recesije. Kriza je, nema se para. Evo tebi lepo otkaz. Nemoj da se buniš i pokazuješ prstom na DS i njene janičare. Nema tu politike. Svi znamo da je to iz čisto ekonomskih razloga. Zar nije rečeno da će 14.000 vernih službenika dobiti otkaz. Kriza je brate stigla u Srbiju. Nema zabrane, nego se nema. Čim prođe kriza evo tebe u Retrovizoru.

Neka se više udruženja novinara ne trude tražeći uputstva za primenu zakona o informisanju. Pokazalo se da je primena počela, doduše ne po zakonu, nego onako, direkno u pleksus.

Peščanik.net, 18.09.2009.

Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije

Na sholastičko pitanje iz jučerašnjeg teksta upućeno Borisu Tadiću „Zabranjujete knjige, zabranjujete citate - šta je sledeće?“, predsednikov odgovor je stigao ekspresno: sa Televizije B92 oteran je Ljubomir Živkov čija je mala autorska emisija pod imenom „Retrovizor“, nakon osam godina postojanja, ukinuta jednim telefonskim pozivom. Poslednji „Retrovizor“ emitovan je u nedelju 13. septembra, u svom uobičajenom terminu: na kraju emisije „Vesti“. Šesnaest sati kasnije, u ponedeljak u 11 sati, Živkova su pozvali sa TV B92 i saopštili mu da zbog „ekonomske krize“ prekidaju svaku saradnju s njim; kao što obično biva u korporativnim kompanijama partijskog tipa – osoba koja je pozvala Živkova da mu saopšti ukinuće, nije iz ešalona vodećih likova ove Kuće, već tehničko lice zaduženo za kuririsku dostavu telefonom. Takav oblik bezlične cenzure (Veran Matić ni luk jeo, Boris Tadić ni luk mirisao) već je postao integralni deo uređivačke politike B92, ćerke-firme nešto malo veće kompanije pod zagonetnim imenom „Demokratska stranka Borisa Tadića“.

Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije.

Za čitaoce e-novina prenosimo poslednji „Retrovizor“. Neka mu je laka Tadićeva zemlja Srbija!  

+++

Šta povezuje tek usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalističku nacionalističku terevenku prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežiju političko-kalkulantsku klackalicu oko statusa Vojvodine?

Ponajpre, skandaloznost u „izvođenju radova“, potom i neverovatna količina agresivnosti, arogancije, pa i čistog bezobrazluka, kojim vlast u Srbiji nastoji da istera svoje, utera „red i disciplinu“ u „svim srpskim zemljama.“ Možda će deo javnosti - koji još gaji nade da je u Srbiji moguće uspostaviti evropski sistem vrednosti, koji neće počivati na logici zakamufliranog političkog i državnog nasilja ( i „batine koja je, ipak, iz raja izašla“), što će reći, neće imati etiketu privida i dekora - progutati ovu fazu jedne izrazito šizofrene, a, opet, brižljivo osmišljene strategije unutrašnje i spoljne politike.

Drugom, još manjem delu javnog (ne)raspoloženja, međutim, savršeno je jasno da se u Srbiji, zapravo, ništa neobično poslednjih dana i meseci nije desilo, osim što se gotovo fanatično ponavljaju ciklusi iz starih vremena. Nastavlja se „istorijska tradicija“ gotovo besprizorne vladavine političkog obrasca koji razmišlja samo o tome kojeg konja uzjahati da bi se postojeća količina vlasti očuvala. Uporedo s tim, stvoriti mehanizam (pod plaštom države i evropskih vrednosti) koji bi joj garantovao dugovečnost.

Ivica Dačić govori i nastupa kao politički neutralna osoba, neangažovana, kao da nije ministar već profesionalni policajac.

Ivica Dačić se ponaša i govori kao da je nekakav direktor policije, glavni inspektor i operativni predvodnik svih policijskih akcija paralelno, istovremeno potpuno neutralan i nezainteresovan za političke implikacije koje te akcije sa sobom nose, iako je, osim što je ministar, prvi čovek važne političke partije, a takođe i pre svega i vice premijer Vlade Republike Srbije.

Potezi ministra Dačića, izazivaju neretko divljenje ili barem začuđenu podršku građanske Srbije. Dovoljno je bilo da zahteva uklanjanje fotografije kvislinga Nedića iz prostorija Vlade, pa da zaradi aplauze onih koji su život posvetili borbi da se ovo društvo spasi posledica zločinačke politike u kojoj je Ivica Dačić bio aktivni učesnik.

Ipak, ja sada uopšte i ne mislim na prošlost Ivice Dačića, za koju smatram, za razliku od većine Srbije, da bi jednom morao da odgovara. (Ovo pišem, pod punom svešću da prema novom Zakonu o informisanju mogu biti gonjena, suđena i presuđena i to je moj svesni izbor.)

Ne govorim, dakle, o ulozi Ivice Dačića u zločinačkim devedesetim, već pre svega o njegovim nastupima povodom Parade ponosa i političkih i bezbednosnih implikacija najavljenog nasilja.

Ivica Dačić možda i jeste profesionalni policajac, samo mi to ne znamo, ali to ne menja stvar, jer posao ministra je da se bavi politikom, a ne da bude operativac na terenu. Ipak, ministar Dačić, potpuno uživljen u novu ulogu prvog srpskog policajca, na perfidan način, „profesionalno“ unosi strahovitu paniku, nesigurnost, u najmanju ruku izaziva nelagodu i oklevanje ljudi koji bi možda želeli da prisustvuju Paradi.

Lično smatram da policija ne može „preventivno” da deluje, onako kako mi to zamišljamo. Na pitanja – zašto policija ne pohapsi one koji mogu izazvati nasilje, moj odgovor je – zato što to nasilje još nije učinjeno. U svetu koji se opire religioznoj dogmi greha čak i kada se na njega samo pomisli, ljudi se ne mogu hapsiti ili kažnjavati, zato što imaju misli protivne zakonu. Ako to zvuči kao komplikovano teoretisanje na jednu sasvim praktičnu temu, želim da pojasnim zašto verujem da policija, dakle, ne može da uhapsi nekoga, zato što je taj imao misao i želju da izvrši krivično delo. Ovde nije reč o zakonu, koji me ne zanima posebno, ovde je reč o ljudskim slobodama: ako danas uhapsite osobu koja je razmišljala o tome da me prebije, jer ponosno učestvujem u Paradi ponosa, sutra možete uhapsiti mene, jer razmišljam o tome da pljunem sudiju Vrhovnog suda koji je sastavio sramnu presudu protiv YUCOMa.

Pri tom, huligani, klerofašisti i vojnici nove srpske političke misli u ovom trenutku nisu ništa spremniji od mene da svoju zamisao sprovedu u delo, ali za sada su to i za mene i za njih samo nežne misli. Zato ni mene ni njih, zbog negovanja zamisli, Dačić nema pravo da uhapsi. (O tome kako time potvrđujem neprestane, inače vrlo dosadne, napade da sam samo jedna od dve zle krajnosti, ekstremista isti kao i ovi degenerici sa istetoviranim krstovima, ovom prilikom ne bih da se zamaram. U zemlji u kojoj main stream koalicija Tadić/Dačić/Dinkić/Jovanović, uz široku podršku građana, optimalno vlada, meni ništa drugo i ne preostaje, nego da budem na margini. To što se tim marginama muvaju i idioti, ne znači da se centralnim tokom muvaju pametnjakovići. Ja bih rekla, u stvari, baš na protiv ili čak tačnije: pa šta onda?) 

Policija, dakle, ne može preventivno da hapsi. Ona, naprotiv, može da stvori uslove da taj, koji je imao nameru a nije započeo svoj akt, od njega jednostavno odustane. Policija takođe mora biti spremna da reaguje onog momenta kada taj, koji je imao nameru, počne i da je sprovodi u delo, a ne da stvara preventivnu paniku.

U mom slučaju to je dosta jednostavno, ja ni ne znam gde je zgrada Vrhovnog suda, niti kako da nađem sudiju koja je izdiktirala i potpisala gnusnu presudu. Ne znam ni kako lepo izgleda. Osim toga, nisam još nikad nikoga pljunula, nisam sigurna da me nelagoda ne bi u poslednjem trenutku potpuno savladala. Mogla bih da opsujem i kažem da su korumpirani kriminalci i politički plaćenici, to da. Ali to, u principu, nije kažnjivo, osim po novom Zakonu o javnom informisanju. Tako da je stvar rešena.

S druge strane, iskustvo govori da huligani koji prete, vrlo često pretnje sprovode u delo. Lično sam prisustvavala poslednjem Gej Prajdu u Beogradu i videla uživo kako to izgleda kad batinaši biju, a policija pomaže. Podsećam da je tadašnji ministar policije bio Dušan Mihajlović, koji se zbunjeno ograđivao od svega, tako da niti jedan policajac, niti huligan, nije kažnjen zbog nasilja zabeleženog na mnogim snimcima i pred mnogobrojnim svedocima. (Sudski proces sam, naprotiv, zaradila ja, zbog svog nastupa na tribini podrške organizatorima Parade, a protiv nasilja i „javnih ličnosti“ koje to nasilje relativizuju. Uzgred, vidim da tih imena nema među ovogodišnjim podržavaocima kontra-parade. Znači, nešto su naučili i društvo je time na neki način evoluiralo. Vidite da ipak Parada služi nečemu.)

Ministar Mihajlović se, o iznenađenja, i taj put obrukao a policija pokazala u svom punom sjaju. Ovaj sadašnji ministar je zato odlučio da nam pokaže da je bolji od onog Đinđićevog. On je moderan čovek, evropskih shvatanja, baš slučajno nije u zemlji kad se Parada održava (idu negde, on i kofer), ali će da komanduje akcijom „zaštite učesnika”. Tako, uživljen u ulogu Edgara Huvera, ne bi o politici, ali bi o „nebezbednosti“. Pa svojim nastupima perfidno doprinosi opštoj panici i nelagodi, najavljujući nasilje, opštu nebezbednost, opasnost „i na potuno suprotnim krajevima grada“, mogućnost da se batinaši infiltriraju i među „obične ljude”, po kafićima, restoranima, na ulicama koje nemaju veze sa mestom događaja. Drugim rečima, u nedelju zatvorite decu u kuće, čitav grad je nebezbedan. Ne mrdajte napolje, spustite roletne, ćutite, gledajte svoja posla i čekajte da prođe. Baš kao i za banalno pomračenje sunca 2000. ili mnogo važniji, čini mi se, ključni deveti mart 1991.

Ostanite, brate, kući, za „svaki slučaj” i za „ne znam ja...”.

Opet drugim rečima, Parada ponosa nije vaša briga. Šta ima da se mlatite po ulicama, da rizikujete telesne povrede ili psihičke traume, to nije vaša bitka, to nije vaša tema. Niste vi protiv, ali društvo nije zrelo, niko vam ne brani, ali ako baš hoćete, njegovo je da vam kaže koliko je opasno. A on će, Edgar Džej, da lično predvodi sve raspoložive kerove i da svojeručno odbrani grad od opasnosti koja se nadvila.

Nema tu politike, to je zdrav razum. Šta onda i vi ima da se bavite politikom, navuci brate zavesu i gledaj svoja posla. A dok do „pedera i lezbejki stignemo, mnogo još drugih važnijih stvari ima da se reši”.

E, pa ja ne mislim tako.

Parada ponosa je i moja parada, nemam nameru da pravim nikakvu ogradu „ja nisam to, ali podržavam”, jednostavno i bez ograde - naravno da podržavam. Jer prava manjina su i moja prava, kako god da se ta manjina zove. Pa i kad smo palili sveće za pobijene u Srebrenici, nismo se ograđivali – ja nemam tamo nikog ubijenog, ali ipak da se čuje moj glas - ne razumem zašto sada građanska javnost relativizuje ovo pitanje i shvata ga drugačije od drugih.

Nije vreme? Jeste, vreme je.

Nije neophodno? Baš je neophodno!

Opasno je? Zato i jeste vreme i baš zato i jeste neophodno.

A opasno je i zato što osećanju opšte opasnosti doprinosi i vice-premijer, svim svojim izjavama. Vicepremijer koji će sigurno ostvariti odličan rezultat na idućim izborima, mnogo bolji nego poslednji put. I ostati na vlasti za još mnogo dugih srećnih godina. Uz malu pomoć prijatelja, naravno.

A vi dobro znate kojih.

PS: Obaveštavam Dragoljuba Žarkovića da slobodno može da nastavi da preštampava delove mojih tekstova u svim svojim kolumnama, u ama baš svim dnevnim i nedeljnim listovima u kojima tezgari, sevap je.

Neću se pozivati na VSS Zakon o Tijaniću, kojim je od sada valjda svima zabranjeno da se javno izgovorena reč citira bez dozvole autora iste. Ili to važi samo za onog čijom je obećanom smenom već dva puta LDP opravdavao učešće u koaliciji na vlasti?

Ako to važi i za nas ostale, onda kolumnista Žarković ima moju dozvolu da me, od sada pa za uvek, citira gde hoće i koliko hoće. Ili barem dok ga jednom učitelj Tadić, strog, ali pravedan, ipak ne primeti i sve njegove napore da iz srednjih pređe u prve klupe, konačno pošteno ne nagradi.

Peščanik.net, 17.09.2009.

Ovo je pitanje koje, sasvim očekivano, postavljaju srpski homofobi i populisti koji shvataju demokratiju kao tiraniju većine. Po njima, manjinama svih vrsta bilo bi najbolje da kušuju i budu manji od makovog zrna. Mnoge manjine se tako, pragmatično, i ponašaju (najugroženija manjina, Romi, istorijski i skoro svugde ima takvu strategiju prilagođavanja i preživljavanja). Takvo ponašanje osnaženo je stalnim porukama većine – najbolje vam je da budete nevidljivi; podsećanjem na sebe, „samo nas provocirate i posle će vam đavo biti kriv“. Tako većina sprovodi svoju tiraniju i disciplinuje i primorava manjinu da živi u poniženju.

Začudilo me je, međutim, kada Svetislav Basara postavlja isto pitanje. U tekstu objavljenom u „Danasu“ i prenetom na sajtu Peščanika on takođe pokreće pitanje smisla predstojeće „Parade ponosa“, jer mu se čini „neproduktivnim... javno manifestovanje puke seksualnosti... tek onako... bez spiska zahteva“. Time, smatra Basara, oni nesvesno „skidaju odgovornost sa političke elite“ koja bi trebalo da rešava njihove probleme.

Međutim, nije teško razumeti smisao javnog demonstriranja homoseksulanosti. Radi se o pripadnicima grupe koja je verovatno najugroženija manjina u Srbiji. Članovi te grupe su često izloženi ismejavanju, pogrdama, fizičkom zlostavljanju, koji ostaju čak i bez spontane osude sredine, a najčešće se prihvataju kao samorazumljivi ili čak nailaze na odobravanje. Učesnici Parade nemaju za cilj da pojedinačno demonstriraju svoje privatno seksualno opredeljenje, oni žele da demonstriraju svoju grupnu, manjinsku ugroženost u Srbiji, a to se ne može učiniti „u privatnosti svoga stana“ ili „zatvorenom prostoru“, kako ih neki savetuju. Njihov problem nije „privatan“, on je politički.

Razumljivo je onda da ta grupa pribegne strategiji parade. To se dešava širom planete. Nasuprot tezi S. Basare da se time „skida odgovornost sa političke elite“, paradom se ta odgovornost upravo stavlja na probu. Mi ćemo se javno eksponirati kao diskriminisana manjina koja trpi teror u ovoj zemlji, a vi, država, ćete nas ako treba i silom, zaštiti od terora koji trpimo i poslati poruku javnosti da teror prema nama nećete dopustiti.

Dakle, Parada kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Parada je politički čin kojim se promoviše demokratija u jednom društvu. Kao politički, taj čin je naravno javni čin. Ako to želite da nazovete provokacijom, možete, njen cilj je da se većina natera na toleranciju. Tolerancija je uvek neprijatna. Ona se vežba, ona se uči, ona ne dolazi uvek spontano. Parada je jedna takva lekcija koju ovo društvo mora da nauči.

Peščanik.net, 16.09.2009.

Jednom, tamo na samom početku osamdesetih, sedeo sam sa mojim, odavno nažalost pokojnim, drugom Zoranom Ćirom ispred Gradske kafane u (tada još uvek) Titovom Užicu, kad se odnekud pojavi neka omladinska radna brigada uzvikujući „Tito, partija, omladina akcija.“

Vlasnik grada je već bio umro; iako su se političari zaklinjali da će i posle njega biti Tito - sve je već počelo da se osipa, da odlazi dođavola; pronicljiviji su mogli shvatiti kako će sve to završiti. U takvom ambijentu kasnog, dekadentnog komunizma, pojava omladinske brigade delovala je prilično bizarno. Jeste, forma se nekako održavala, ali sve je iznutra bilo šuplje. „Eto“, reče Zoran, „u Italiji haraju Crvene brigade, a mi još petljamo sa ovim kurajberima.“ Šta je pisac hteo da kaže prepričavajući ovu uspomenu? Hteo sam da kažem da su nekada brigade bile - brigade, a parade - parade. Posle su brigade postale lakrdija, a parade su - zbog besparice i manjka interesovanja - prestale da se održavaju. Konačno, Srbija je postala (navodno) demokratska zemlja; zveckanje oružjem ne ide uz demokratiju. (Mada bih onako laički preporučio da Vojska Srbije porazmisli o zameni Titovih oficirskih uniformi nekim novijim modelom). Ali Srbija je ovo. Nekakvih parada uvek mora biti. Tako se velika prašina podigla oko najavljene „Parade ponosa“. Lokalna gay populacija, naime, namerava da izađe na ulice i da organizovano proparadira Beogradom. Nemam ništa protiv. I sam sam se jedne zgode - doduše slučajno - našao usred jedne gay parade; tumarao sam po Torontu, pa upadnem u veselu povorku. Zurle, tambure, tange, ništa što nije viđeno. Ništa naročito.

Srbija je agresiju na Jugoslaviju, svoju najdragoceniju tvorevinu, započela obećanjem brzih pruga. Nekadašnji premijer Zoran Živković podsetio je kako je predsednik DS-a obmanuo svoj Glavni odbor, dok je negirao pravo Vojvodine i Vojvođana da institucionalno razvijaju politička prava i slobode, parabolom o kineskom vozu koji bi, umesto da se zaustavlja na vojvođanskoj granici, od Beograda do Novog Sada putovao svega 7 min. A taj voz nije kineski, nego nemački, a pruga dugačka svega tridesetak kilometara. Verovatno se takvim vozom voze samo stranci, i domaća partijsko-lopovska elita. Svejedno. Mogao je predsednik svome GO da čita izvode iz Maocetunga, ili da im pušta dalekoistočne porniće, svejedno, oni bi aplaudirali, a kakvi su, ne bi se ni uzbudili.

Ovde su sistemi laži, obmana i zločina usađeni duboko u političku genetiku. Nije čudo da Mladozadrani tako mrze Mladosrbine, i obratno, a od nekih su Morlaka, većinom, i jedni i drugi. Od istog jugoslovenskog naroda veštački su oblikovane nacije koje laž svojih kolektivnih identiteta unose u tekuću stvarnost. U Crnoj Gori se svakih deset godina izmišlja nova vladajuća nacija, briju ili puštaju brkovi, s korenima koji su, navodno, od pradavne, suštinske starine. Takve ludosti su sa ove, i hrvatske strane, dodatno složenije, ozbiljnije i opasnije.

Ali se dogodi i poneki „bug“ u sistemu. Jedna od bandi dizajnirana da pali američke zastave i na velike datume teroriše prestonicu, napala je ambasadu Grčke, i javnost je konsternirana, jer za zvaničnu Srbiju je Grčka prijateljska, ali kao Vizantija, ne kao demokratska članica NATO i EU.

Njihovu poruku su u tzv. javnosti dodatno relativizovali i tužilac, koji je incident pogrešno nazvao terorističkim, i apeli koji podsećaju na paljevinu američke ambasade, dok između redova nude simpatije sa antiameričkim i antikapitalističkim nazorima, koje promovišu sve kriptorežimske bande, a javile su se i mame, kako su to dobra deca. A predsedniku se valjda ne mili podsećanje na onaj dan kad se, dok je Beograd goreo, sakrio iza plastične zavese rumunskog predsednika.

Bez obzira na tokove evropskog proširenja, u ovom delu sveta još uvek nema Parlamenta, koji bi obuzdao monarha i dvor, niti Kongresa, da se nosi sa Obaminom reformom. Jeste, progresivisti su, od Ruzvelta do Obame, uz podršku inteligencije, pokušavali da ljudsku jednakost pretvore u ravnopravnost, a slobodnu i imigrantsku naciju u etatističku, time, možda i u emigrantsku, poput naše, ili ruske, ili kineske, ali im poslodavci, i radnici koji bi, i oni, da se kapitališu, to nisu dozvolili.

Na ovdašnju stvarnost, u kojoj su Jugosloveni jedina konzistentna, mada zabranjena nacija, a Evropa i Amerika jedini sistemi u kojima su ljudi jednaki i donekle slobodni, za razliku od srpske, ruske ili kineske lopovske, nekad i zločinačke partokratije, ukazali su, umesto predsednika i njegovog GO, radnici koji su krenuli po azil u američku ambasadu. Zahtevali su samo posao i plate. Možda se i oni, poslednjih decenija, politički opredeljuju u prilog srbstva i nesvrstanih, ali to sada nije važno.

Neće se naš predsednik javno upitati, zašto azil nisu zatražili od Libije, Rusije ili Kine. Čuo je i predsednik Obama da su crveni propali, i da Rusi i Kinezi beže u Ameriku, umesto obratno, ali se katkad populizam isplati, kad politika, ne stideći se, pocrveni. Ali neće Amerika propasti zbog jedne propale vizije. A ovde je zapravo preostao jedini problem, da je racionalna vizija budućnosti u zdravim ljudskim porivima umesto u politici ili njenoj teoriji. Mada, ako je do aktuelnosti, muškarce u većini zapravo najviše boli, i stide ga se, demonstrirajući mačizam, domaćinstvo i srbstvo, ženski deo njihove prirode. U žene se nedovoljno razumem.

Allan Holdsworth - Red Alert

Close to the Edge,

Peščanik.net, 15.09.2009.

Biljana i Vlada Gligorov su na dobrom tragu. Spoljna politika se obično prenosi na unutrašnju. Zvanična Srbija je intenzivirala odnose koje je nekad negovala komunistička Jugoslavija. Titov srednji put, između Zapada i Istoka, sa osloncem na trećesvetske diktature, vodio je dezintegraciji najdragocenijih integrativnih i kulturnih vrednosti Jugoslavije. Koja nije nastala u komunizmu, i koja je trebalo da ga nadživi. Vođi srpske turbo-narodnjačko-lopovske kontrarevolucije, antidemokratske i antievropske, ispisuju, od 12. marta 2003, srpsku zelenu knjigu o sklonosti represiji i zločinu.

U dimu i smradu dreke o medijima, i barutne eksplozije robe namenjene trećesvetskim ubicama, odvija se organizovana pljačka osnovnih resursa, upravo po ruskom ili kineskom modelu. Nova putinizacija vlasti, koja nije uspela Koštunici, ponovo stvara jedinstveni blok nomenklature političkih partija, i vladajućih i opozicionih. Koji je vlast učinio monolitnom, a opoziciju u praksi ukinuo.

Zato su omraženi NATO, Amerika, Zapad i građanska privatna svojina.

Jedina stvarna opozicija Tadiću je demokratska levica. Da li će i nju pridobiti, okupljanjem na proslavi 20. oktobra 44-te? Da li će na istu platformu smestiti i svoj novi JUL, i penzionisane građanske saveze? Da li će  Zakon o planiranju i izgradnji uvesti novu, pravednu svojinsku strukturu, koja će zabetonirati prošlost stare kapitalističke, proevropske Jugoslavije? Da li zaista postoji dogovor, koji okuplja svaku vlast i svaku opoziciju, koji dopušta da se Zakon o javnoj svojini donosi pre zakona o restituciji? Koji je trebalo da prethodi privatizacionom ciklusu nakon 2000. Taj dogovor zanemaruje činjenicu da je Srbija jedina evropska država koja odbacuje restituciju. Da li će onda biti svejedno i ko je predsednik Srbije, Tadić, Nikolić ili Putin? Da li i to Tadić želi?

Otpor ulasku u NATO je težnja povratku u Treći svet, ili u neki novi Varšavski pakt. Negacija građanske privatne svojine, „narodnog kapitalizma“ (Z. Đinđić), u dubini je negacija ljudske jednakosti i demokratije. Negacija restitucije je negacija holokausta. Nacionalizacija i konfiskacija su samo nastavak nacifikacije kojim je Srbija trebalo da pripadne konceptu Konačnog rešenja. Takvi koncepti su, nimalo slučajno, u aktuelnoj Srbiji življi nego ikad.

Kad se vodi rasprava o načelima, uvek je dobro otvoriti novčanik. ANEM je podsetio da su se mediji mogli uljuditi na osnovu postojećih zakona, koje nekompetentna administracija nije bila u stanju da primeni. Granice monopola, i medijskih, ovde se inače teško probijaju. Izmene zakona neće nikoga učiniti pametnijim, niti dodatno zaglupeti. Medije neće uništiti, ili upristojiti. Jer je to nemoguće u ovakvom stanju kulture i svojinskih odnosa. Zato i javnost ne postoji. Sem kao neodređen, suvišan pojam.

Srbiju medijski uređuju bliski prijatelji i saradnici predsednika Tadića. (I nekoliko službenika tajne policije, vojske, crkve i poslovne oligarhije.) Isti koji su radili kampanju za JUL 1997-8, i uživali pristup primarnoj emisiji, odakle su razvijali marketinške imperije u zemlji i inostranstvu. I Tadić, i ja, i desetine entuzijasta, tada smo se, očajni i poderani, drndali po ulicama, odborima i izlokanoj, umirućoj Srbiji. Zbog svega ovoga? Putin, Kastro i Gadafi strateški partneri. Šaneri opštinski i gradski sekretari i menadžeri. Kad smo kod šanera, i službenika Luke i Apoteke, neću o LDP-u. Čedomir je pravu, kad je urednike i vlasnike Danas-a opomenuo da su u kolumniste uvrstili organizatora paljevine i pljačke Beograda. Taj, ime mu je nebitno, dobro zna kako se fatiraju Tadićevi drugari. I njegov šef, čiji je on, navodno, bio šef, delio je stanove i monopole, hapsio sudije i suvišne biznismene. Iznosile su se sumnje da je dvadeset vojnika streljano pošto su, verovatno, ugledali omiljenog ratnog komandanta predsednice jednog novinarskog udruženja. Koja bunca o Evropi i demokratiji.

Svejedno, ako je prethodno, relativizacijom i negacijom srebreničkog genocida, nacifikovala srpsku kulturu u celini. A njene novine, sa čituljama, ispisivale, u idiotskim kolumnama i komentarima, političke poternice. Srećom, bez odjeka. Ali je Srbija ostala septička jama ozidana odjecima i reagovanjima. U pravu je Čedomir, ali je ovo i njegov i moj, i ne samo naš politički poraz, i džaba mu Furle i džipovi, i meni moja lična sreća i zadovoljstva, kad deci ništa plemenito nećemo ostaviti. Najbolje da nam ne verujete, ni njemu ni meni.

Tadić je zaboravio, da je prethodni diktator pao, pa je uhapšen, pa je manjkao, pošto je Srbiju ućutkao i zagluveo. To se još uvek nije ponovo desilo. Ali samo što nije. Zasad je lepo na ovom peščanom sprudu. Pokrili ga jorgan-planinom. I taj jorgan je plaćen julovskim parama.

Prioritet je, umesto Peščanog spruda, Grad na vodi.

A slobodnima zavide. I oni koji ih brižno pokrivaju. Ponekad bih se otkrio, i zaplivao.

Dream Theater – The Root of All Evil, Live in Rome, 2007

Close to the Edge

Peščanik.net, 04.09.2009.

Da li se neko seća kako su oni koji su govorili da iza napada na medije „takozvanih drugosrbijanaca“ stoji država, bili okarakterisani kao paranoidni ili paranoični? Seća li se neko gde je to objavljivano? I koji su urednici odobravali objavljivanje tih tekstova?

To je samo početak. Šta misle uredinici u novinama u kojima se neprekidno objavljuju napisi i komentari o izdajnicima, evrofanaticima i stranim plaćenicima, šta se time traži od vlasti? Ili oni misle da će mešanje države koje time zazivaju pogoditi baš samo one kojima oni nadevaju imena i insinuiraju motive?

Valja, međutim, da razmisle i o sledećem: šta misle oni koji veličaju ruske vlasti, oni koji ne smatraju da bi trebalo biti osetljiv na iransko kršenje ljudskih prava ili nemaju ništa protiv oslanjanja na sve moguće autoritarne stubove – da to neće podstaći autoritarne sklonosti srpskih vlasti? Ukoliko misle da će se to nekako uperiti samo protiv onih koji nisu „naši“, imaju sada šta da nauče.

Konačno, šta tačno misle oni koji zagovaraju upotrebu svih sredstava da se zaštite „naši“ krivci za zločine i za podsticanje na zločine? Da to neće podstaći upotrebu svih tih sredstava kada je reč o „patriotskim“ novinama kada smetaju onima na vlasti? Ili, šta tačno misle oni koji neprestano podrivaju legitimnost Haškog tribunala – da će to povećati ugled sudstva kod kuće i da će mu obezbediti nezavisnost?

Meni su lično najzanimljiviji kritičari liberalizma i oni koji reč neoliberalizam koriste kao psovku. Čija oni misle da je vrednost zvana sloboda štampe? I šta tačno oni misle da ti liberali ili neoliberali smatraju odakle dolazi najveća pretnja slobodi štampe? Od kritičara i protivnika liberala ili neoliberala – ili možda od vlasti? Ili možda misle da je čudno da vlasti neće ustuknuti pred patriotama, nacionalistima, onima sa čistom krvi ili mišljenjem – ako su im ugroženi interesi? Ili misle da su zaštičeni oni koji rade u državnim novinama i televiziji ili ih uređuju? Ili oni koji hvale jednog ili drugog predsednika, ministra ili nekog drugog političara?

Bio sam u jednom času u predsedništvu Srpskog filozofskog društva. Tada je bila popularna parola „uhapsite Vlasija“. Pa je jedan član predsedništva predložio da se i mi pridružimo. Šta, pitao sam, ako sutra počnu da hapse i biju „naše“? Posle je došao 9. mart i sve ostalo. Ima nečeg u tom liberalizmu, samo se teško uči na tuđoj koži.

Peščanik.net, 02.09.2009.

Mala zelena knjiga - Zašto je Tadić ispoštovao Gadafija?

Uz orden kojim je Moamer el Gadafi počastvovao jedinog evropskog predsednika koji je prisustvovao obeležavanju četrdesetogodišnjice državnog udara u Libiji, Tadiću je prema protokolu pripala i jedna mala knjiga. Manifest svoje vladavine pukovnik nesebično poklanja verujući da može biti višestruko koristan, da na primer našem predsedniku pomogne da razume - kako se na vlasti ostaje 40 godina.

“Zelena knjiga” je kratko štivo, napisano po ugledu na Maovu “Malu crvenu knjigu”, čita se lako i iako nije jednostavna za razumevanje, jer ni logike ni konzistente misli u njoj nema, ipak je važno za razumevanje suštine vladavine čoveka kome je Tadiću bila čast da ode na jubilej.

Mrzi vas da čitate? Mene ne. I evo šta sam tu našla.

Izborna matematika

Ukratko, demokratija za Gadafija ne postoji, ona što se na Zapadu naziva tim imenom, u suštini je diktatura. Jer, iako neki izabrani predsednik neke demokratske zemlje, na fer izborima pobedi sa 51 posto glasova, on ipak nije izabrani predstavnik svih, posebno ne velikog dela građana koji nisu glasali za njega – u najmanju ruku 49 procenata njih. U realnosti, ta podrška je još manja, jer svakako čitava zemlja ne izlazi na glasanje, već je izlaznost, na primer (kada je odlična) oko 70 posto, sledi da sa svojih 51 procenata glasova, predsednik zapadno-demokratskog tipa zapravo ima samo nešto više od 35 procenata podrške ukupnog stanovništva, pa time nametnuto vlada velikoj većini svojih sugrađana, koji uopšte nisu ni glasali za njega. Zato je za Gadafija, zapadna demokratija – zapravo obična prikrivena diktatura. I zato su izbori nepravedni, nepotrebni i vode suprotno od volje naroda, samim tim ih treba i ukinuti.

To oko izbora vođe.