Zahvaljujem na pozivu da pred ovako visokim auditorijem govorim o pomirenju Srba i Hrvata i Srba i Albanaca. Ali priznajem: u ovom trenutku je od osećanja časti mnogo jače moje osećanje odgovornosti.

Vi biste, gospodo, večeras o dva vida, o dve krajnje tačke, jednoga u suštini istoga pitanja, koje ima istoriju dugu dva veka, mogli čuti predavanje bitno različito od ovoga koje ću ja održati, i molim vas da to imate u vidu. Zato i želim da vas, pre svega, obavestim o činiocima koji su odredili stanovište koje ću zastupati u predavanju.

Prvo, ja se bavim istorijom Jugoslavije. Predmet moje doktorske disertacije bili su nacionalni odnosi u prvoj Jugoslaviji. Tačnije, borbe oko karaktera ove nacionalno, kulturno, verski i jezički pluralne države. Kakvo treba da bude njeno uređenje: centralističko, koje bi sve ove razlike amalgamisalo, ili federalističko, u kome bi se, uz zajednički državni interes, pomenute razlike očuvale.

Želim, pre svega, da zahvalim urednicama Peščanika, Svetlani Lukić i Svetlani Vuković, na pozivu da, zajedno sa gospodom Deretom i Medenicom, predstavim najnoviju knjigu istoričarke Dubravke Stojanović – Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914.

Nikada nisam odbijala pozive da govorim o knjigama svojih koleginica i kolega. Činila sam to uvek sa emocijom prema autorima i sa distancom prema njihovim knjigama. U nadi da ću naići na razumevanje i kod Dubravke Stojanović i kod vas, priznaću da je večeras moja emocija jača nego obično i, valjda srazmerno tome, distanca veća. A evo zašto.

Posle školovanja kod odličnih profesora, najviše kod profesora Andreja Mitrovića, Dubravka Stojanović je, zajedno sa grupom istoričarki i istoričara koje danas u srpskoj istoriografiji već predstavljaju imena, istoričarski zanat počela da peče u Institutu za istoriju radničkog pokreta, koji se kasnije preimenovao u Institut za noviju istoriju Srbije.

U generaciji koju su ovi mladi ljudi zatekli u Institutu bila sam i ja. Htela ili ne, pratila sam njihovo ljudsko i profesionalno sazrevanje. Ne mučim se da nađem reč kojom bih izrazila naše višegodišnje odnose. Sasvim sigurno, uzajamnost je ta reč. Mi smo jedni od drugih učili: šta onda jedni drugima dugujemo?

Podržaću koaliciju, verovaću političkom lideru socijalista, ali moj respekt će uživati onaj koji kaže „Ja se stvarno kajem”. Ovde nikad nije bilo pravog osnova državne i društvene zajednice. Nije bilo radikalne kritike Miloševićevog nacionalnog programa, opozicija jeste bila protiv rata, etničkog čišćenja, ali ideja Srbije kao nacionalne države u etničkim prostorima nije bila tuđa opozicionom pokretu.

Politička istorija Srbije je istorija političkih sukoba i ubistava. Mi još nismo društvo koje konflikte može da rešava na miran način. U celom 19. i 20. veku nemamo vladaoca koji je mirno sišao sa vlasti, ili je prognan, ili ubijen. Imamo sukobe političkih partija koji idu do istrebljenja. Imamo ubistvo jednog bivšeg predsednika, reformatorskog premijera, previše nasilja. I moramo da kažemo da ćemo praviti sistem koji isključuje nasilje kao osnovu za pomirenja. Kad kažemo Hrvatima ili Muslimanima izvinite, to su politička izvinjenja i ja ih ne negiram, ona su potrebna. Ali, mora da se uvede kategorija kajanja za neke stvari. Verovaću političkom lideru socijalista, podržaću koaliciju, ali moj respekt će uživati onaj koji kaže: „Ja se stvarno kajem”, kaže u intervjuu za e-Novine istoričarka Latinka Perović.