Stara i na iskustvima boljih društava od ovdašnjeg potvrđena istina da vlast koja ima realnu viziju, pritom i kompetentnost da blagovremeno predviđa šta nam se može desiti i šta nam je činiti, stiče i u najtežim okolnostima, kao što je, recimo, sadašnja globalna finansijska kriza, pristojnu priliku da preživi. I da učini nešto dobro i narodu i društvu kojima vlada.

Da li je tako u Srbiji? Ako bismo se povodili za učestalim i, katkad, neobuzdanim optimističkim izletima srpskih političara, čini se da oni samo do pre neki dan nisu imali nikakav problem sa izazovima i pretnjama svetske krize. Baš suprotno, mnogi ministri naprosto su se utrkivali ko će arogantnije da uveri narod kako je srpski ekonomski, bankarski i socijalni prostor autohton, dakle, originalan, tako da jednostavno nema šansi da nam galopirajući »kapitalizam koji se raspada« nanese bilo kakvu štetu. Još kad zabrinutom i zbunjenom građanstvu jedan od potpredsednika vlade uteruje optimizam u kosti ničim izazvanom izjavom da bi Srbija, u stvari, mogla imati kolateralne koristi od finansijske krize najrazvijenih zemalja, teško je ne prisetiti se one čuvene Miloševićeve »misli« iz 90-tih da nam sankcije međunarodne zajednice ne mogu ama baš ništa. Šta više, može Srbija i bez sveta, i onako od njega stižu sve same nevolje, pretnje, ucene...

Uglađeni premijer Cvetković je za prvih stotinu dana (ne)rada svog kabineta sam sebi dodelio čistu peticu, a njegovi ministri bi pripisali sebi i lepšu ocenu nego što postoji na školskoj skali ocenjivanja. Da mogu, stavili bi na svoje junačke grudi i odlikovanja da bi dokazali narodu da su dali sve od sebe, a što Srbiji baš ne cvetaju ruže i oko evropskih integracija (suspendovane) i oko Kosova (izgubljeno), bogme, i oko ekonomije, zahuktale inflacije, »impozantnih« deficita, enormne korupcije, jedini pravi krivac je »opstruktivna i destruktivna« opozicija. Pa kad se pažljivije pogleda, možda je i bolje biti bez ikakve opozicije, u nekakvom sabornom jedinstvu svih patriotsko-nacionalnih političkih snaga, nego trpeti neopravdane kritike i da nam ovi »s druge strane barikade« u parlamentu i van njega stalno podmeću klipove.

Navikao se ovaj narod u novijoj istoriji na svakojaka čuda. Ona ga, valjda, i održavaju u životu hraneći ga neprestano nekakvom, po pravilu, lažnom nadom da će mu - samo što nije - biti bolje. Jedna stara vlastodržačka i ideološka matrica je dugo opstajala upravo ubeđujući široke narodne slojeve kako je sve što njeni »delegati« čine sračunato da im budućnost bude svetla i berićetna, pa i ovima danas nije baš preveliki napor da nađu formulu kako da svoje podanike drže u stanju ispraznog iščekivanja, ali i na pristojnoj distanci. Bar dok ne rešimo »vitalne državne i nacionalne interese«, recimo, »sačuvamo Kosovo za svagda« ili da moskovskoj braći po slovenskoj i pravoslavnoj duši osiguramo da se ovde osećaju kao kod svoje kuće.

Dan za danom - čudo za čudom. Tako je grčka »radnička klasa«, makar na jedan dan, načinila pravi dar-mar u svojoj državi pobunivši se protiv ekonomskih mera, inflacije, srozavanja plata od strane desničarske vlade, u Srbiji se, pod nepogrešivom dirigentskom palicom »socijalno-odgovornog« kabineta Tadić-Cvetković-Daćić, nešto slično ni u snu ne može zamisliti, a kamoli u stvarnosti desiti. Možeš ruskim državnim velikodostojnicima i gasnim i naftaškim oligarsima da predaš svo svoje energetsko (nacionalno) dostojanstvo, mereno milijardama evra ili dolara i - nikom ništa. Možeš ih odobrovoljiti desetinama provizijskih miliončića - a zašto im se ne bi i priteklo u pomoć kad ih je i tamo u Rusiji snašla velika nevolja da zbog »propasti kapitalizma« preko noći gube teške, neimarskim radom, stečene milijarde, a sve to, opet, svakodnevno brinući za sudbinu Kosova - to neće pokolebati ove naše gospodare da i dalje poručuju: »uzmi, baćuška, koliko misliš da ti treba, bar dok ima...« Možeš narod, kad je hladno a vreme mu nije, grejati »kulama od karata«, a kad je toplo, rashlađivatiti poskupljenjem ruskog gasa od tričavih 60 procenata, ili, pak, telefonskog brbljanja u postocima koje je teško i izvagati, dići će se poneki marginalizovani koalicioni partner, koji bi da stekne nešto političkih poena, tu i tamo poneki medij kome je još preostalo nešto od profesionalne radoznalosti i odvažnosti. Narod, opet, ćuti, trpi i pati, zapravo razmišlja kako da se sada sa gasa prestroji na »jeftinu« struju i doaka državi. A sindikati? Ma, šta mi reče! Da nisu, možda, to one interesne grupe i grupice, koje, zapravo, i ne znaju čemu služe, a savršeno pogađaju kad i šta treba otćutati, čekajući da i same, kao i naftaši, epsovci, telefondžije, budu rekonstruisane i dokapitalizovane, pa prodate. Kad se političari diče svojim biznis veštinama, što to, zaista, ne bi pokušali i sindikalni lideri. Koga je još briga što su političari opet zavrnuli narod za obećane besplatne akcije, što će ga, najverovatnije, pridaviti novom »starom deviznom štednjom«, »nacionalizacijom« crkavice koju je ostavio za ne daj bože. Ko se još sekira što se iz afere u aferu - što stihijno, snagom nekakve unutrašnje sile, koja izbacuje sav prljavi veš na površinu, što organizovano, kao plod jedne velike, dugotrajnije i fatalne trke domaćih političara i njihovih partija da naplate »transparentno« tenderisanje Srbije - tako efektno i bez ikakvih posledica za »ove naše kumove i tajkune« i političko-tajkunske prišipetlje razobličava fenomenologija grabeža upotrebe politike kao najunosnijeg zanimanja, suptilnog sejanja obmana kako nema te nepravde koja se ne da otkriti. A u stvari, svakodnevno se suočavamo sa vrhunskom manipulacijom, čija je svrha da »lociranjem« i »informativnim razgovorima« sa sitnim ribama, stvorimo privid borbe protiv korupcije i kriminala, možda malkice kompromitujemo političke protivnike, a usput prikrijemo najproždrljivije političke i biznis ajkule.

Kažu da se Nil Armstrong dugo i veoma sistematično spremao šta će, prilikom stupanja na površinu Meseca, reći a da mu poruka ne bude preterano patetična, još manje pretenciozna. »Mali korak za mene, veliki za čovečanstvo« je, tako, ušao u istoriju nekako prirodno, kao sastavni deo tog pionirskog čina, kao nešto što nije bilo smišljeno da zaseni samo »osvajanje« Meseca.

Taj problem, međutim, srpski »osvajači sveta« ovih dana nisu imali. Tadićeva i Jeremićeva ne baš diskretna uveravanja kako je izglasavanje rezolucije u GS UN da Međunarodni sud pravde u Hagu (savetodavno) proceni legalnost »jednostrano proglašene« kosovske nazvisnosti »veličanstven trijumf Srbije, ali i čovečanstva«, plod su manjka skromnosti (Srbija spasava svet) i spremnosti da se realno dimenzioniraju dometi jednog diplomatskog poteza, kao i uobičajenog manira srpskih političara da sebi, preko njih i Srbiji, onakvoj kakvu oni zamišljaju, pripisuju natprirodne moći. Tako je »uspeh« u Njujorku, bez imalo ustezanja i rezervi, domaćoj javnosti prezentiran kao trijumfalni povratak Srbije na međunarodnu scenu, među nesvrstane pogotovo, koje smo, inače, usput, posle kraha SFRJ tako neprilično ismejavali. Zatim sledi poruka kako je sve to, u stvari, konačni raskid sa »srpskom tradicijom« »pobednika u ratovima, gubitnika u miru«, pa sve do najbesmislenijeg i najpristrasnijeg tumačenja kako posle ove »pobede« čovečanstvo (zapravo, haški sud) nema drugog izbora osim da prihvati »činjenicu« da je Srbija bila uverljivija, dakle, pobedila. Što, opet, sugeriše da je nezamislivo da haške sudije, urgentno ili sporovozno, drugačije »presude« sem da su Albanci »nelegalno proglasili nezavisnost«.

Šta bismo mi da nam nema ministra odbrane Dragana Šutanovca? Verovatno bismo i dalje mislili da je bavljenje politikom, onako kako to čine političari njegovog kalibra i »renomea«, neka jako ozbiljna rabota, pa sve što oni kažu treba tako i shvatiti. Ma koliko njihove slavne misli bile neverovatno površne i plitkoumne i zadivljujuće neodgovorne.

Ipak, nema brige, imamo Šutanovca, živog i zdravog, ornog za mnoge mirnodopske i druge podvige, tu su i mnogi drugi, njemu slični, zaduženi za razveseljavanje i zbunjivanje naroda, prava galerija likova koja nepogrešiuvo ruši predstavu o političarima koji »znaju šta govore«. Nastavi li ministar zahuktalim tempom, pokopaće nam i poslednju iluziju kako smo, eto, na dobrom putu, što i nije baš tako loše ako smo odlučili da više ne nasedamo na svakodnevne političke obmane i kojekakve trikove.

Još se, u stvari, nije stišalo, po nekima, ushićenje, po drugima, zaprepašćenje javnosti lakoćom i »spretnošću« kojom je ministar vojni nedavno u Kažiprstu obrazlagao i operacionalizovao koštuničevsko-tadićevsku priču o vojnoj neutralnosti Srbije i njenoj »istorijskoj« misionarskoj podobnosti da bude most između Istoka i Zapada, a i »umurujuću« tezu da je snažna srpska vojska garant stabilnosti na prostoru Zapadnog Balkana, samim tim i »uverljiv argument« u odbrani »svete srpske zemlje«, Kosova, evo nam Šutanovca sa novom »ekskluzivom«. Procenivši valjda, kao i zahuktali dvojac Tadić-Jeremić, da vreme radi za Srbiju i da joj serija »diplomatskih pobeda« pomaže da bude prodornija, ponosnija, zašto ne, i drskija, ministar je, preko pariskog dnevnika Figaro, Evropsku uniju ozbiljno upozorio da se ne igra sa Srbijom, da ona gubi strpljenje, da Brisel MORA što pre da se odluči: ili će Srbiji otvoriti širom vrata Evropske unije ili će Srbija potražiti »druga rešenja sa Rusijom.« Kao da mu je u međuvremenu novopečeni »naprednjak« Tomislav Nikolić nešto patriotski savetovao, tek Šutanovac kaže da Evropa, »usporavajući naše približavanje Briselu, nastavlja da nas kažnjava zbog prošlosti i zato što još nismo isporučili jednog čoveka, Ratka Mladića, tražeći istovremeno da ne budemo bliski s Rusijom.«

Vraća li se to na srpsku, bogme, i regionalnu i svetsku scenu dobro poznati sindrom moćne i dominantne Srbije? Države, koja bi, makar za početak, bila »nezaobilazni« – što da ne – i »presudni faktor regulacije stabilnosti« tzv. zapadnog Balkana? Ekonomski, politički, ali i, kako se iz Beograda sve češće nagoveštava, vojni?

Dve najnovije izjave vrlo agilnog i ofanzivnog Borisa Tadića kao da ne ostavljaju nikakvu sumnju oko odgovora, a, opet, sve te dileme definisane su tako da mogu poslužiti i kao svojevrsna opomena sa preventivnom namenom, a i kao nagoveštaj da je srpski politički i državni vrh procenio da mu sve komplikovanije međunarodne okolnosti daju za pravo da svoju, po sopstvenom shvatanju, inferiornu poziciju zameni nekim oblikom – pokazivanja zuba. Ako ne prema onima (velikima) s kojima se ne može baš nekažnjeno poigravati, sasvim izvesno prema malim, reklo bi se, još nemoćnijim susednim državama. Posredno ili direktno – to više i nije tako bitno.

Da su stvari malo drugačije, što će reći, prizemnije od prenapregnute patetike, koja, po pravilu, prati ovakve ili slične svečarske priredbe, pokazalo se tog istog dana popodne kada je vlada, čiji je premijer, zajedno sa šefom države i predsednicom parlamenta, održao predavanje o neraskidivoj povezanosti »naše borbe za očuvanje Kosova« sa demokratijom, saopštila svoje »duboko žaljenje« što će se roman Šeri Džons »Dragulj Medine«, posle svih peripetija, ipak, pojaviti u slobodnoj prodaji. Vlada je, naime, nesrećna što su tim potezom »zarad komercijalnih interesa zanemarena i povređena osećanja pripadnika islamske vereispovesti.« Pravi razlog ove svojevrsne opominjuće vladine anateme je, u stvari, »nepromišljenost« izdavača koji zbog tiraža i para stavlja na kocku interese sopstvene države u započetoj svetskoj borbi za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Dakle, ako Kosovo, uprkos svemu, izgubimo, greh gubitka pašće na one koji »u složenoj i osetljivoj političkoj situaciji u svetu« nisu pokazali očekivanu dozu »nacionalne brige, svesti i patriotizma«.

Ko bi rekao da će srpski radikali za svega nekoliko dana postati hit sezone. Čak, po mnogo čemu, spektakularniji nego, recimo, ratifikacija SSP ili energetskog sporazuma sa Rusijom.

Kako god se radikalski čvor ostavkom Tomislava Nikolića na kormilo SRS raspleo, ili Šešeljevom »zarđalom kašikom« prepolovio, očigledno je da je Srbiji bila preko potrebna još jedna radikalska politička predstava, čiji je krajnji ishod neće učiniti (ne)srećnijom. Osim što ćemo se po ko zna koji put pitati zašto se »raskolu« u jednoj ekstremno nacionalističkoj, primitivno populističkoj političkoj grupaciji pridaje toliko važnosti u medijskoj i »ekspertskoj« javnosti. Pa i ničim izazvanoj, još manje valjanim argumentima potkrepljenoj proceni da će sukob Šešelj-Nikolić blagotvorno, terapetski takoreći, uticati na »dalji tok nezaustavive demokratizacije i evropeizacije« Srbije.

Zato se valjda u nekim ovdašnjim krugovima – po principu »što je babi milo, to joj se i snilo« – požurilo sa »utemeljenim spoznajama« da će Nikolićev »udar« na lik i delo svog političkog učitelja (»Sve što znam u politici naučio sam od Šešelja«) iz ševeningenske pritvorske jedinice, biti početak kraja srpskih radikala. Samim tim i (samo)uklanjanja poslednje prepreke koja ometa »zdrave snage« da Srbiju upristoje i civilizuju. U tom i takvom prebrzom trčanju, kragujevački »borac protiv demokrature«, kako radikali imaju običaj da nazivaju svoje političke rivale, dosadašnji neprikosnoveni Šešeljev zamenik i nepopustljivi sledbenik njegove ideologije srpskog nacionalizma, postao je sinonim za »demokratiju« i »reformatorstvo« istog časa kada je, poslavši poslednji pozdrav svom »prosvetitelju«, u maniru šumadijskog šereta i prepredenjaka, »negde zaturio blanko-ostavke« svojih poslanika.

Srbija nije Kina, ali reprezenti njenog političkog raspoloženja, izgleda, mnogo vole kineske poslovice. Tako se već poslovični izostanak prave reakcije vladajućih partija na još jednu militantnu radikalsku skupštinsku cirkusijadu, uveliko opravdavao »mudrošću« one čuvene »nije važno jel` mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe«. Možda će, posle svega, domaća »mačka« zaista uloviti »nešto«, ali će morati i da se pomuči da uverljivije nego dosad objasni nije li cena ponovljene sadomazohističke političke predstave »za široke narodne mase« prevelika da bi se, onako lakonski, preko nje prešlo u stilu »ćuti i plivaj, moglo je da bude i gore, a i miša ćemo, kako se čini, uloviti.«

Kada se podigla gusta parlamentarna magla odvratnog vonja, lako se moglo primetiti da je »lov na miševe« u srpskoj varijanti, zapravo, više bio lov u mutnom, u kome je svaki »lovac« imao neke svoje računice i kalkulacije, a, opet, svako prezadovoljan što »onaj drugi« nije stekao bilo kakvu prednost. Kada je odred radikalskih poslaničkih jurišnica ispucao sve svoje kletve na »najvećeg srpskog izdajnika« Borisa Tadića, poželevši mu da mu se »seme zatre« i da ga »sunce nikad ne ogreje«, sve se najednom, nekim volšebnim putem, umirilo, strasti su rashlađene u skupštinskom restoranu, »sloga« je opet zaposela skupštinske fotelje.