Šta povezuje tek usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalističku nacionalističku terevenku prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežiju političko-kalkulantsku klackalicu oko statusa Vojvodine?

Ponajpre, skandaloznost u „izvođenju radova“, potom i neverovatna količina agresivnosti, arogancije, pa i čistog bezobrazluka, kojim vlast u Srbiji nastoji da istera svoje, utera „red i disciplinu“ u „svim srpskim zemljama.“ Možda će deo javnosti - koji još gaji nade da je u Srbiji moguće uspostaviti evropski sistem vrednosti, koji neće počivati na logici zakamufliranog političkog i državnog nasilja ( i „batine koja je, ipak, iz raja izašla“), što će reći, neće imati etiketu privida i dekora - progutati ovu fazu jedne izrazito šizofrene, a, opet, brižljivo osmišljene strategije unutrašnje i spoljne politike.

Drugom, još manjem delu javnog (ne)raspoloženja, međutim, savršeno je jasno da se u Srbiji, zapravo, ništa neobično poslednjih dana i meseci nije desilo, osim što se gotovo fanatično ponavljaju ciklusi iz starih vremena. Nastavlja se „istorijska tradicija“ gotovo besprizorne vladavine političkog obrasca koji razmišlja samo o tome kojeg konja uzjahati da bi se postojeća količina vlasti očuvala. Uporedo s tim, stvoriti mehanizam (pod plaštom države i evropskih vrednosti) koji bi joj garantovao dugovečnost.

Fanatičnim, krajnje arogantnim, agresivnim i ignorantskim isterivanjem „sopstvene političke volje“, sa izrazitim elementima gotovo paranoičnog straha od „pada vlade“ i „zavere desnih snaga destrukcije i opstrukcije“, vlast je uspela da progura izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, kršeći i najelementarnija pravila parlamentarne procedure i demokratije.

Količina partijskih nagodbi, kalkulacija pa i čistih stranačko-poslaničkih marifetluka bila je naprosto previše frapantna da bi se tek tako prešlo preko katastrofalne činjenice da je Srbija, voljom „proevropskih“ političkih snaga, pre svega, umesto poboljšanog demokratskog Zakona o medijima, dobila još jedan, ovog puta, medijski krivični zakonik. Samo dan nakon što je parlamentarna većina, ne hajući nimalo ni ko će joj biti partner u ovoj, najblaže rečeno, sumnjivoj političkoj igri, još manje kakve će štete udar na medije proizvesti, oglasio se Trgovinski sud u Beogradu porukom da je apsolutno spreman da Zakon dosledno i konsekventno sprovede.

To je, da podsetimo, onaj isti – nekad se zvao Privredni sud Beograda - koji je krajem 1994. godine, postupajući po direktivi Kontićeve Savezne vlade (zapravo, Miloševićeve ekipe za medijske progone), ukinuo tadašnju nepoćudnu Borbu, isterao na ulicu čitavu redakciju, pustio u opticaj tzv. Brčinku, po funkcioneru SPS, koji – kakve li doslednosti – po principima tadićevsko-dačićevskog „istorijskog pomirenja“ karijeru danas nastavlja u Ministarstvu obrazovanja. Egzekutor svega bio je još jedan provereni kadar „svih ideologija“, do pre nekoliko godina miljenik „proevropskih demokratskih vlada“, sudija Goran Kljajević. To je, zapravo, bila generalna proba za neviđenu hajku na medije koja će uslediti usvajanjem tzv. Šešeljevog zakona o javnom informisanju 1998. godine.

Zanimljiva situacija: najpre je država, odnosno politička oligarhija na vlasti, svojim (ne)činjenjem stvorila (ili mu je odlučujuće kumovala) frapantan haos na medijskom prostoru, a kad je taj „nered“ došao po svoje i počeo da naplaćuje dugove od svojih tvoraca, spustila je rampu. Porukom „što je bilo bilo je, ne može više tako“, najavila je uspostavljanje strogog medijskog „reda, rada i discipline“, što je izvršilac (zadatog) posla, isfrustrirani ministar kulture Nebojša Bradić već nazvao „vrhunskim demokratskim obrascem“ u ovdašnjoj interpretaciji evropskih vrednosti. Tako se u vremenskom razmaku od nešto više od jedne decenije, od famoznog „Šešeljevog“ ili „Vučićevog“ Zakona o informisanju, kome je bilo namenjeno da po kratkom postupku, prekim prekršajnim sudovima, golom (državnom) represijom eliminiše svaki medijski (i politički) oblik prkosa i otpora, dospelo do samog praga tzv. Dinkićevog zakona. Njegova suština je da toj istoj represiji namakne demokratsko odelo, a sam medijski korpus pretvori u monetu za međusobne političke i vlastodržačke konfrontacije i nadgornjavanje. Činjenica da su se okolnosti od 1998. do 2009.godione izmenile, ipak, ne otklanja utisak da je i danas na delu istovetni cilj – pod plaštom navodnog obračuna sa najezdom tabloidnog primitivizma, očistiti medijski prostor od nepodobnih i tako „prepariranog“ podvesti ga pod apsolutnu kontrolu države i politike. Ako je i koliko je tako nešto moguće danas izvesti bez većih lomova i protesta.

Velika trka je krenula. U narednih šest meseci, kako su zamislili tvorci novog zakona, džungla od nekih 600 (ne)postojećih političkih partija, stranaka i pokreta trebalo bi da se pretvori u šumarak, tačnije u lepo uređeni dvored koji će putnike namernike voditi ka srećnijoj i prosperitetnijoj političkoj Srbiji. Za tako nešto će biti potrebno sakupiti 10.000 potpisa „punoletnih i poslovno sposobnih“ građana, čiji će nepogrešiv osećaj za odabir „one prave“ biti presudan. Kroz sito i rešeto zakonskog „pročišćavanja“ političke pozornice Srbije, dakle, proćiće sve političke organizacije, čak i one koje zauzimaju mesto u registru, a datiraju još iz završne faze života bivše SFRJ.

I gle čuda, najpromućurniji u osmišljavaju ove zakonske naredbe, bili su i najbrži. Samo dan-dva nakon što je krenula velika metla, Demokratska stranka je slavodobitno saopštila da je završila posao, prikupila dvadesetak hiljada potpisa i tako jasno stavila do znanja kakvu je sebi ulogu u budućem političkom ustrojstvu Srbije namenila. U svom prepoznatljivom maniru, pokreće i realizuje, uglavnom, strateške, reklo bi se, istorijske misije ( I Kosovo i Evropa, uprkos svemu, nacionalno pomirenje partizana i četnika, i kapitalizam i socijalizam, i EU i Rusija i nesvrstani), koje bi trebalo da je ovekoveče kao bogomdanog nacionalnog prosvetitelja i sveukupnog reformatora.

Neki eksperti su, valjda po inerciji, a možda i po običaju da je sve što potiče od vrhovne vlasti, iliti novog gospodara, samo po sebi dobro i korisno, požurili sa komplimentima i procenama da će drastična revizija registra političkih stranaka očistiti Srbiju od političkog treša poput partija joga-letača i običnih pijanaca, ukloniti sve što je estradno, samoreklamersko i podrugljivo, upristojiti političke prilike, uspostaviti kakav takav red. Niko pametan, naravno, neće osporiti da Srbija ima previše partija, da mnoge od njih služe za jednokratnu upotrebu (ali ostaju na spisku), da to mnoštvo najčešće srpsku politiku u vreme izbora pretvara u masovni politički i medijski cirkus za uveseljavanje naroda. Što, ipak, za dve decenije od (formalnog) uvođenja parlamentarne demokratije, čak ni posle 5.oktobra, nije bilo nijednog pokušaja da se uspostave nekakva pravila političke igre, razlog valja potražiti upravo u tome što je režim, preko svojih institucija, naročito državne bezbednosti, formirao i finansirao tzv. satelitske partije kojima je, s jedne strane, stvarao neviđenu konfuziju, a, s druge, lakše i nesmetano manipulisao i svoje političke rivale ismejavao i kompromitovao.

Svaka, a naročito samouverenost bez pokrića, kadtad se skupo plati. Koliko je toga svesna Demokratska stranka, kao vladajuća i, manje-više, neprikosnovena na srpskoj političkoj sceni, pokazaće vreme. Ipak, koliko juče su se njeni vodeći lideri i funkcioneri (samouvereno) udarali u prsa podatkom da im je rejting od nekih 40-tak procenata ubedljiv i nesalomljiv, a već ovih dana drma ih šokantno saznanje da baš i nije tako. Doživeli su poraz, ili »slavno« drugo mesto iza naprednjaka na lokalnim izborima u Zemunu i skoro tradicionalnom uporištu demokrata, na Voždovcu. Pobeda u marginalnom Kosjeriću teško da će im ublažiti utisak da im je popularnost u silaznoj putanji, ali će, valjda, imati nekog dejstva da ove »usputne izborne epizode« shvate kao simptom s kojim se moraju ozbiljno suočiti.

Neozbiljna, pomalo komična postizborna igrarija sa poništavanjem glasanja na tri voždovačka biračka mesta možda će DS-u i Borisu Tadiću donetu utešnu nagradu kako su i u ovoj važnoj beogradskoj urbanoj opštini makar za jedan odbornički mandat bolji od konkurenta (a ni to nije sigurno), ali im problem koji imaju sa samima sobom neće rešiti. Uspavaće ih dodatno, uveriti da lokalni izbori nisu pravo merilo, da je jedna priča na lokalu, druga na nivou države, da je očajno slab odziv birača logična posledica tranzicionih muka i socijalnih peripetija, a ne i reakcija na njihovo nadobudno ponašanje, da su, zapravo, na pravom putu samo što to birači, zbog svoje rezignirajuće lenjosti, nisu prepoznali. Neće demokrate pokolebati ni oštre kritike iz biračkog tela da su kao partija socijaldemokratske orijentacije tu levičarsku, socijalnu komponentu podredili nacionalnoj, »državotvornoj«, forsirajući već otrcanu floskulu kako je interes države i nacije iznad svakog pojedinačnog. Postali su menadžerska mašina za proizvodnju tranzicionih profitera, u kojoj leva fraza, u stvari, postaje uobičajeni manir »leva ruka-desni džep«, dakle, maltene vrednosni, čak ideološki princip. Nije malo onih koji će reći da je Demokratska stranka, posle Zorana Đinđića, izgubila dušu, ali je dobila neprikosnovenog vođu, neprobojni unutrašnji »demokratski centralizam«, gotovo apsolutnu vlast i, na kraju, spoznaju da količina (nekontrolisanog) vladanja, ako se s njom postupa loše, nedomaćinski i neprilično, neminovno vodi u propast.

Očekivalo se da će kurtoaznost prekriti razočarenje. Ispalo je, ipak, da je nezadovoljstvo (ne)učinjenim bilo jače od uobičajene uglađene diplomatske komunikacije, pa su osmesi više imali ukus kiselosti nego zadovoljstva epilogom razgovora.

Takav bi otprilike bio »spoljni« utisak nakon poslednjeg boravka glavnog haškog tužioca Serža Bramerca u Beogradu, a zapravo bi se sve moglo svesti na jedan jedini zaključak: ista meta – još veće odstojanje. Drugim rečima, Bramerc je pokupio sve informacije za junski izveštaj Savetu bezbednosti UN, prekoreo domaćine zbog komentarisanja presuda haškog suda ostavivši ih u čvrstom uverenju da su i ovog puta u pravu (ma šta se u Hagu i Briselu o tome mislilo), da će im Bramerc udeliti još jednu prelaznu ocenu, ali i u stanju rezigniranosti što ni sredinom juna u Njujorku neće stići do one magićne formule o »punoj saradnji«. Pošto Srbija misli da je (što se nje tiče) učinila sve da zadovolji nezasite apetite haških tužilaca i sudija, da je bila »kooperativna preko mere posle koje se ruši državni i nacionalni ponos«, sasvim je prirodno što su se beogradski političari opredelili da po svom starom običaju, još iz vremena najžustrije Koštuničine antihaške kampanje, naoštre i pokažu – trule zube. Odnosno, očitaju Bramercu odgovarajuću bukvicu i tako još malo (više) zabibere ionako već po ko zna koji put zahuktalo antievropsko raspoloženje u javnosti.

Građani i građanke Srbije opet su na mukama šta da izaberu: optimizam ili pesimizam. Njhovi političari, međutim, tu dilemu nemaju. Oni su nepopravljivi optimisti, koji od tog manira ne odustaju čak ni kada njihove konfuzne, kontradiktorne, najčešće zbunjujuće izjave stvaraju veliki metež u javnosti.

Odmah da bude jasno: nije reč o krizi, odnosno o recesiji koja je, uprkos doskorašnjem optimizmu iz državnog vrha da će nas zaobići, već tu, niti o traganju za modelom kojim će zatečena država popuniti rupu u budžetu od »tričavih« stotinak milijardi dinara. Narodu je još iz Miloševićevih vremena jasno da će mu račun raskalašne države kad tad stići. Ostaje još samo da se utvrdi ima li ovde siromašnih kojima valja udeliti koju veknu (besplatnog) hleba ili će svi biti proglašeni bogatašima koji će »solidarnim porezom« spašavati državu od bankrota. Radi se, u stvari, o jednom drugom optimizmu kojim se »naši« političari svakodnevno i neobuzdano frljaju kao s padežima. A koji, po njima, samo što nije postao nova stvarnost koja će prekriti silne sekiracije i stresove od trenutka kada je »sveznajuća« vlast »iz dobro obaveštenih krugova« saznala da vaskoliki svet drma globalna ekonomska kriza, i da nema šansi da »originalna« i »vodootporna« Srbija bude pošteđena.

Po svemu sudeći, vlada je uspela da ugasi ili bar lokalizuje požar koji je sama podmetnula. Uz »kozmetičke« prepravke, koje, zapravo, idu za tim da umilostive crkvenu hijerariju, a da suština ostane nepromenjena, vratila je antidiskriminacioni zakon u skupštinsku proceduru sa varljivom nadom da i ovaj, poslednji u nizu njenih  autogolova (kako reče Rasim Ljajić, predlagač zakona), neće uzdrmati unutarkoaliocione odnose. Ubeđivala je samu sebe da je ispravno postupila što je, grubo narušivši pravila parlamentarizma, »dala još jednu priliku« crkvenim zajednicama da pokažu na delu ko je ko na srpskoj političkoj i društvenoj sceni, ispalo je da je prokockala i ono malo preostalog sopstvenog kredibiliteta kreatora evropskih vrednosti (na srpski način), a pritom je navukla bes »razočaranih« predstavnika »tradicionalnih« verskih zajednica. Preciznije, nekih srpskih vladika.

Kolikogod izgledalo da je predsednik vlade Cvetković (ili, zna se ko, iznad njega) našao recept kako da se njegov kabinet izvuče iz vruće kaše koju je sam zakuvao i to sa što manje modrica, štete zbog ovog poteza su vidljive i golim okom. Dajući za pravo crkvenim velikodostojnicima da  nekažnjeno, u vladinoj »avliji« propovedaju »hrišćanske vrednosti« kako njihovi kanoni nalažu, država je jasno stavila do znanja da, ipak, nisu »svi jednaki pred zakonom«, a crkvama je omogućeno da ostanu pri tome da ni »svi ljudi nisu jednaki pred bogom«. To praktično znači da sve institucije koje su zaštićene imunitetom – a takve su vlada, parlament, pravosuđe i sveštenstvo – mogu zakon tumačiti i sprovoditi kako im kad odgovara, pa otud i pitanje zašto se uopšte donosi propis, koji treba da spreči svaki, ama baš svaki oblik diskrinacije, ako će za njegovo (ne)poštovanje biti sankcionisani samo oni kojima je imunitet nedostupna privilegija. Možda će se time ispuniti forma za dobijanje »belog Šengena« i umiriti Savet Evrope, ali se suštinski problem diskriminacije ljudi po raznim osnovama kod kuće neće rešiti. Neće, na primer, sprečiti poslanika Velimira Ilića da za skupštinskom govornicom nekažnjeno plasira rasističku mržnju, primitivizam koalicionog partnera, jagodinskog gazde i »pouzdanog Evropejca« Dragana Markovića Palme, niti će pokolebati ekstremne krugove u SPC da preko svojih »tribina« i »ispostava«, odnosno institucionalnih oblika uticaja (Obraz, Dveri i njima sličnih) i medija, »pročišćavaju« Srbiju od »Cigana, Jevreja, ustaša, balija, pedera...«