1. Tadić i Dačić

Ovih je dana nekoliko antologijskih fotografija uresilo naslovne stranice naših novina. Na jednoj Boris Tadić i Ivica Dačić igraju basket. Tu fotografiju kao da su komponovali Đorđo de Kiriko, Rene Magrit i Corax, zajedno.

Đorđo de Kiriko bio bi zadužen za metafizičku komponentu: kao i na njegovim „metafizičkim“ platnima, scena se odigrava usred bela dana, pod raspomamljenim suncem (temperatura je toga dana kada su Tadić i Dačić igrali basket na Tari bila barem 37 stepeni), akteri obučeni u belo, scena nestvarna, više komična no preteća: Dačić pod košem, pogleda uperenog naviše, desnom rukom pokušava da baci loptu sa strane, izbegavajući tim pokušajem Tadićevu ruku ispruženu u blok.

Magritov ironični udeo bio bi u modnim detaljima: Tadić je u elegantnoj beloj majici sa kratkim rukavima, što još nekako i može da prođe, ali Dačić je u beloj košulji sa predugim rukavima zakopčanim oko članaka, što je naprosto smešno.

Samo bi Coraxu, pak, moglo da padne na pamet da ta dva lika postavi na košarkaški teren: Dačić, naime, i nije baš košarkaške konstitucije. Naravno da je reč o ritualnom činu, o sceni za javnost, kao i kada političari sade drveće ili u izglancanim crnim cipelama i elegantnim odelima ubacuju lopatu betona u temelj kako bi označili početak gradnje, ali ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo.

Sa jedne strane politika je stvaranje i održavanje racionalnog poretka, ali sa druge strane ona je događaj koji izmiče proračunima (politička odluka, naime, ne mora da počiva ni na kakvim proračunima ili predviđanjima), pa je utoliko ta fotografija izraz napora da se konstituiše nekakav racionalni temelj političkog delovanja. Tadić i Dačić moraju jedan drugoga da ubede u uzajamnu lojalnost i oni to i čine kako znaju i umeju (uglavnom usiljeno i teško, ali stiskaju zube i rade): zajednički grade puteve, zajednički dočekuju rumunskog predsednika i vode ga na Taru, igraju basket i uopšte druže se.

Prizor je to koji teško može da izazove napad radosti i sreće, ali ako ne uočimo napor da se takav prizor uopšte uprizori, ako zaboravimo da je apsurd te fotografije manja cena od, recimo, radikala i Koštunice na vlasti, ako, čak, pomislimo da je ta scena uslov mogućnosti da se Srbija iskobelja iz sengrupa u koji su je radikali i Koštunica tako etnuzijastički trpali (i Dačić većim deom svoje karijere, da se ne zaboravi), ako, dakle, u toj fotogtrafiji ne vidimo ništa od toga, onda je prilična verovatnoća da nećemo uočiti ni mogućnost konstituisanja političkog prostora na ovdašnjoj unakaženoj političkoj sceni.

Kada su se na otvaranju Olimpijade srpski sportisti pojavili na stadionu, srpski predsednik i ministar inostranih dela ustali su da bi ih pozdravili, ali za razliku od drugih političara koji su pozdravljanje obavljali uglavnom staromodnim mahanjem ruku, ova dvojica su to uradila na malo neobičan način: podigla su po tri prsta na svakoj ruci.

Po rečima predsednika Tadića, koje prenosi Politika od 10. avgusta, taj gest je malo iznenadio američkog predsednika Buša, pa ga je ovaj pitao, Buš Tadića to jest, šta mu to znači, to sa tri prsta. Tadić je ovako objasnio šta je odgovorio Bušu: „To je sveto trojstvo, što je njemu bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta“ i dodao (premda je i ovo bilo dovoljno) da se „za to borimo i da je to naša ideja“.

Sve je počelo jednog kišovitog letnjeg dana... osim ako nije bio sunčan i suv... kada je predsednica skupštine Republike Srbije, doktorka Đukić-Dejanović, visokokotirajuća u hijerarhiji Socijalističke partije Srbije, prilično naprasno proglasila dvonedeljnu pauzu u radu parlamenta. Jeste da su radikali divljali, ali zar je to ikoga iznenadilo? Iste večeri uhitilo je Radovana Karadžića. A onda je Ivica Dačić izjavio da nema ništa s tim. Ajde!

Verovatno bi bilo zgodnije kada se sve ovo ne bi događalo baš nama, ali s nešto distance prema događajima i prema sebi, ovdašnji posmatrač zbivanja ovdašnjih (i, hteo ne hteo, njihov učesnik) morao bi da prizna da je reč o urnebesnim kombinacijama. Nije isključeno da je sve što se događalo od trenutka kada je predsednica parlamenta prekinula zasedanje, samo sticaj okolnosti, samo nasumično slaganja kockica, slepo odvijanje slučaja, što bi značilo da ovu političku burlesku (krajnje ozbiljnu, razume se, burleska mora biti ozbiljnom da bi uopšte bila burleska) nije režirao niko, ali prokleta logika ne može da odoli, a da čitavom zbitiju sa hapšenjem Karadžić Radovana, čak i pre nego što se karte budu pootvarale (a pootvaraće se, saznaćemo sve, i ko ga je hapsio, i kako, i gde, i ko je za to znao, a ko nije), ne prida značenje koje se protivi sudbinskim sklopovima.

Na Koraksovoj karikaturi, objavljenoj u „Danasu“ od 8. jula, vidimo samog Koraksa kako, sedeći za svojim radnim stolom, u kantu za smeće upravo odlaže svog malog Koštunicu, dok iz kante već viri njegov, Koraksov, mali Milošević.

Zašto je ova karikatura genijalna?

Na ravni poruke stvar je potpuno prozirna: Koštuničina era je upravo okončana i Koraks baca u smeće svoj glavni lik iz te ere. Neće mu (nada se Koraks, a i mi s njim) taj lik više biti potreban. I mali je Milošević, onaj koji viri iz kante, takođe veoma dugo bio glavni Koraksov lik, već neko vreme je u kanti, ali se, tu i tamo, ume ponovo ukazati u njegovim karikaturama (pre svega kao zloduh).

Na ravni tumačenja može se primetiti da biti Koraksov glavni lik nipošto nije čast koju bi poželeo bilo ko ko drži do sebe (videti, na istu temu, odličnu nuspojavu Teofila Pančića u „Vremenu“ od 10. jula).

Na ravni recepcije Koraksovih karikatura, pa i ove o kojoj je reč, verovatno ne bi bilo teško pokazati da one ne samo da nisu smešne, već su i potpuno nerazumljive respektibilnom delu srpske populacije, pri čemu razumljivost i neuočavanje komičnog elementa nisu stvar naprosto odsustva smisla za humor, ili pripadnosti određenoj, manje obrazovanoj socijalnoj grupaciji, već pre svega pripadnosti određenom političkom pogledu na svet. Teško da su slobisti (sa izuzetkom Milana Milutinovića, po sopstvenom priznanju) uživali u Koraksovim karikaturama, a sme se tvrditi, čini se bez velike bojazni od greške, da oni, naprosto, karikature nisu razumeli ni na ravni poruke.

1. Sadašnjost (ili: o vidljivosti)

Trima malim parlamentarnim partijama, DSS, SPS i LDP, u narednom periodu, do sledećih parlamentarnih izbora dakle, bili oni redovni ili vanredni, predstoji žestoka borba za opstanak. DSS Vojislava Koštunice možda i neće da ispadne iz prve lige (parlamenta), ali ako ne napravi radikalan zaokret od radikalizma u koji ga je uveo Koštunica, odnosno ukoliko ne postane podnošljiva konzervativna stranka sa po kojom suvislom idejom, DSS gotovo da nema izgleda da uveća svoje biračko telo, ali je zato na odličnom putu da ga umanji. Predlog za promenom šefa stranke ovde nikako ne bi trebalo razumeti kao ciničnu intervenciju, već kao normalnu reakciju u pokušaju da se stranka, koja se respektibilnom brzinom topi, održi u životu. Perpsektive SPS su, u ovom trenutku, najneizvesnije i najdirektnije zavise od Dačićeve sposobnosti da najzad uradi nešto i na polzu ove zemlje koju je tako veselo razarao više od decenije. U poređenju sa ove dve stranke LDP Čedomira Jovanovića, kao savremena partija (doduše ne sasvim jasnog ideološkog profila) koja cilja na mlado biračko telo i koja pokušava da promoviše vrednosti koje se prepoznaju kao “evropske” – znaci navoda označavaju izvesnu zadršku koja se protivi olakim upotrebama s jedne, i obilnim zloupotrebama te sintagme s druge strane – nesumnjivo ima izgledniju perspektivu, ali, isto tako, LDP je pokazao da ima solidne kapacitete da sam sebe zatre, naročito uzimajući u obzir njegovu vrlo nezahvalnu (o)poziciju u postojećoj raspodeli karata. Iako formalno nije na vlasti LDP će, ideološki i programski, morati da podržava najveći deo poteza Tadićeve vlade, dok u kritici mora da pokaže različitost u odnosu na radikale i DSS. Drugim rečima, LDP se nalazi uz skute džina koji raste, u senci DS Borisa Tadića, a da mu ne može biti ni jasna podrška, ni jasna opozicija. (Verovatno nije potrebno previše obrazlagati da, uprkos strateškom partnerstvu, DS na LDP neće da gleda s ljubavlju i to ne toliko zbog skorašnjeg “neverstva” koliko zbog toga što je LDP stranka koja računa, barem za sada, na isto biračko telo.) Na prvi pogled takva pozicija daje širok manevarski prostor, ali s obzirom na unutrašnju dinamiku LDP – partija liberalne orijentacije nesklona ustupcima –, pa i samog Čedomira Jovanovića – tehnolog vlasti bez jasno artikulisanih strateških političkih ciljeva u širem smislu –, prostor koji želi da zaprema LDP uopšte nije udoban. Osnovni problem LDP biće vidljivost: ukoliko uspe da izađe iz senke DS, a da, istovremeno, održi jasnu distancu u odnosu na ekstremmno političko krilo, odnosno ukoliko se nametne javnosti dobrim i jasnim idejama na dovoljno razborit i ubedljiv način, LDP ima šansu da preživi.

Kako to uraditi?

Koštunica, naravno, nije izgubio Kosovo – izgubili su ga, da se ne zaboravi, Milošević, Šešelj, Nikolić, Dačić, Vučić, Mrkonjić & co – ali je svojom sumanutom politikom insistiranja na očuvanju suverenosti Srbije, politikom u koju je uvukao celokupnu političku elitu Srbije, napravio štetu za čije će saniranje biti potrebno, da citiramo samog dr Koštunicu, „mnogo, mnogo godina“.

Iako bi uzimajući u obzir njegovo obrazovanje i njegovu naučnu karijeru, Koštinica morao da vlada barem teorijskim pristupom (ili bolje: pristupima) suverenosti, ispostavilo se da on, valjda od previše vremena skrckanog po partijskim prostorijama, u zgradi vlade i onoj jaruzi u kojoj je uporno proslavljao Dan državnosti (umesto da je, kao drug Uljanov, sedeo na tavanu i učio, učio, učio...), nema pojma šta se događa ni na teorijskoj, niti na real-političkoj ravni.

Kada Tadić progovori o nacionalnom pomirenju, a nacionalno svesna inteligencija razdragano podrži tu njegovu nepromišljenu i nedomišljenu fintu, belodano je da tu nešto (ništa) ne valja, i to manje zbog Tadićevih olako izgovorenih reči, tog jeftinog političkog trika, koliko zbog razdraganosti nacionalne inteligencije: šta god je ova potonja, nacionalna inteligencija to jest, podržala, otišlo je u vražju mater (utoliko Tadić ima dobre razloge da se zabrine za sebe).

Šta je, dakle, sadržina plemenitog usklika o nacionalnom pomirenju? Bilo je nekih Srba koji su, koliko do juče, tamanili najpre nesrpski živalj u ime plemenite nacionalne ideje (ideje nacionalnog), pa su potom, kada je ponestalo nesrba prionuli na same Srbe. Valja dodati, istini za volju, da ovi poslednji Srbi i nisu bili neki Srbi – eno vam ga Đinđić – pa je utoliko veliko pitanje, s gledišta nacionalno svesne inteligencije, da li je tu uopšte reč o srpsko-srpskim razmiricama, ili naprosto o procesu prirodne selekcije.