Pošto su Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo, crnogorskoj ambasadorki i makedonskom ambasadoru naloženo je da napuste zemlju. To znamo. Reakcija domaće javnosti bila je burna: s jedne, one patriotsko-tabloidne strane, uglavnom je pljuštalo po Crnoj Gori i Makedoniji (i, onako usput, rutinski, po domaćim izdajnicima), s druge, pak, pljuštalo je po Tadiću. Znamo i to. U prvoj reakciji nema ničeg novog, poslovično je glupa i odvratna. Druga je, međutim, unekoliko čudna.

Ni dva dana posle proterivanja ambasadorke i ambasadora, a usred opštenarodne tuče u Podgorici, Tadić izjavljuje kako problemi koji u ovom tenutku postoje između Podgorice i Beograda ne bi smeli da budu trajni. Dan posle toga (ili dan pre toga), izjavljuje kako postoje (dobre) šanse da se Beograd dogovori sa Briselom oko raspoređivanja EULEKSA na Kosovu. Đelić je, pak, najavio izglasavanje o jednostranoj primeni nekih odredaba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dakle ono što je Oli Ren bio predložio nakon holandskog odbijanja da se Sporazum odmrzne. Valja podsetiti da se, posle Renove ponude, Đelić nešto kao bio femkao, nešto zatezao i treptao okicama, ali eto, poslušasmo jedan (jako) dobar savet. Nešto posle toga, posle Renove „nepristojne ponude“ (kako su se patriotsko-tabloidni mislioci duhovito dosetili), Tadić je odleteo u Nujork i živo se založio za stvar Kosova. Čak je izvoleo izjaviti kako bi se, u slučaju da neko uslovi ulazak Sbije u Eropsku Uniju priznanjem Kosova, odlučio za teoritorijalni integritet zemlje. Zvučalo je, blago rečeno, obespokojavajuće.

Čitava (hala)buka, koju je glede „Godišnjeg izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava“ (za 2007.) proizveo vazda ekscentrični patriotsko-patrijarhalni blok ovdašnji, ne bi zasluživala ama baš nikakvu suvislu reakciju da se u samom jezgru „zapleta“ – kako to već biva kada se igre „kolariću-paniću“ prihvati rečeni svetonazor („sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo“) – nisu splele upravo poslovična odvratnost sa jednako poslovičnom beskrupuloznošću i upravo klinički neizlečivom amnezijom.

No, najpre obavezni deo programa. Umjetnički dojam dolazi kasnije. (Ups! Rečenica na hrvatskom! Mayday! Mayday! Ofirao sam se, otkriće ko stoji iza svega!)

Dakle, umetnički utisak malo kasnije.

Odmah moram da kažem da uopće ne delim dojam Brane Crnčevića da se „Izveštaj“ čita „lako“, te da je reč o „zanimljivom cinkaroškom štivu“ (NIN, 25.09.08, str. 23). Istini za volju – i to moram odmah da priznam – moje poznavanje cinkaroških izveštaja upravo je nikakvo, pa bi, utoliko, ipak valjalo verovati iskusnom B. Crnčeviću koji je, ako ništa drugo, u svojstvu bliskog prijatelja lica poznatog pod imenom Stanišić Jovica, imao uvid u tu vrstu izveštaja. Cinkaroških, to jest. Šta bi se inače, kog đavola, jedan pesnik imao družiti sa policajcem? I to ne baš običnim. Tražio nadahnuće, može biti? Zaranjao u Jovičin kameni pogled i u njegovim nesagledivim dubinama (za svakog nesagledivim, dabome, osim za pesnika i, da se ne zaboravi, Milošević Slobodana...) otkrivao, šta-ti-ja-znam, prefinjenog pijanistu koga su teške životne okolnosti nagnale da se lati nezahvalnog posla odbrane napaćene otadžbine? Za razliku od mene, dakle, Crnčević B., verovatno, zna o čemu priča. Mislim, možda su cinkaroški izveštaji doista lako i zanimljivo štivo, pošto je mene ovaj izveštaj, da prostite, smorio posle prvih pet stranica pa sam – priznajem i ovo – manje više preskočio ostalih 78 tisuća. Stranica. (Uzgred, s obzirom da sam već dva puta svašta priznao, a da me niko ništa nije pitao, da li to znači da je ovo neka vrsta samocinkarenja? Da li to, onda, dalje, znači da je tekst koji uvaženi posetilac sajta upravo ima pred sobom, lako i zanimljivo štivo? Ili se, pak, računa samo kad se cinkari netko drugi, dok ova vrsta, da tako kažemo, samorefleksivnog cinkarenja, pripada drugom, manje lakom i manje zanimljivom žanru?)

(i druga glupa pitanja)

Pošto je Evropska unija odbila da odmrzne Prelazni sporazum (Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), Oli Ren, visoki činovnik gradilišta „Evropa“, predložio je Srbiji da jednostrano primeni neke od odredaba SSP. Na taj Renov predlog Božidar Đelić je nešto zanovetao u smislu kako mi, to jest Srbija, tražimo „formalne garancije da će ono što budemo radili zaista biti tretirano kao primena SSP-a u Srbiji, a da se ne desi da mi sve radimo, a neko iz EU kaže da se računa samo ono što se čini posle odmrzavanja sporazuma“. Pa dodaje (Đelić): „Možda će neko reći da smo previše oprezni, ali imamo razloga da budemo“ („Politika“ 17. septembar). U redu. Đeliću to valjda spada u opis posla, to da zanoveta i traži formalne garancije koje, uzgred, teško da će dobiti, jer šta kog đavola, u ovom slučaju, znači formalna garancija? Kao da, primenjujući jednostrano odredbe SSP, ne radimo za sebe? To je kao kada bismo potpisali ugovor u kojem se predviđa da ćemo, uz ostale odredbe, da peremo zube, pa ako ugovor ne stupi na snagu odmah onda, valjda, treba da tražimo formalne garancije o tome da će nam se, dok ugovor ne postane delatan, pranje zuba računati kao da je taj ugovor na snazi, inače nećemo da peremo zube, ko im jebe mater!? Isto tako u opis patriotsko-patrijarhalne perspektive spada da odmah primeti kako nas je Evropa još jednom obmanula, znali su oni to, patriote to jest, i evo im ga sada na, evroreformistima i evrounijatima, to je ta njihova Evropa. Valjda zbog toga Đelić, preuzimajući deo tog svetonazora, dodaje ono o opreznosti i razlozima za opreznost. I tako dalje. No, zadržimo se još malo na Renovom predlogu.

Smrt Ranka Panića je, kao i svaka nasilna smrt (ukoliko se takvom pokaže), užasan događaj. Nekoliko dana posle radikalskog mitinga od 29. jula čovek je umro. Kao moguć, čak verovatan uzrok smrti, navodi se policijska brutalnost. Mesta bilo kakvom komprimisu ili relavitizovanju tu nema: ako se utvrdi da je uzrok smrti Ranka Panića policijska brutalnost, ne postoji izgovor za nepostupanje po zakonu, odnosno za nepokretanje postupka protiv odgovornih policajaca i njihovih starešina. Utoliko su u pravu svi, počev od političkih partija i medija, do javnih i privatnih ličnosti, koji skreću pažnju na ovaj slučaj i koji, na taj način, mobilišu javnost. Utoliko reakcija javnosti ne samo da je legitimna, nego je i nužna. Utoliko je opravdano i prozivanje policije što reaguje neodlučno i sporo.

Ono što javnost nipošto ne bi smela da proguta jeste čuvena tehnika relativizovanja: policija, eto, svugde bije, čovek (Ranko Panić) nije imao sreće; četvorica policajaca su se, na primer, ostrvila na jednu osobu, eno ga snimak, ubila su boga u njemu, pa je ta osoba preživela (premda bi odlično bilo i taj slučaj propitati), a Ranko je, nažalost, imao loš dan, ’ajde da ne dižemo prašinu. To, međutim, ne pije vodu. I mog prijatelja Aleksandra B. je, sredinom osamdesetih godina policijska patrola iznenadila dok je, pred zoru, krao mleko, pa ga je jedan od policajaca ritnuo u stomak. Aleksandar B. je živ i sasvim zdrav, ali Ranko Panić nije. Najmanje što se za njega i njegove bližnje može uraditi jeste da se na čistac istera zašto je umro: da li ga je ubila policijska brutalnost, ili ne. Ako nije, počivaće u miru. Ako se pokaže da jeste i ako krivci za to budu kažnjeni, možda će neki policajac, u budućnosti, kada mu noga krene, onako čisto policijski, ka nečijem stomaku, da zastane i odustane od tog udarca. Samo u tom slučaju smrt Ranka Panića neće ostati tek karika u upornom ulančavanju besmisla.

Za vreme poslednjeg divljanja one ljupke skupine mladih muškaraca sklone Radikalima i nasrtanju na izloge i policiju, narodni je poslanik, funkcioner Radikalne stranke, kik-bokser, profesor i blizak Arkanov saradnik Borislav Pelević, dobio gumeni metak u lice. Njegova verzija događaja izgleda ovako:

„Video sam policajca da nišani pravo u mene. Nisam verovao, nasmejao sam se i rekao mu da smo obojica Srbi i da nam to ne treba. U tom trenutku me je pogodio gumeni metak“ (NIN, 7. 8. 2008).

Iako ne uspevam da osetim žal zbog onoga što se dogodilo g. Peleviću, kao humanista, komunista, dobar drug i Srbin, ne mogu ni da likujem nad time što je nekoga gumeni metak spucao posred face, makar to bio i g. Pelević. No, ovde i nije reč o mome hladnom srcu, niti, stricto sensu, o kumu udovice Ražnjatović, već o jednom bizarnom pogledu na svet koji, zajedno s g. Pelevićem, deli i nezdravo veliki broj Srbalja. Konkretna osoba u ovom je slučaju svojevrsni simbol, ili možda medijum jednog opasnog fantazma koji, iako nešto posustao, i dalje pravi grdnu štetu: reč je, naravno, o fantazmu nacije.

To što je izdavač BeoBook povukao knjigu Dragulj Medine iz prodaje i silno se izizvinjavao muslimanskoj zajednici manje je, u konkretnom slučaju, izraz straha od mogućih posledica – da bi neki fanatizovani musliman mogao da im baci bombu u prostorije, recimo – koliko izraz zbunjenosti i dezorjenitisanosti, kao što je i reakcija javnog mnenja bila neodlučna zbog neshvatanja šta se, u stvari, događa.

Izuzev nekoliko slučajeva, u kojima je bilo jasno da govornik zna o čemu govori, najveći broj reakcija oslanjao se na zdrav razum i manje ili više istančan osećaj kako se treba postaviti u ovakvim slučajevima. Poznavaoci islamskog sveta i religiolozi takođe su ponudili svoje, hajmo reći „stručne“ perspektive, ali se zapravo gotovo ništa nije moglo čuti o univerzalnosti i urgentnosti čitavog sklopa problema koji je, svojom osudom knjige, pokrenuo Mešihat Islamske zajednice u Srbiji.

Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, veoma je znakovito što se patriotsko-patrijarhalni blok držao u tolikoj meri suzdržano da, recimo, na sajtu „Nove srpske političke misli“ (ako potpisniku nešto nije promaklo) nijedan tekst nije posvećen rečenom slučaju.

1. Tadić i Dačić

Ovih je dana nekoliko antologijskih fotografija uresilo naslovne stranice naših novina. Na jednoj Boris Tadić i Ivica Dačić igraju basket. Tu fotografiju kao da su komponovali Đorđo de Kiriko, Rene Magrit i Corax, zajedno.

Đorđo de Kiriko bio bi zadužen za metafizičku komponentu: kao i na njegovim „metafizičkim“ platnima, scena se odigrava usred bela dana, pod raspomamljenim suncem (temperatura je toga dana kada su Tadić i Dačić igrali basket na Tari bila barem 37 stepeni), akteri obučeni u belo, scena nestvarna, više komična no preteća: Dačić pod košem, pogleda uperenog naviše, desnom rukom pokušava da baci loptu sa strane, izbegavajući tim pokušajem Tadićevu ruku ispruženu u blok.

Magritov ironični udeo bio bi u modnim detaljima: Tadić je u elegantnoj beloj majici sa kratkim rukavima, što još nekako i može da prođe, ali Dačić je u beloj košulji sa predugim rukavima zakopčanim oko članaka, što je naprosto smešno.

Samo bi Coraxu, pak, moglo da padne na pamet da ta dva lika postavi na košarkaški teren: Dačić, naime, i nije baš košarkaške konstitucije. Naravno da je reč o ritualnom činu, o sceni za javnost, kao i kada političari sade drveće ili u izglancanim crnim cipelama i elegantnim odelima ubacuju lopatu betona u temelj kako bi označili početak gradnje, ali ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo.

Sa jedne strane politika je stvaranje i održavanje racionalnog poretka, ali sa druge strane ona je događaj koji izmiče proračunima (politička odluka, naime, ne mora da počiva ni na kakvim proračunima ili predviđanjima), pa je utoliko ta fotografija izraz napora da se konstituiše nekakav racionalni temelj političkog delovanja. Tadić i Dačić moraju jedan drugoga da ubede u uzajamnu lojalnost i oni to i čine kako znaju i umeju (uglavnom usiljeno i teško, ali stiskaju zube i rade): zajednički grade puteve, zajednički dočekuju rumunskog predsednika i vode ga na Taru, igraju basket i uopšte druže se.

Prizor je to koji teško može da izazove napad radosti i sreće, ali ako ne uočimo napor da se takav prizor uopšte uprizori, ako zaboravimo da je apsurd te fotografije manja cena od, recimo, radikala i Koštunice na vlasti, ako, čak, pomislimo da je ta scena uslov mogućnosti da se Srbija iskobelja iz sengrupa u koji su je radikali i Koštunica tako etnuzijastički trpali (i Dačić većim deom svoje karijere, da se ne zaboravi), ako, dakle, u toj fotogtrafiji ne vidimo ništa od toga, onda je prilična verovatnoća da nećemo uočiti ni mogućnost konstituisanja političkog prostora na ovdašnjoj unakaženoj političkoj sceni.

Kada su se na otvaranju Olimpijade srpski sportisti pojavili na stadionu, srpski predsednik i ministar inostranih dela ustali su da bi ih pozdravili, ali za razliku od drugih političara koji su pozdravljanje obavljali uglavnom staromodnim mahanjem ruku, ova dvojica su to uradila na malo neobičan način: podigla su po tri prsta na svakoj ruci.

Po rečima predsednika Tadića, koje prenosi Politika od 10. avgusta, taj gest je malo iznenadio američkog predsednika Buša, pa ga je ovaj pitao, Buš Tadića to jest, šta mu to znači, to sa tri prsta. Tadić je ovako objasnio šta je odgovorio Bušu: „To je sveto trojstvo, što je njemu bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta“ i dodao (premda je i ovo bilo dovoljno) da se „za to borimo i da je to naša ideja“.