Komunisti su strahovito lagali o svemu – izuzev o jednoj stvari: sve što su nam ikad rekli o kapitalizmu bila je sušta istina.
ruska narodna izreka, novijeg datuma

Teško je zamisliti napredno, slobodno, humano društvo – zasnovano na pohlepi. A liberalni kapitalizam bi hteo upravo takav BS da nam proda. Uz samozadovoljni slogan o najboljem-od-svih-loših-rešenja: sure is ugly, but it works.

Well, I have news for you: it doesn’t. It’s kinda broken. Kapitalizam je takođe puk’o, kojih dvadesetak godinica nakon svoje “istorijske” pobede. Jebote, opet propada svet, i opet preko naše grbače!?

Priča o naduvanom/probušenom tržištu nekretnina je zapravo samo još jedna piramidalna šema (srpski: Dafinment), sasvim nalik na dot.com bubble, samo još mnogo gabaritnija i dramatičnija, iako manje maštovita. Sistem je bio jednostavan do bola (još jedna sličnost sa Dafinom): kupiš kuću za milion dolara (koje nemaš, al’ ima banka i prosto ti ih gura u ruke) i kroz godinu dana si daj-bože otplatio 2% vrednosti kuće, ali sada već ta ista kuća vredi milion i dvesta hiljada dolara. Možeš da je prodaš i banci vratiš dug + platiš penale za prekid ugovora o zajmu (serblish: morgidž), minus ono što si već otplatio, minus razni advokati i real-estate agenti – na kraju balade si dobar minimum 100 tisuća, before taxes. Easy money. Glavni zamajac naše civilizacije: mit o lakom novcu! Pa zar smo, ako je već tako, i zaslužili bolje?

Vladan Kosorić, „Ibihinebih“

Prvo da iz sebe izbacim nemoć i bes koji su se kupili već danima, poput oblaka nad Vankuverom, a da mi uporno nije bilo jasno ni kako ni zašto. Na sreću mi je pukim slučajem dopala ruku izvanredna knjiga mog kolege s posla (vidi gornji citat), vrlo poučno štivo za sve nas koji smo imali preča posla dok su manijaci sa brda natenane ubijali Sarajevo. Te mi je tek tu puklo pred očima i sad ću da se derem što me grlo nosi: SOCIJALISTIČKU PARTIJU SRBIJE SMATRAM NAJDIREKTNIJE ODGOVORNOM ZA ZLOČIN IZVRŠEN NAD SARAJEVOM! (itd, spisak je nešto duži) Odgovornom ne samo moralno, nego i krivično. Ko god je u toj partiji bio išta više od običnog člana, morao bi makar malko da iskuluči u Sarajevu. Makar jednu fasadu da omalteriše. Ivica Dačić bi imao da ozida čitav soliter. Da je pravde.

“tko lepi
lepi in prazni”
(Pankrti, istoimena pesma)

Kako čestiti vanzemaljac zna da je došao trenutak da batali srpsku politiku? Tako što više ne prepoznaje lica na Coraxovim karikaturama. A evo i walking dokaza da je sopstvene savete najteže poslušati, ma koliko dobri bili... :-)

Za mene je Boris Tadić bio u jednom trenutku upravo to: novo, nepoznato lice, još jedan zarez na rabošu koji meri prolazak vremena i neminovno "ispadanje iz štosa". Moj prvi "susret" sa Tadićem van konteksta interneta odigrao se pre skoro pune dve godine, u JAT-ovom avionu na liniji London Beograd. Stjuardesa nam je podelila štampu, i meni su zapale "Večernje novosti". Na naslovnoj strani bile su dve velike fotografije, dva predsednika kako slave partijske slave - well, istu slavu, Đurđevdan. Al' u dva razna grada. Al' opet slična - behu li Kragujevac i Kraljevo? Ko bi to razlikovao? Drže svaki po slavski kolač u rukama, okruženi popovima. Popovi k’o popovi – bradati, u mantijama, isti istijacki.

điha, điha četir’ noge
sve četiri krute…

Don Koštun, duboko u delirijumu, razgovara sa političkom apstrakcijom jednog čitavog kontinenta - sa Ujedinjenom Evropom. Popeo se na kuhinjsku stolicu, glavom skoro udara u niski plafon i urla direktno u protočni bojler. Uplašena i postiđena, Evropa ni da zucne. “ Po svemu sudeći EU misli da je njen pravi odgovor da ćuti o odluci da se oslobodi Ramuš Haradinaj i da je najbolje da se pravi kao da se ništa nije dogodilo", grmi sa stolice gnevni vitez…

"Spasi Srbiju iz ludnice
Koštunice, Koštunice..." 

Užareni i nadrealni avgust 2000-te. Slobica još uvek sedi na vlasti, sitno broji, al' to još niko ne zna. Temeljno sluđen, prvi put "kući" nakon šest dugih godina, shvatam da sam se promenio u znatno većoj meri nego Beograd. Ipak, i spoljne promene su dovoljno dramatične: niko više ne staje na crveno, gradski saobraćaj jednostavno ne postoji, non-stop je 42 stepena u hladu, niko nema erkondišn, taksista me ljubazno moli da pridrzim vrata jerbo se, je l' da, ne zatvaraju... (auto je FIAT 124, 74-to godište, taksista je jedan od petorice "vlasnika/ operatera". Inače je iz Knina. Smeje se samom sebi: svom propalom zivotu i ništa boljem taksiju. Odnekud mu je to komično. Pokazuje mi kuću, crveni krov na dve vode, koju je neki baja sagradio na vrhu stambene višespratnice, odma' pored mosta u Brankovoj. Crče od smeha.) Blok 45 zarastao u džunglu i grafite, ne radi ni jedna svetiljka na šetalištu - ali zato po istom jure automobili, a narod se sklanja u stranu. Noću se iz te mrkline i gustiša čuju urlici: to je "izlazak" lokalne mladeži. Do grada i onako ne mogu, nema prevoza - a nemaju ni para. Kilo vinjaka pa u mrak - to je bilo rešenje, rešenje za osveženje.