Rat u ime kulture

Izabrani narod, kao neka vrsta kolektivnog kulturnog junaka evropske, ako ne i svetske civilizacije, ima zadatak da brani svoju dragocenu ekskluzivnost, ali i obavezu da se u svetu bori, pa makar i ognjem i mačem, za pobedu autentičnih kulturnih vrednosti. Evo dva primera iz proteklog rata u bivšoj Jugoslaviji koji pokazuju kako ta obaveza može da bude shvaćena i ispunjena.

Pre dve godine, neposredno posle operacije "Oluja", u kojoj je hrvatska vojska proterala iz Krajine većinu srpskog stanovništva, list Arena objavio je (11. avgusta 1995) specijalni broj posvećen tom događaju. U više tu objavljenih priloga rat između Hrvata i Srba predstavljen je kao sukob između kulture i varvarstva. Tako se u jednom tekstu opisuje ulazak hrvatske vojske u Petrinju, u grad za koji se kaže da je za vreme dok je bio pod srpskom kontrolom "bio pretvoren u svinjac". Nekulturni i lenji Srbi potpuno su zapustili Petrinju, tako da je i sat na glavnom trgu bio u kvaru. "Jadni bili", piše novinar Arene, "nisu obraćali pažnju na sat".

Inspiraciju za ovakav portret svojih nekulturnih neprijatelja novinari Arene mogli su da nađu u člancima koje je list bosanskih Srba Javnost - u broju objavljenom 22. jula 1995, dakle, dvadesetak dana pre slavodobitnog specijalnog izdanja Arene – posvetio pobedničkom ulasku Mladićeve vojske u Srebrenicu. U jednom od tih članaka takozvano oslobođenje Srebrenice slavi se kao čišćenje "jedne mrlje na karti". Reč je o mrlji zaostalosti, primitivizma i nekulture muslimanskog stanovništva Srebrenice i o vraćanju tog grada u civilizaciju posle ulaska Mladićevih vojnika. Zahvaljujući njima "Srebrenica se slobodno provetrava", objašnjava novinar, "ali je vazduh još uvek težak i neprijatan, natopljen mirisom ustajalosti. To su iza sebe ostavili ljudi koji ne vole široke i otvorene prozore i ulice".

U oba ova primera pozivanje na kulturnu superiornost pobednika služi tome da se zločinačko ubijanje i proterivanje civilnog stanovništva predstavi kao nasilan, ali prikladan i efikasan metod podizanja nivoa civilizacijskih standarda na teritoriji koju su pre toga zaposedali ljudi na nižem stupnju kulture od pobednika. U istoriji krstaških ratova u ime kulture taj metod je poznat pod imenom "konačno rešenje".

Odmah da kažem: ja se ne sećam da sam nekome postavljao ovakva pitanja, niti da je neko mene nešto slično pitao. I inače, teško mogu da poverujem da ljudi u Srbiji zaista sebe muče tobože teškim dilemama takozvanog evropskog puta Srbije, da o njima  razgovaraju, onako po kućama, u krugu prijatelja, među kolegama na poslu, u kafićima. Zamisli da ja tebe pitam: «Je li Ceco, molim te, po koju bi ti cenu u Evropu?» A ti kažeš: «Ne pitam za cenu.». A ja te na to prekorim: «A identitet, nećeš valjda i njega da se odrekneš, pa da tamo po Evropi zujiš k'o muva bez glave?»