Ivan Čolović je pokretač i urednik Biblioteke XX vek, teoretičar i kritičar kulture i dekonstruktor mitova,«arhivar smeća», kako sam zna reći, jer se uglavnom bavi nacionalističkom kulturom na svim razinama, i na onima koje drugi rado prešućuju. Objavio je desetak knjiga, od kojih su zadnje: Etno (priče o muzici sveta na internetu), 2006; Balkan – teror kulture (ogledi o političkoj antropologiji 2), 2008; Vesti iz kulture, zbirka tekstova pisanih i čitanih u emisiji Peščanik.

Kruno Lokotar: Za razliku od Hrvatske koja vrlo nevoljko prima smještanje na Zapadni Balkan i tu etiketu vidi kao civilizacijsku retardaciju, u Srbiji je otpor Balkanu puno manji. No, zanima me kakav je odnos balkanskog i srpskog u priči o nacionalnom srpskom identitetu, radi li se tu o harmoniji, sukobu ili konglomeratu?

Ivan Čolović: Tu se radi o punoj harmoniji. Oni koji se danas u Srbiji nude kao čuvari, medijumi ili uzgajivači nacionalnog identiteta nemaju  problema sa Balkanom. Štaviše, oni u izjednačavanju balkanstva i srpstva vide priliku za afirmaciju Srbije kao simboličkog središta i kulturne prestonice Balkana. Nedavno je jedan za nacionalni identitet zabrinut Srbin izišao s predlogom da se u Beogradu podigne Kula Balkana, s postoljem u formi opanaka i krovom dizajniranim u obliku stilizovane šajkače. Neki su se tome nasmejali, ali bilo je dosta onih kojima se stvar dopala. Da li to znači bekstvo od Evrope, da li se Srbija,  prihvatajući balkanski identitet udaljava od Evrope? Ne, varate se, objasniće vam naši nacionalno-identitetski trudbenici. Naprotiv, to je način vraćanja autentičnoj Evropi, koja je, podsetiće nas oni, rođena na Balkanu, a zatim se od svog rodnog mesta otuđila. Zato smo mi, zaštitnici i negovatelji srpstva i balkanstva, u stvari čuvari izvornog evropejstva, sa kojim takozvana Evropska unija nema ništa.

Rat u ime kulture

Izabrani narod, kao neka vrsta kolektivnog kulturnog junaka evropske, ako ne i svetske civilizacije, ima zadatak da brani svoju dragocenu ekskluzivnost, ali i obavezu da se u svetu bori, pa makar i ognjem i mačem, za pobedu autentičnih kulturnih vrednosti. Evo dva primera iz proteklog rata u bivšoj Jugoslaviji koji pokazuju kako ta obaveza može da bude shvaćena i ispunjena.

Pre dve godine, neposredno posle operacije "Oluja", u kojoj je hrvatska vojska proterala iz Krajine većinu srpskog stanovništva, list Arena objavio je (11. avgusta 1995) specijalni broj posvećen tom događaju. U više tu objavljenih priloga rat između Hrvata i Srba predstavljen je kao sukob između kulture i varvarstva. Tako se u jednom tekstu opisuje ulazak hrvatske vojske u Petrinju, u grad za koji se kaže da je za vreme dok je bio pod srpskom kontrolom "bio pretvoren u svinjac". Nekulturni i lenji Srbi potpuno su zapustili Petrinju, tako da je i sat na glavnom trgu bio u kvaru. "Jadni bili", piše novinar Arene, "nisu obraćali pažnju na sat".

Inspiraciju za ovakav portret svojih nekulturnih neprijatelja novinari Arene mogli su da nađu u člancima koje je list bosanskih Srba Javnost - u broju objavljenom 22. jula 1995, dakle, dvadesetak dana pre slavodobitnog specijalnog izdanja Arene – posvetio pobedničkom ulasku Mladićeve vojske u Srebrenicu. U jednom od tih članaka takozvano oslobođenje Srebrenice slavi se kao čišćenje "jedne mrlje na karti". Reč je o mrlji zaostalosti, primitivizma i nekulture muslimanskog stanovništva Srebrenice i o vraćanju tog grada u civilizaciju posle ulaska Mladićevih vojnika. Zahvaljujući njima "Srebrenica se slobodno provetrava", objašnjava novinar, "ali je vazduh još uvek težak i neprijatan, natopljen mirisom ustajalosti. To su iza sebe ostavili ljudi koji ne vole široke i otvorene prozore i ulice".

U oba ova primera pozivanje na kulturnu superiornost pobednika služi tome da se zločinačko ubijanje i proterivanje civilnog stanovništva predstavi kao nasilan, ali prikladan i efikasan metod podizanja nivoa civilizacijskih standarda na teritoriji koju su pre toga zaposedali ljudi na nižem stupnju kulture od pobednika. U istoriji krstaških ratova u ime kulture taj metod je poznat pod imenom "konačno rešenje".

Odmah da kažem: ja se ne sećam da sam nekome postavljao ovakva pitanja, niti da je neko mene nešto slično pitao. I inače, teško mogu da poverujem da ljudi u Srbiji zaista sebe muče tobože teškim dilemama takozvanog evropskog puta Srbije, da o njima  razgovaraju, onako po kućama, u krugu prijatelja, među kolegama na poslu, u kafićima. Zamisli da ja tebe pitam: «Je li Ceco, molim te, po koju bi ti cenu u Evropu?» A ti kažeš: «Ne pitam za cenu.». A ja te na to prekorim: «A identitet, nećeš valjda i njega da se odrekneš, pa da tamo po Evropi zujiš k'o muva bez glave?»