Upravo ovde i na ovome mestu, obeležavajući sedamdeset godina od rođenja Mirka Kovača, prilika je da se kaže kako Kovač spada među one malobrojne pisce koji su u svome delu i životu bili i ostali mladi, neumorni, ispunjeni snažnom spisateljskom snagom, a stečene godine samo pokazuju dužinu puta, količinu zarađenog iskustva i izuzetne domete velikog rada.

Poznajem ga veoma dugo, gotovo čitav ljudski vek, negde od početka šezdesetih i mogu sa punim pravom svedočiti kako je u mnogo čemu ostao onakav kakvog ga pamtim od prvog susreta kada smo se upoznali na jednoj književnoj tribini. Kao mladi pisci tek smo stupali u književnost a Kovač je već svojim prvim romanom «Gubilište» uzburkao javnost. Odbrana «Gubilišta» od nesuvislih napada dežurnih rodoljuba predstavljala je istovremeno odbranu jednog drugačijeg, modernijeg načina pisanja i objavu dolaska nove književne generacije. Beogradska kulturna scena tih šezdesetih godina prosto je ključala. Svoje izuzetne filmove snimali su reditelji poput Žike Pavlovića i Makavejeva, osnovana je slikarska grupa Medijala, razbijale su se stege režima, sloboda izražavanja se, uz povremene incidente, osvajala korak po korak. Časopisi poput Dela, Danasa, Vidika i Polja, izdavači Prosveta i Nolit, uvek puna «četrdeset petica» na Filološkom faklutetu predstavljali su mesta širenja nove književnosti i nove misli. Televizija je bila tek u povoju, eksperimentalni program mogli su gledati samo odabrani, a masovna upotreba personalnih računara postojala je samo u mašti pisaca naučne fantastike. Umetnost je dobrim delom, bar u zemljama takozvanog «realnog socijalizma» a i u ponešto razblaženoj verziji toga totalitarnog sistema kakav je postojao u Jugoslaviji, nadomeštala nedostatak ozbiljne politike, dobrih informacija, stvarne komunikacije. Jednom rečju, književnost je bila važna, kao i književnici. Ako se i za jednog pisca može reći da je od prvoga trenutka imao harizmu, to je bio Mirko. A ta harizma, osećala se i u društvu takvih ličnosti kakvi su bili naši zajednički prijatelji Danilo Kiš i Borislav Pekić. U čemu se ona ogledala i još uvek ogleda? U njegovom doslednom stavu prema književnosti, ali i prema životu uopšte, u energiji koja je danas jednako snažna kao i onda kada je počinjao, u talentu koji sa godinama nije ništa izgubio nego se samo produbljivao. Čitajući nedavno objavljeni Mirkov roman «Grad u zrcalu» osećao sam čitalačko uzbuđenje koje me je pratilo i kada sam čitao njegov prvi roman «Gubilište». On je pisac izuzetne inspiracije, žestine i apsurda, sve to protkano stvarnom ili imaginarnom biografijom, nostalgičnim pogledom na zavičaj, otkrivanjem apsurda u svakodnevici, sposobnošću da oplemenjuje svojim spisateljskim majstorstvom i najtragičnije slike života. A toj harizmi ponešto dodaje i njegov privatni šarm nadaleko poznat.