Jer, sva je prilika da će novi predsednik Upravnog odbora NIS-a vući mesečnu platu od oko 8.000 evra samo „61 dan“, pošto je to rok u kojem je general unutrašnje vojske Rusije, Sergej Šojgu, nedavno u Beogradu najavio i direktno rusko preuzimanje kontrole nad našom najvećom energetskom kompanijom, po osnovu famoznog „paket aranžmana“ Moskve i Beograda iz januara ove godine.

Naime, logično je da se, u nekom interregnumu, kada je stari predsednik UO NIS (a možda i budući), Srđan Bošnjaković, podneo ostavku, kao kadar prethodne vladajuće većine, do izbora novog predsednika UO NIS AD, koga će imenovati novi većinski vlasnik (Gaspromnjeft), iz nužde postavi neko „prelazno službeno lice“, da ne bi neka tekuća akta ostala bez neophodnog potpisa. Tim pre, ako je tačno da pregovora o ugovorima Vlade Srbije i Gasproma o sudbini NIS-a i nema, jer nisu ni potrebni, pošto su zgotovljeni ugovori već stigli u Beograd iz Moskve - samo u Vladi treba naći nekog ko će ih potpisati. U takvim slučajevima, za takvog prelaznog „potpisnika akata“ obično se i postavljaju otresiti mladi činovnici iz okoline nekog od moći i uticaja - da se pokaže da se u njih ima poverenja i da spadaju u grupu naprednih političkih patuljaka, na koje istorija računa tek u nekoj budućoj epohi.

No, ni tada (koliko sećanje služi), ni sada naši ekonomisti nisu bili zadovoljni Fridmanovom definicijom "realnog deviznog kursa", pa su isticali da njegova priča važi kada su privredne strukture dve valutne zone podjednake, kada su stepen razvijenosti i produktivnosti isti, kada su stope inflacije ili deflacije i nivo kamata, odnosno ponuda kapitala - slični, kada su trgovinski i kreditni odnosi sa inostranstvom uravnoteženi ili slično neuravnoteženi, itd. Pošto struktura jedne privrede nikad nije ista sa strukturom svetske privrede, a nikad nije isto ni sve ostalo - ispadalo je da svaka zemlja ne samo da ima pravo, nego ima i dužnost da vodi "politiku deviznog kursa".

Sukob u vrhu Demokratske stranke oko mandatara nove vlade pokazao je da je ona prognoza da ćemo sada za naredne četiri godine dobiti toliko stabilnu vladu "da je ni NATO neće moći oboriti" - bila preuranjena.

Taj sukob, makar koliko brzo bio presečen (to pisac ovih redova, u trenutku dok piše, još ne zna), verovatno će se produbljavati, jer neće biti da se on otvorio samo zato što ta stranka "ima izuzetno kvalitetne ljude koji su u ovom trentuku u opciji za predsednika vlade" i što je "jedna od dobrih stvari koje su dobre u DS-u da smo pre svega ljudi koji imaju odgovornost za datu reč i znaju da na dobar način kvalifikuju sve ono što su dobre stvari i dobre osobine ljudi koji treba da budu na visokim državnim funkcijama" (nadamo se da se Oliver Dulić, koji je, u utorak, u hipu, novinarima plasirao ove infantilije, već danas stidi ove izjave, koja kao da je prepisana iz nekog od najgorih PR udžbenika političkog praznoslovlja, u poglavlju pod naslovom "Hvalte me usta ili ću vas poderati"). Elem, kao i svaki unutarstranački sukob koji se ne može sakriti od javnosti - i ovaj je sigurno ozbiljnije naravi. Čak se može pretpostaviti da ni teza da se zapravo vodi bitka oko toga ko će kontrolisati premijera, predsednik stranke ili Predsedništvo stranke, ne objašnjava dovoljno dubinu spora oko ovog i drugih kadrovskih pitanja.

Svako ko išta zna o dramaturgiji oseća da je poslednji trenutak da se na srpskoj političkoj sceni počne nešto dešavati nakon izbora.

Cela ta dosadna priča sa navodnim pregovorima socijalista, radikala i narodnjaka o formiranju skupštinske većine ispala je suviše tanka, čak i za ekspoziciju srpske "socijalno odgovorne" operete. Verovatno je bilo zamišljeno i očekivano da SPS i grupa oko te stranke, u jednom pažljivo odabranom trenutku, možda i "u pet do dvanaest", naglo popravi svoju poziciju i ukus kod demokratski opredeljene publike nekakvim "istorijskim zaokretom" ka Evropi, ali to društvo na čelu sa živopisnim "triom ugursuza" izgleda da nije u stanju da "iznese" tako zahtevan glumački zadatak.