Mada su do kraja pregovora moguće dodatne dramatizacije, čini se da će Vlada Srbije prilično lako proći „reviziju“ martovskog sporazuma o stend baj aranžmanu sa MMF i praktično dobiti odobrenje za povećanje projektovanog budžetskog deficita za ovu godinu sa tri na 4,5 odsto bruto društvenog produkta.

Sudeći po izveštajima o startu razgovora sa misijom MMF-a, Vlada, na žalost, nije ovoga puta susret sa predstavicima vodeće finansijske institucije u svetu iskoristila da najavi neke dublje i brže ekonomske reforme, kako u domenu sistema, tako i u domenu ekonomske politike, osim što je nagovestila da će u narednim godinama reformisati državnu administraciju.

Šteta, jer je MMF obično, za svaku reformski opredeljenu vladajuću ekipu, odličan kišobran pred domaćim zagovornicima status quo stanja. A prilika je bila odlična, jer su se i narod i političko-tajkunska klasa prilično uplašili posledica svetske finansijske krize, a pre svega prolećnog kolapsa državnog budžeta. U tom smislu povoljni ishod „prosjačenja“ za tekući budžet u zemlji, a naročito u inostranstvu, kod sve većeg broja država „strateških partnera“, može se ispostaviti kao novi razlog da se ponovo odlože neke ozbiljnije promene, kako u zemlji, tako i u spoljnoj orijentaciji, koje bi omogućile stabilniji privredni oporavak jedne zemlje koja i dan-danas ima manju zaposlenost i proizvodnju nego što je imala pre trideset godina. U krajnjoj konsekvenci to može da ima za neugodnu posledicu da će upravo MMF biti glavni strateški partner Srbije i narednih godina.

Ministarka finansija Diana Dragutinović nedavno je u susretu sa novinarima, prema televizijskim izveštajima, naglasila da je aprilski kolaps državnog budžeta prebrođen i da korisnici državnog novca ne bi trebalo da brinu jer su pare za pokriće budžetskog deficita obezbeđene.

Istovremeno, ona se nije precizno izjasnila o tome koliki će taj deficit doista biti do kraja godine, kako će se doista postići pokriće budžetske rupe i čak nije krila izvesne dileme u pogledu različitih mehanizama preko kojih bi se stabilizovao budžetski priliv. Pri tome je dodala jednu sada već raširenu floskulu da pristigle pare MMF-a za jačanje deviznih rezervi „još nisu ni dirnute“ (da su dirnute, to bi značilo da je za mesec dana iz rezervi izvetrilo sedam-osam milijardi evra?) i jednu „preiskrenu“ nadu da će MMF možda dozvoliti da se njegovim sredstvima podrži i sam državni budžet (što je suprotno Statutu MMF-a, ali se, možda, može izvesti „okolo-naokolo“).

Ako ostavimo po strani još uvek nedovoljno izgrađen „stil nastupa“ prema medijima, koji se kod naše šarmantne ministarke finansija stalno popravlja, ali je daleko od „stojadinovićevske samouverenosti“, ostaje problem svojevrsne tajnovitosti koju ona lansira i ovim poslednjim istupima. Evo, čak i hronično slabo obavešten, ali iskusan privredni novinar, kakav je pisac ovog teksta, ostaje pomalo zbunjen posle svakog zvaničnog istupa ministarke Dragutinović - kada paralelno sa njenim izjavama pogleda analize i podatke koji mu stižu u pisanom obliku iz drugih izvora.

Mada je zaključak Saveta ministara Evropske unije (15. juna) da „ohrabri“ Evropsku komisiju da krajem jula „predloži“ ukidanje viza za evropska putovanja i za građane Srbije, od početka iduće godine, još relativno daleko od konačne odluke, on za nas zapravo predstavlja prvu dobru vest u godini ekonomske krize (ako izuzmemo očekivane sporazume sa MMF-om o „hitnoj deviznoj pomoći“ našim onemoćalim finansijama).

Samo naizgled, „beli šengen“ nema nikakve veze sa našim makroekonomskim problemima i samo neupućenima se čini da nam ukidanje viza i nije potrebno - kad nemamo deviza za slobodna putovanja. Naime, u najmanju ruku, takva odluka Evropske komisije imaće značaj poruke nekim budućim stranim investitorima u Srbiju da Evropa nije potpuno digla ruke od Zapadnog Balkana i da i dalje ima nameru da ga inkorporira u svoje unutrašnje tržište. Ako pri tome ovih dana dođe i do nekog spektakularnijeg napretka u „odmrzavanju“ Prelaznog sporazuma o pridruživanju EU, ta poruka će postati dobra pretpostavka za povratak naše zemlje na startnu liniju neke nove trke za stranim investicijama u našem regionu.

Deluje prilično obeshrabrujuće što je predsednik Srbije Boris Tadić nedavno na televiziji (B 92) više puta naglasio da će navalu na državne položaje i korupciju u državnom aparatu praktično smanjiti finansijska kriza i Vladine antikrizne mere, jer „jednostavno neće biti para“.

To je za trenutak sigurno tačno, jer sama orijentacija Cvetkovićevog kabineta da se ne lati administrativno lakšeg, a navodno „održivog rešenja“, koje bi se sastojalo u tome da se stalno rastući budžetski deficiti, stalno pokrivaju „solidarnim“ oporezivanjem penzija i plata svih zaposlenih građana – već da krene u štednju na samom aparatu i u pokušaj njegove racionalizacije, suziće, možda, broj onih koji su „korumpirani“ samom činjenicom što su dobili nepostojeće poslove u nevidljivim državnim institucijama - za pristojne plate. Ali neće smanjiti glad za koruptivnim profitima, niti može u većoj meri razvrći famoznu „spregu politike, privrede i kriminala“.

Možda je Tadić mislio na nešto drugo - da će se kompanije koje imaju sve manje novca, sve teže odlučivati da svoje poslove sa državom ubrzaju „podmazivanjem“ onih mesta u državnoj administraciji gde ti poslovi najviše zapinju (a takvih mesta ima previše). I ova procena deluje logično samo na prvi pogled, jer je i svetska i naša ekonomska istorija pokazala da su krize doista „razvojna šansa“ onim preduzimačima koji u njoj znaju da pokažu najviše bezobzirnosti, pohlepe i praktičnosti - i koji se ne libe da korumpiraju „po vertikali“ državnu administraciju, koja u kriznim vremenima svuda ima dodatne prerogative.

Kao što se, nažalost, moglo i očekivati, „strateška saradnja“ Srbije i Rusije u Naftnoj industriji Srbije, posle samo mesec dana, našla se na sudu.Tužilac je ruska strana koja smatra da je oštećena odlukama sa poslednjeg zasedanja „srpske“ Skupštine akcionara NIS-a, uoči preuzimanja kontrole nad ovom kompanijom od predstavnika „Gaspromnjefta“, a koja je održana 29. januara, pod predsedništvom ministra energetike Vlade Srbije Petra Škundrića. Da podsetimo, na toj, poslednjoj sednici akcionarske skupštine sastavljene od 18 dobro plaćenih „predstavnika“ vlasnika - države Srbije, navodno je „prebijena“ „neraspoređena dobit“ NIS-a iz 2006. i 2007. godine - sa obavezama drugih kompanija u državnom vlasništvu prema NIS-u.

To jest, država Srbija je otpisom dugova „Srbijegasa“ (pet milijardi dinara), Jata (dve milijarde) i „Puteva Srbije“ (0,8 milijardi) iz NIS-a izvukla dobit iz ranijih godina i tako dala subvenciju svojim drugim firmama. Ruska strana, izgleda, smatra da je tim odlukama narušen međudržavni sporazum zaključen januara 2008. godine i finansijski interes većinskog vlasnika.

Drugi spor koji će se, takođe, verovatno na kraju naći na sudu, a koji je indirektno povezan sa spomenutom većpokrenutom parnicom, otvorio se povodom činjenice da novi generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko nije hteo da potpiše završni račun NIS-a, koji je sastavio prethodni menadžemnt, te je izradio novi. Kao što je već objavljeno u našim novinama, srpska strana u svom završnom računu iznosi da je NIS prošle godine ostvario dobitak od 2,7 (neki pišu 2,3) milijarde dinara, a ruska strana, u svom završnom računu, iznosi da je zatekla gubitak od 3,8 milijardi dinara. Razlika između dva završna računa je „drastična“, to jest oko 6,5 ili šest milijardi dinara i nije je lako pripisati samo nepreciznosti našeg računovodstvenog zakonodavstva ili mladićkoj, „zapadnjačkoj“ profitnoj okrutnosti novog generalnog direktora (jer Kravčenko nije klasično „dete ruskog socijalizma“ nego kanadski obrazovan tridesetčetvorogodišnjak iz nekadašnjeg Abramovičevog menadžerskog tima u Sibnjeftu).

Svako ko je pratio na televiziji vesti sa „svečanog otvaranja“ ovogodišnjeg Biznis foruma na Kopaoniku mogao je uočiti da vodeći ljudi vladine ekonomske politike često ističu da ne planiraju smanjivanje plata u javnom sektoru i penzija kao jednu od antikriznih mera, to jest oni govore da postoji prostor za dodatno zaduživanje države kojim će se finansirati rastući budžetski deficit i potpomagati kakvo-takvo održavanje konjunkture na tržištima robe, novca i radne snage u Srbiji.

U međuvremenu, u suštini, plate i penzije već drastično padaju, jer smo u prva dva meseca imali porast maloprodajnih cena za preko pet odsto. Po starom pravilu ekonomske analitike - samo gledaj inflacionu stopu, pa ćeš sve razumeti - lako je odmah zaključiti da u Srbiji nešto ne štima na osnovnoj makroekonomskoj vagi između novca i robe (tražnje i ponude), pa je kupovna snaga plata i penzija počela rapidno da se topi. Ukoliko bi tempo rasta cena u maloporodaji u januaru (2,6 odsto) i februaru (2,3 odsto) samo nastavio ovaj ritam - u 2009. godini bismo imali inflaciju više nego trostruko veću od one koja je planirana, to jest kupovna snaga plata i penzija bi na domaćem tržištu opala za više od trećine.

Svako ko smatra da danas svetom vlada „medijska diktatura“ mogao je poslednjih dana obogatiti arsenal argumenata za takvu tezu. Evo, upravo u osvit ovogodišnjeg Svetog Jovana, kada je počela famozna inauguracija novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame - sve druge političke akcije u svetu sklonile su se sa scene, jer medijska industrija ima svoje prioritete i ona određuje šta je danas najvažnije u svetu. Tek sutra će, možda, nešto drugo doći na red.

Jednostavnije rečeno, nekoliko sati pre inauguracionog govora Baraka Obame, Putin je pustio gas preko Ukrajine i završio svoj novogodišnji program namenjen komšiluku i Evropi. Izraelci su obustavili pucnjavu po Gazi, gde su, koliko su stigli, po svom planu namestili dekor za buduću bliskoistočnu američku diplomatiju. Dalje se nije moglo, jer su se sve oči okrenule ka Vašingtonu, u kojem je novi američki predsednik pozvao Amerikance da „ponovo izgrade Ameriku“. U tom smislu, on je ponovo govorio „o nadi i promenama“, jer „svet se promenio, pa mora i Amerika“.

Svako, naravno, pokušava da dokuči šta će predsednik Obama doista učiniti u narednim mesecima i godinama i da li će Amerika iz finansijske krize doista izaći bitno ideološki i sistemski promenjena. Pitanje je tim važnije što ovaj relativno mladi političar preuzima vođstvo usred velike finansijske krize ne samo SAD nego i čitavog sveta, što, kako većina smatra, stostruko uvećava njegovu odgovornost pred istorijom.

Neverovatno, ali glavni uvoznik zemnog gasa iz Rusije u Srbiju, Jugorosgas iz Beograda - nije našao za shodno da se prekjuče obrati građanima Srbije i objasni zašto je tog dana obustavljen dotok gasa našem tržištu usred ove golomrazice i zašto Gasprom ne ispunjava svoje ugovorne obaveze prema srpskim potrošačima kada druge njegove ćerke firme u Austriji imaju značajne rezerve gasa koje nam se mogu doturiti preko Mađarske.

Pri tome bi Jugorosgas mogao da objasni i zašto je i dalje poluprazno skladište gasa u Banatskom Dvoru i zašto je nesrećnom direktoru Srbijagasa Dušanu Bajatoviću tako galantno ostavio mogućnost da trči u komšijsku Mađarsku i tamo traži određene količine gasa iz njihovih rezervi, koje pokrivaju nacionalnu potrošnju u narednih 70 dana. Pošto i Ukrajina, koja godišnje troši oko 75 milijardi kubika gasa, ima rezerve od 22 milijarde kubika, to jest pokriće potrošnje za više od tri naredna meseca, a slične rezerve imaju i druge evropske zemlje - ispada da Rusija, preteći Evropi, preko spora sa Ukrajinom, u suštini kažnjava najviše Bugarsku i Srbiju, upravo tradicionalno glavne proruske cvrčke na Balkanu.

Pre nekoliko dana Ekonomist medija grupa objavila je listu od 300 najkrupnijih firmi u Srbiji, prema konačnim finansijskim bilansima za 2007. godinu. Na toj listi Naftna industrija Srbije je sa 252,8 milijardi dinara poslovnih prihoda veoma ubedljivo zauzela prvo mesto među najvećim firmama Srbije, jer je drugo plasiranu Elektroprivredu Srbije nadmašila za više od dva puta (EPS je te godine ukupno prihodovao 120,5 milijardi dinara). Na istoj listi, Srbijagas je zauzela šesto mesto, s godišnjim poslovnim prihodima od 50 milijardi dinara.

Ako jednostavno saberemo poslovne prihode NIS-a i Srbijagasa za 2007, doći ćemo do „zbirnog prihoda“ od blizu 303 milijarde dinara. To jest, doći ćemo do „protoka“ novca koji bi - da je nekim slučajem još tada preuzeo ove kompanije - kontrolisao i usmeravao ruski Gasprom. Na kraju ove godine, taj zbir će se možda i udvostručiti, ali će iduće godine možda biti i dvostruko manji. No, nas ovde i ne zanima apsolutni nivo finansijskih sredstava koja će „strujati“ kroz račune kompanija u kojima će, najverovatnije koliko sutra - menadžment kontrolisati „ruski direktori“, jer će Gaspromnjeft, Jugorosgas ili Gaspromeksport (a u stvari Gasprom) imati u njima vlasnički paket deonica od najmanje 51 odsto. Ovde nas zanimaju relativni odnosi. Zanima nas zapravo, koji deo našeg finansijskog sistema „nosi“ protok dinara kroz našu naftno-gasnu privredu.