Uvek sam se pitala koliko civila košta moć mnogih naših muškaraca na vlasti. Istovremeno, koliko su u stanju da zamene političnost za moć. Pa misle da je to isto.

Klub književnika u Beogradu ne radi više u starom sastavu, došlo je tranziciono vreme u kome se menja sve, pa i Klub književnika, promenila se i Madera, i Srpska kafana, sve sami centri one fatalne zakulisne moći, u kojima su se donosile odluke, uređivale novine, izdavačka preduzeća, pravili repertoari pozorišta, stvarali vicevi i anegdote koji su trenutno, a i trajno, uredovali u kulturnoj i ne samo kulturnoj politici. Zato je veoma teško ustanoviti kako je dolazilo do nekih odluka, pa i zabrana, osuda ili neviđenih uspeha na kulturnoj sceni. Taj deo socijalne istorije gotovo je nepoznat. Zamislite šta bi sve bilo jasnije kada bismo imali snimak presretanih razgovora iz ovih institucija kulture. U kojima su, dakako, sedeli i svi posmatrači koji su tokom rata i tranzicije počeli da igraju glavnu ulogu. U tome je kontinuitet, jači od svih diskontinuiteta, i svih javnih događaja.

Pre nekoliko godina, a upravo nakon oluje koja se podigla oko objavljivanja karikatura oko proroka Muhameda u Danskoj, u stokholmskom "Sodra" teatru prisustvovala sam raspravi o slobodi izražavanja. Kao što je to upisano u sve kodekse demokratskog koncenzusa, u raspravi su učestvovali predstavnici crkava, te intelektualci, pisci i prevodioci. To bi, dakle, trebalo da znači da je rasprava bila interdisciplinarna i multikulturalna. Da je bila primer tolerantnosti i uzajamnog razumevanja. Skandinavske zemlje su i pokretači Ruždijevog komiteta, čiji je cilj zaštita sloboda izražavanja. Skup je otvorila Leila Frejland, tadašnji ministar spoljnih poslova Švedske, a i zatvorila ga, budući da je običaj, za nas veoma uputan, da ministri i drugi političari ostaju na ovakvim skupovima sve vreme, i da saslušaju o čemu prisutni govore, e ne bi li bolje "odrađivali svoj posao".

Pre svega, bilo je krcato u publici, u duhu tolerancije bilo je i dece na sceni, ako ste i majka, pored toga što ste pisac, gde bi bilo vaše dete za vreme šestočasovne rasprave, ako ne sa vama.

Ne znam da li ste primetili, ali meni se čini da u poslednje vreme naši političari sve sa Predsednikom na čelu imaju običaj da kažu "Ja želim da verujem", "Verujem da ćemo uspeti", a naročito je u upotrebi, i to ne samo kod nas, već koliko vidim i čujem i u međunarodnoj zajednici, iskaz "Ja ću učiniti sve", ili "Mi ćemo učiniti sve".

Veoma me je obradovala vest o institucionalizaciji gradske vlade, a istovremeno i činjenica da su na dnevnom redu razgovori o deportizaciji funkcija, te da je i Liberalno-demokratska partija uspela da se izbori za takvo stručno mesto u sekretarijatu za urbanizam.

"Ja želim da verujem", iako ne verujem, da će civili, građani, prestati da budu ganjani urbanističkim haosom, baš kao što su u vremenima rata bili ganjani etničkim čišćenjem, mobilizacijom, pretnjama, ucenama, ubistvima, jer kao što vidim, a nije mi to prvi put, pa ponavljam, čovek zaista ne zna šta je grđe, da li to što je rušeno, posebno kada se radilo o "drugima", ili ono što je ovde sazidano.

U međuvremenu, bila sam u Rovinju. Tamo sam, ne može biti drukčije, u lepoti toga grada zbirala nove i stare žitelje, nova i nekadašnja vrata, imena i prezimena na njima, posebno u ulici Via del Monte, Bregovita, sve do broja dvadeset i devet, gde je ostao u nekadašnjoj bašti jedan visoki, možda u tom delu Rovinja najviši čempres. Za kojeg se susedi bore da opstane, s obrazloženjem da je ušao u turistički prospekt, u zaštićeni izgled Rovinja.

Još jedna neprospavana noć. Pokušavam da se prisetim mnogih neprospavanih noći od devedeset i prve do danas. Kako to neko reče u povodu genocida u Srebrenici - oni koji su to počinili ukrali su nam vreme. Taj izbačaj iz vremena, to katapultiranje iz sveta, činom hapšenja Radovana Karadžića kao da je počelo da se namiruje, da se uravnotežava, da se sustiže.

Umro komandant Jasenovca Dinko Šakić. Šezdeset godina je trebalo da se otkrije Peter Egner. Koliko godina je trebalo da se pravdi privede Karadžić? Negde između ovih vremena može se tražiti ravnoteža u odnosima sa svetom, u obračunu sa zlom fašizma. Ravnoteža u vremenu i prostoru. Ili, da pokušam da izbegnem patetičnost, pa da kažem da je zbrajanje rezultata u trci sa vremenom jedan naspram pet u korist nove vlade, te Vukčevića i Ljajića. Naime, suštinsku izjavu dala je Ljiljana, supruga Radovana Karadžića: "Sada bar znam da je živ." To je najbliže osećanju žrtava, onih koji znaju da njihovi bližnji nisu više živi. Mrtvi ne znaju da je Karadžić uhapšen. Žrtve ne znaju. Dakle, upravo tu, između života i smrti, kreću se u ovom času osećanja i misli onih koji se bave suštinama, za razliku od javnoga govora. Pri tome, da budem precizna, pod suštinskim govorom podrazumevam konferenciju za štampu Koordinacionog tima za saradnju sa Tribunalom u Hagu.

Teško je zamisliti kako se u ovom času osećaju svi oni koji su oštećeni za čitave svoje živote, koji su lišeni mogućnosti da ih dožive sa bližnjima kojih više nema. Mogu da mislim na njih. Ali, ako hoćemo da uspostavimo, kao društvo, "zajednicu sećanja", onda su činjenice, njihova rekonstrukcija, ono čime treba da se bavimo, a ne da unapred iskonstruisanom "politikom sećanja" u ime politike imamo nadzor nad prošlošću.
Hapšenje Radovana Karadžića bitan je čin za konsenzus zajednice da radi svoje budućnosti do pročišćenja raspravlja o svojoj prošlosti i o zločinima u njoj. Zato je svaki pokušaj da se ovaj čin stavi u "anticivilizacijski" kontekst - još jedan pokušaj da se prošlost učini nerazgovetnom, manipulativnom, relativnom i da se oslabi snaga društva da izađe na kraj sa sopstvenom prošlošću. Istovremeno, ako se pozabavimo analizama javnoga govora, izjavama tokom dugog niza godina, videćemo da su o "civilizaciji" i "civilizacijskom" ovde najviše govorili oni koji su je iz časa u čas, tokom svog političkog i ratnog delovanja, dovodili u pitanje.

Nije jednostavno, jer reći - makar u natruhama - nešto što bi zvučalo kao moralizam upad je u lošu strategiju kojom pragma "pomirenja", moralizam bez potrebe, zaodeva jednu istorijsku nužnost, ili jednu realnu situaciju, ili jednu evoluciju. Dakle, moralizam mi se čini sumnjivim, ali činjenice prošlosti ne.

Bilo da stojiš na Trgu Republike u znak poštovanja i solidarnosti sa žrtvama genocida u Srebrenici, ili u bašti ambasade Republike Francuske, na dan četrnaestog jula, na različite načine vrti se ista misao koja se kreće negde između političnosti i konstruktivnosti, pa i pristojnosti, te neodoljivo tačne Krležine pesme "Nad otvorenim grobom tužni zbore". Pa se setiš kako je to Balzak već sve napisao. Pa kako je sve to bivalo od Revolucije do Direktorijuma. Pred Evropom koja će doći.

Jeste, glatko, bez zazora i dvoumice, neko od nosilaca evolucije ovih dana reče kako je u Srebrenici izvršen genocid. Setih se mnogih reakcija u parlamentu na desetogodišnjicu Srebrenice, povodom predloga Deklaracije o Srebrenici u kojoj se predlagalo da se "događaj" u Srebrenici imenuje genocidom, te da se ne može relativizovati. Tada to nije dolazilo u obzir, već je nastupila pomama od novih deklaracija u ime svih žrtava "naših" i "njihovih", i svih zločina u daljoj i bližoj istoriji, kako "naših" tako i "njihovih".

Razgovarao: Dejan Kožul

U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje? U čemu je problem? Ni Srebrenica nije samo moralističko pitanje, nego je i istorijsko, političko... a ispada da je to samo moralistički problem jednog određenog kruga ljudi. Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.

Obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, u Beogradu, proteklo je bez incidenata koji su krasili dosadašnja slična okupljanja. Grad nad kojim se donedavno nadvijala radikalska vlast i koji još ne zna ko će da rukovodi njime, pokazao je drugačije lice u noći kada su se na Trgu Republike okupili predstavnici nevladinih organizacija, koji su uz pomoć Majki Srebrenice pozvali Beograd i njegove građane da osude zločine nad Bošnjacima. Incidenata nije bilo, iako je poneki prolaznik znao da opsuje i uputi koju pogrdnu reč okupljenima.

Među njima bila je i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, jedne od retkih ustanova zdravog razuma koja od 1994. godine pokušava da dekontaminira zatrovane umove. Neposredno pred rešenje pitanja vlasti u Beogradu i na dan srebreničke tragedije, razgovarali smo sa Borkom Pavićević o Beogradu, njegovim stanovnicima i o povratku SPS, pomirenjima...