Deset godina je prošlo od formalnog osnivanja Studentskog pokreta „Otpor”, organizacije čije će delovanje obeležiti borbu protiv režima Slobodana Miloševića i koja se najpre suprotstavila zakonima o univerzitetu i informisanju i narastajućem državnom teroru, pod parolom „Grizi sistem – živi otpor”, da bi kao značajni deo građanskog pokreta otpora pod parolom „Gotov je!” učestvovala u svrgavanju autoritarne vlasti.

Piše: Bojan Tončić

Iako je nakon 5. oktobra organizacija imala različite pojavne oblike, cepala se i konačno postala stranka, koja je bez rezultata učestvovala na parlamentarnim izborima, svoju misiju okončala je svrgavanjem Miloševića i nakon toga nije bila značajniji politički i društveni činilac, ni na univerzitetu. Hrabrost i duhovitost bili su obeležje ove organizacije čiji su članovi u stotinama slučajeva bili žrtve torure.

Promocijom knjige „Snaga lične odgovornosti”, u Beogradu je u petak, u organizaciji izdavača Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i uz prisustvo predstavnika brojnih nevladinih organizacija iz regiona, diplomatskog kora i uglednih javnih ličnosti, obeležen 75. rođendan istoričarke Latinke Perović, naučnice i dugogodišnje političke aktivistkinje. Knjiga donosi opširni intervju koji je sa Latinkom Perović uradila Olivera Milosavljević i tekstove uglednih istoričara i sociologa.

Piše: Bojan Tončić
FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

„Ako neko ko je junak jedne drame, kao što je to Latinka Perović, postane pisac te drame, ne znam šta više može da učini. Jer zameniti poziciju i vratiti se u nauku, koncentraciju i promišljanje, može samo Latinka Perović”, rekla je Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. Žarko Korać, narodni poslanik, profesor Filozofskog fakulteta, istakao je da „sigurno niko nije poklonio toliko pažnje žrtvama političkih obračuna u modernoj srpskoj istoriji kao što je to učinila Latinka Perović”.

Stiv je pokušao da se dokopa Ulice baba Višnjine i prokleo i višnje, i trešnje, i maline, i kupine, i sve sitno i jagodičasto voće, uključujući i ribizle. Video je Trg Dimitrija Tucovića, Slaviju, ukapirao je gde je Ulica maršala Tolbuhina uprkos tome što na zgradi Hotela Slavija piše da ulazi u Ulicu Makenzijevu. Taj Makenzi bio ozbiljan čovek, a i naslućuje se njegovo prezime cenjeno na plavoj tabli, ispisano najstarijim pismom u istoriji civilizacije. Dizajn slova, doduše malo odudara od klinaste varijante koju su preferirali preci sadašnjih Srba, nije baš da bljuješ, nije grobljanska ćirilica, ni Politikina, božemesakloni, naziru se samoglasnici, ako ništa drugo

Čovek kojeg ćemo ovom prilikom zvati Stiv (zove se na “S”, ime i ostali podaci poznati redakciji) došao je iz Londona u Beograd, profesionalni je vojnik i imao se špijunom smatrati u jednom novinarskom društvu koje ga je, u principu, gotivilo. Imao je problem – to je i tema ovog napisa - koji smo, unekoliko doživljavali i kao svoj, ali nismo hteli da priznamo, ili nam nije bilo toliko važno. Sem je (Stiv, nema veze) kupio plan grada, što u nekim okolnostima može da valja, budući da je u nepoznatoj sredini, a poznanici nisu uvek tu.

U početku se snalazio, objasnile mu koleginice neke linije gradskog prevoza koje mogu da budu od koristi, vozio se, ipak, više taksijem, pričao je da ima ograničeni budžet, mada smo znali da to nije tačno i govorili mu da je špijun i da mi nismo sisali vesla i da nas je baš briga šta profesionalni vojnik Ujedinjenog Kraljevstva radi u našem glavnom gradu. Bezbednosno interesantna osoba se, dakle, švrćkala i radila ko zna šta, nešto znamo, neke perverzije, vrlo se retko treznio, ili se nama tako činilo zbog njegovog akcenta, a i brzo je govorio; nešto naslućujemo o poslovima našeg poznanika, strah da vas uhvati, nije za štampu (a ni za portal).

Dve struje nezabranjene stranke, pravog lica fašističke provenijencije, ili, čemu eufemizmi, ortodoksnih fašista, sukobile su se, sudbina je tako htela, u Hrtkovcima, toponimu na kojem su, tada, 1992, u monolitnoj paravojsci (i to je pogrešno, paravojski nije bilo, sve su zlikovačke postrojbe bile državne) proklamovale svoju sumanutu ideologiju, a potom i, pretnjama, i bombama u dvorištima Hrvata dokazale da su delatne na ostvarenju progonstva, jednog od temeljnih postavki fašizma koje je otac Nacije nazvao humano preseljenje.

Piše: Bojan Tončić
FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ - Nekad jedna, a danas dve fašističke stranke: Staro jato radikala u Skupštini

Sremski, preciznije domicilni, centar radikala koji ima simbolični značaj mesta na kojem su fašisti dokazali svoju nepobedivost bio je prošle nedelje mesto na kojem je izbegnut sukob koji je najavljivan kao početak obračuna koji je naredio predsednik SRS Vojislav Šešelj. Čovek koji je na mitingu u Hrtkovcima 16. maja 1992. rekao rekao da “svi Hrvati koji su počinili grešku, moraju da idu“, nakon čega su njegovi sledbenici pročitali spisak sa imenima 17 Hrtkovčana hrvatske nacionalnosti koji su, navodno, pripadnici Zbora narodne garde i zalažu se za progon Srba iz Hrvatske. Matrica dokazana, recimo, na primeru šestogodišnjeg koljača Darija Barbalića koji je prognan iz stana kao vlasnik hrvatske putovnice.

Do sukoba nije došlo, ispostavilo se da radikali koji su načinili grešku (Nikolić i Vučić) moraju da idu. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije zabranilo je Srpskoj naprednoj stranci koju predvodi Tomislav Nikolić da održi predizborne skupove u Hrtkovcima i susednim selima u u opštini Ruma. Performansi su zakazani za protekli vikend u okviru kampanje za lokalne izbore koji će se 9. novembra održati u opštini Ruma, u kojoj je država uvela prinudnu upravu. Hrtkovci daju dva odbornika, ali ko zna čemu će valjati, podgotovu što su u novijoj istoriji to uvek bili radikali. A i prvi put se prebrojavaju novi i stari radikali.

Vladan Batić: Nije bilo volje za lustracijom *Grujica Spasović: Režim je hteo da se obračuna sa „Danasom” *Dobrosav Nešić: Pisali smo protiv režima najstrašnije što smo mogli da smislimo

Piše: Bojan Tončić
FOTO: Vlada koja je donela Zakon o informisanju: Aleksandar Vučić, Rada Trajković, Vojislav Šešelj, Milovan Bojić, Mirko Marjanović - EPA/SAŠA STANKOVIĆ

U ponedeljak, 20. oktobra, navršava se deset godina od donošenja Zakona o informisanju, ukoričenih paragrafa čiji je zajednički imenitelj bio teror, baš kao i prethodećem Zakonu o univerzitetu koji je poslužio za odmazdu nad najuglednijim univerzitetskim profesorima i ruganje civilizacijskim tekovinama kakva je nezavisnost univerziteta. Ovi su zakoni označili legalizaciju državnog terora i zazvonili na otpor; druga će polovina devedesetosme ostati zapamćena i kao vreme stvaranja istoimene antirežimske studentske organizacije koja će odigrati značajnu ulogu u obaranju režima Slobodana Miloševića.

Zlikovački bekgraund Zakona o informisanju pokazaće se već na početku njegove primene, budući da su urednici Evropljanina i izdavač kažnjeni sa ukupno 2,4 miliona dinara u prekršajnom postupku koji je pokrenulo udruženje Patriotski savez, za koje niko nije čuo; tek nakon dvočasovne pauze Miroslav Radević, predsednik, i njegovi saradnici doneli su navodna dokumenta o osnivanju svoje organizacije u koja je uvid imao samo prekršajni sudija.

Slično se dogodilo i prilikom odmazde nad Dnevnim telegrafom: pokretač postupka koji je održan 9. novembra 1998. bilo je fantomsko udruženje Savez žena Jugoslavije.

Sudija Vesna Dabetić-Trogrlić izrekla je „crnogorskom preduzeću 'Dnevni telegraf d.o.o'” i odgovornom uredniku Draganu Novakoviću kaznu od ukupno 1,2 miliona dinara zbog kršenja Zakona o javnom informisanju.

Prošlo je deset godina od donošenja Zakona o informisanju, ukoričenih paragrafa čiji je zajednički imenitelj bio teror, baš kao i prethodećem Zakonu o univerzitetu koji je poslužio za odmazdu nad najuglednijim univerzitetskim profesorima i ruganje civilizacijskim tekovinama kakva je nezavisnost univerziteta.

Piše: Bojan Tončić
FOTO: Uvod u primenu Zakona: Novinari Danasa napuštaju redakciju - DANAS

Ovi su zakoni označili legalizaciju državnog terora i zazvonili na otpor; druga će polovina devedesetosme ostati zapamćena i kao vreme stvaranja istoimene antirežimske studentske organizacije koja će odigrati značajnu ulogu u obaranju režima Slobodana Miloševića.

U atmosferi straha i represije režim je posegao i za anticivilizacijskim zakonom koji je trebalo da legalizuje nepostojanje drugih, temeljnih ljudskih sloboda, među kojima i prava na izražavanje i informisanje. Prvim od 76 članova čije je stupanje na snagu potpisao Milan Milutinović, docnije utemeljeno optužen za ratne zločine (čekamo presudu), nadolazeće zlo je, pretpostavimo, rukopisom Vojislava Šešelja čija je stranka zaposela Ministarstvo informacija, „odobreno”: „Sloboda javnog informisanja je neprikosnovena i niko nema pravo da je nezakonito ograniči ili da prinudom utiče na rad javnih glasila. O povredama slobode javnog informisanja odlučiće sud po hitnom postupku”.

Niko nije ni sumnjao da će jednom od najpoznatijih srbijanskih advokata zapasti neka od sinekura, s platom ili bez nje. Branio je Slobodana Miloševića, zastupa u Hagu kosovsku petorku Milutinović, Pavković, Ojdanić, Lazarević, Lukić; branio je realizatora državnog terora Radomira Markovića u procesima za atentat na Ibarskoj magistrali i za ubistvo Ivana Stambolića. U julu je dobio još jednog atraktivnog klijenta, Radovana Karadžića, a njega, kao i Ivicu Dačića, samo savetuje

Piše: Bojan Tončić

Ponekad zlonamernici advokatima, da bi ih diskvalifikovali, spočitnu nekog branjenika od čijeg se imena ledi krv u žilama, kao „kako možeš”, ali oni večito imaju korisne odgovore koji glase: „Mi smo kao taksisti, tabla svetli, stajemo prvom ko podigne ruku”. Ili: „Uvek ću se boriti za pravo svakog optuženog da ima branjenika”. Nisu odgovori za potcenjivanje, iako ima taksista koji planski staju tamo gde treba, znajući da su tu stalni klijenti, od jajara do običnih i masovnih ubica. A ko bi sporio pravo optuženom da ima stručnu odbranu, pogotovo kad su krivična dela za koja su optuženi ratni zločini, sakaćenja, mučenja, silovanja, proterivanje, maštovitost u nečovečnom ponašanju. Ko se takvim klijentima i njihovim ideolozima u Srbiji okrene – nikad neće morati da brine o zaradi.

POČETAK KRAJA JUGOSLAVIJE
Posle dvadeset godina izvesno je da je dvodnevni miting Miloševićevih demonstranata koji su širili poželjnu istinu o Kosovu bio deo scenarija za osvajanje apsolutne vlasti u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Prvi korak bio je ukidanje autonomije pokrajina. Živan Berisavljević: „Posledica tih oktobarskih događaja bili su etnogenocidni ratovi”. Boško Krunić: „Ne može ništa biti kao pre, izgubili smo zemlju, ne može niko da kaže da je morala da propadne, mogli smo da je sačuvamo”.

Piše: Bojan Tončić
Foto: Uvod u krvavi pir: Dešavanje naroda u Novom Sadu 1988. - www.evropanedeljnik.co.yu

Tog 5. i 6. oktobra 1988. Srbija je ušla u peripetiju tragedije koja će u epilogu imati četvrt milona mrtvih, krvavi raspad SFRJ otpočet Osmom sednicom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojoj Slobodan Milošević preuzima vlast u Srbiji, sa namerom da se tu ne zaustavi. Tada se, rečnikom državnog satiričara, drugi put dogodio narod u Novom Sadu; demonstranti iz cele Srbije došli su da sruše rukovodstvo Autonomne Pokrajine Vojvodina, na mitingu istine, pod parolom „Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!”, što je bila prepoznatljiva lozinka za skupove na kojima je sejana mržnja prema rukovodstvima Slovenije i Hrvatske i na kojima su kosovski Srbi govorili o svom viđenju rešenja kosovskog problema. Rukovodstvo AP Vojvodina podnelo je ostavke, čime su zadovoljeni apetiti srbijanskih nacionalista, a šovinistički talas je dobio povoljniji i snažniji vetar.

Nacionalizam je po svojoj prirodi uvek laž. Dobrica Ćosić je jednom napisao da je pravda važnija od istine, a pravda je ono što je dobro za nas. Tokom svih nacionalističkih avantura dešavala se simultana istorijska revizija. Laž se sklapala u jedan koherentni sistem koji ima svoju unutrašnju logiku i doveo je dotle da je Milošević na kraju svoje vladavine percipiran kao čovek koji je van realnosti, autističan

“Peščanik je stanje duha, jedina prava opozicija, jedini pravi biser u kaljuzi ovdašnje medijske i javne scene, jedina prava opozicija, način da ljudi koji vrednuju svoju reč govore, a oni govore samo kada imaju šta da kažu. Oni se ne pojavljuju tamo gde viđate razne prevrtljivce, nacoške ideologe, nacionaliste svih vrsta, 'politički korektne' govornike na srbijanski način. Ovi ljudi vrednuju svoju reč i imaju odgovornost za ono što kažu. Ni na jednom programu na medijskom nebu Srbije nećete za sat i po moći da čujete toliko pouzdanih stvari o onome šta se dešava na našoj političkoj sceni, u ekonomiji, u kulturi”, rekao je na promociji dvanaeste knjige Peščanika u ponedeljak u prepunoj sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta sociolog Milan Vukomanović.

On je naglasio da Peščanik ima pola miliona slušalaca i da je “u ovom trenutku društvena i politička snaga sa kojom će morati da se nosi svaka vlast u Srbiji i na koju će morati da računa svaki budući establišment u ovoj zemlji ”.

Urednice ove emisije, koja se emituje na Radiju B92, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković podsetile su da je ekipa Peščanika održala 68 tribina širom Srbije i distribuirala dvadeset hiljada knjiga iz svoje produkcije. Predstavile su, takođe, nove knjige u izdanju Peščanika: Vesti iz kulture Ivana Čolovića, Peščani sprud Teofila Pančića, Bog nije veliki Kristofera Hičensa i Putinova Rusija ubijene ruske novinarke Ane Politkovske.

Progon jedne zemunske porodice praćen je jezivom fašističkom kampanjom Vojislava Šešelja koji je pred TV kamerama mahao putovnicom Darija Barbalića, rođenog Beograđanina, zaurlavajući da male ustaše neće ići u srbijanske dečje vrtiće, prilažući kao dokaz i bedž Hrvatske demokratske zajednice koji je navodno pronađen u stanu. To je vreme fašističkog nasrtaja na Srbiju u prisustvu Slobodana Miloševića, Zemun je bio ogledni toponim, grad fašističkih pivnica u kojem je je Srpska radikalna stranka sprovodila totalitarne maštarije svog predsednika i vlastite frustracije pretvarala u novac i moć.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu 1. oktobra ove godine održaće se ponovljeno suđenje čijim bi ishodom trebalo da, nakon jedanaest godina, bude određeno pravo na korišćenje stana porodice Ivana Barbalića iz Zemuna koju su pripadnici Srpske radikalne stranke nasilno iselili 1. jula 1997. Za ovu porodicu od tog dana ništa neće biti isto, baš kao ni za državu i društvo koji su se, čast izuzecima, olako pomirili sa njenim progonom. Zaposedanje stana u kojem su živeli Ivan Barbalić, njegova majka Darinka i sin Dario, rođeni Zemunci (ispostaviće se da je njihovo hrvatsko poreklo bilo presudno za njihovu sudbinu), drama je koja nije dobila sudski epilog. Nasillno otimanje stana i pljačka imovine porodice Barbalić, slučaj je koji dokazuje da nema pravne sigurnosti, da otimačina sa radikalskim predznakom ima jednaku težinu kao pravo na život. Istina od koje porodica Barbalić, izbeglička, deložirana porodica iz Srbije koja živi u Baškoj na Krku, nema nikakve koristi.