U noći 9. novembra 1938. godine izvršen je prvi masovni čin terora nad jevrejskim stanovništvom u Nemačkoj. Bio je to samo početak svih budućih organizovanih progona i ubistava Jevreja tokom Trećeg rajha. Nije potpuno jasno da li su ovom užasnom događaju naziv Kristalna noć nadenuli preplašeni pripadnici manjina u Nemačkoj, kao asocijaciju na lomljenje izloga jevrejskih prodavnica, ili „ponosni arijevci“ sa ciljem propagiranja nasilja nad „nečistima“ kroz metaforičko značenje „sjajnog ili blistavog“.

Prošlo je 70 godina od Kristalne noći, slični događaji su se ponavljali i ponavljaju se širom sveta, ljudi nisu ništa humaniji niti svesniji grozote svojih postupaka. Ako je na talasu pobede nad Hitlerom i bilo načelnog predaha od fašizma, ta pauza definitivno nije potrajala. Fašizam se rasplamsao, umnožio, transformisao u različite oblike i ponovo razleteo u razarajućem vihoru širom planete. Promenio se utoliko što je bolje maskiran, retko se sreće u vidu zvaničnih političkih programa i ne voli da se naziva svojim imenom. Ukratko, u atmosferi osude iz istorijskih čitanki evoluirao je ka veoma dobroj mimikriji.

Sociolozi prave jasnu podelu na različite društvene uzroke i manifestacije fenomena mržnje. Iako su razlike između tih kategorija razumljive (fašizam, klerofašizam, kleronacionalizam, nacizam, itd.), suština svake je čista mržnja prema drugačijima. Bez obzira da li je negacija usmerena ka drugom narodu, rasi, religiji, nevernicima, tzv. komunistima ili antikomunistima, itd, dodatno je uvek obogaćena negiranjem prava žena, homoseksualaca i invalida. Kako god da stvar sagledate, koren je isti, uglavljen u bedne psihološke trikove na kojima počiva svaka ideologija mase.

Kada slušate šta izgovaraju mladi nacisti Srbije udruženi u razne opskurne organizacije, ne možete se otrgnuti utisku da je u njihovim mozgovima logika okrenuta naglavačke, a neznanje previše veliko da bi uopšte razumeli gomilu rupa u svojoj dedukciji. I po ko zna koji put nam je demonstrirano da neznanje predstavlja osnovni izvor zla.

Neznanje vam je kao blinkersi na ularu konja - sužava vam vidike, dozvoljava da vas neko osedla, zateže uzde i vodi vas gde god poželi. Ne vidite ni da postoji nešto drugačije od onoga u šta su vam pogled uperili, pa hrlite ka tom jedinom cilju kao bezglavi. Vrti vam se jedna usađena ideja bez početka i kraja, a da uopšte ne uočavate alternativu.

Slušala sam pre neki dan nekog mršavog mladića iz organizacije Obraz, pa sam skoro zaplakala. Na pitanje voditeljke da li podržava multietničnost Srbije, on odgovara:  „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ....“. Voditeljka ga prekida i ponavlja pitanje, a on će opet: „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ....“ Žao mi je što nisam do kraja čula ovu definiciju Srbina. Kada je rečenica toliko nadahnuta, a mimika toliko mudračka kao kod ovog mladića, možete samo očekivati neku epohalnu izjavu. Umirem od želje da saznam da li je Srbin čovek ili vanzemaljac.

Sve što smo čuli i videli bilo je smrdljivo, lažljivo i gadno, bez trunčice fer igre, zapravo istinski radikalski. Razlika u odnosu na ranije ispade ove skupine ljudi jeste usmerenost prljavštine ka unutra, što je čitavu stvar učinilo zabavnom. Konačno se pokazalo da su spoljašnje manifestacije njihove politike nešto što je inherentno svim likovima koji su se pronašli u toj družini – jedan naopak svetonazor nakrcan mržnjom i potpunom netolerancijom, uobličen u nespornom i neupitnom autoritetu (Šešelju). Jednom rečju – jednoumlje!

Jednoumlje nastaje u grupi ljudi koji su svoju individualnost, slobodu mišljenja i, na kraju krajeva, sopstvene emocije pokorili vrhovnoj ideji. Zatomiti individualni identitet i sposobnost nezavisnog zaključivanja podrazumeva gubitak samopoštovanja, razaranje svesti o sebi kao pojedincu i pretvaranje sopstvene ličnosti u amorfan deo jednog jedinog organizma koji kuca i diše za jednu ideologiju. Kako to obično biva, ideologije se „materijalizuju“ u liku vrhovnog vođe, bio on realan ili imaginaran.

Biti filantrop u sumanutoj zemlji Srbiji, zalagati se za toleranciju, međusobno uvažavanje, širenje svesti o jednakosti svih ljudi bez obzira na etničko-geografsku pripadnost, rod, jezik ili kulturu, mnogo je teška stvar. Ima nas dosta koji bismo želeli da u ovom nesrećnom društvu pronađemo bar tragove nečega što miriše na humanistička načela. Ali uvek, baš uvek kada pročačkate po suštini nekog događaja, zaprepasti vas uskogrudost, rigidnost, ideološka zaslepljenost, potpuno nerazumevanje ključnih stvari i potpuno pogrešni ciljevi.

A u zemlji Srbiji takvih izazova nikada ne nedostaje. Uzmimo za primer samo događaje iz proteklog meseca. Prvo smo slušali pozive na versku toleranciju i razumevanje za islamsku zajednicu (sećate se Dragulja Medine), pa je napisano onoliko analiza celog slučaja i konačno smo zaključili da sve to sa suštinskom tolerancijom nema nikakve veze. Onda se desila još jedna inicijativa – uvoz žena iz Azije (državni Sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Željko Vasiljević).

Dotični funkcioner države, sa svojim pajtosima iz nekakve ratno-patriotske organizacije, veoma je zabrinut za demografske trendove srpskog naroda. Kao pravi „školovani“ znalci u ovoj oblasti nauke, napravili su projekat (na 120 stanica) koji pretenduje da zanavek eliminiše problem srpske bele kuge.

Knjiga „Dragulj Medine“ izazvala je veliku medijsku pažnju. Za nju su sigurno čuli i oni kojima su knjige (na metar) samo dekoracija u regalu. Očekivalo bi se da novinske članke o jednom romanu popunjavaju književni kritičari i rubrike kulture, ali avaj. Priča se, između ostalog, da sama knjiga po svojoj književnoj vrednosti ne zaslužuje neko specijalno priznanje, mada o tome ne mogu sama suditi budući da je nisam pročitala, a izgleda da tu priliku neću ni imati.

„Dragulj Medine“ se najviše pominje u kontekstu potrebe za opštedruštvenom tolerancijom različitih verskih osećanja u multikonfesijalnoj Srbiji. Ako bilo koja rečenica vređa nečija religijska verovanja, treba je, bez svake sumnje, zabraniti. Različiti komentari nakratko su me zatekli nespremnom – pa ja sam svim srcem za toleranciju, a ipak sva čula mi govore da ovde nešto debelo smrdi! U čemu je moj uznemiravajući problem?

Neću biti prva koja će naglasiti koliziju između ovog tipa tolerancije (verske) i tolerancije koja podrazumeva slobodu govora, mišljenja i pisane reči. Uzgred, tokom evolucije savremenih demokratskih civilizacija, ovaj drugi oblik uvažavanja bolno se porađao, vekovima se odvajajući od sistema monoteističkih država. Taj proces se još zove i sekularizacija, ili, drugim rečima, odvajanje države i društvenih vrednosti od crkve, bilo koje.

Prstići i ručerde

Prilično sam oguglala na bizarne ispade našeg predsednika, pa su mi uglavnom smešni, tj. savršeno uklopljeni u „give me five“-burazersko-raspojasani fazon. U takav obrazac mi se uklapa i tragikomični prizor tri (puta četiri, Tadić + Jeremić) prstića u vazduhu u dalekoj nam istočnoj zemlji. Hoću reći, zaista sumnjam da je Tadiću lično prirastao za srce simbol „tri prstića“, mada dozvoljavam da je osnovna (burazerska) premisa na kojoj gradim čitav zaključak sasvim pogrešna.

Svaki postupak institucije predsednika ima ozbiljne posledice na unutrašnju i međunarodnu impresiju (sramotu) državne politike. Kada tako sagledam stvari i uzmem u obzir emotivne ožiljke iz devedesetih godina, blesavih tri (ili dvanaest) prstića postaju krvavi prsti sa kandžama na ogromnim kvrgavim ručerdama.

Poslednjih dana se po Beogradu šire raznovrsne šale o tihovanju. Ubedljivi pobednik je, dozvolićete da presudim - „tihuj, ali pazi da te ne uhvati keva“ (Srđan Ćešić, e-novine). Ne bi nam pomogao ni pokušaj da se uozbiljimo - radi se o veoma čudnoj aktivnosti koju, kako to obično biva u mistično-religijskim petljarijama, niko ne ume objasniti, niti može (bože sačuvaj i taman posla!) da dokuči. Koliko shvatam, osnovni cilj je pronaći negde samog sebe i pomiriti ceo svet sa sobom, ma šta to zapravo značilo. Pa dobro, ceo ovaj konstrukt možete čuti i na drugim mestima, nevezano za tihovanje, i možda se ne bih smela preterano s tim šaliti (iako je iskušenje preveliko!). Tihovanje se izdvaja od ostalih sličnih delatnosti zato što podrazumeva obavezne molitve upućene pravoslavnim svecima. Ako vam oni ne budu od koristi, znači da im se niste dovoljno umilili i morate tome ozbiljnije pristupiti, ili vam definitivno nema pomoći. 

Moguće je da konkretna rabota ima nekakve veze sa klerofašističkim svetonazorom, budući da o njoj nešto više znaju ratni zločinci i ekstremističke vladike (Amfilohije, „Pravoslavlje“). Budi mi se sumnja da i ovi klinci sa kapuljačama i maskama koje svakodnevno viđamo razularene po ulici, imaju neka saznanja o tihovanju. Na kraju krajeva, zar nisu vatreni sledbenici i uvažavaoci lika i dela najpoznatijeg belog maga? Toliko obožavanje ne biva bez jake duhovne veze! Velika je šteta što malene i besciljne probisvete više zanimaju rušilačke aktivnosti (a možda je to tihovanje?) umesto prosvetiteljskih, pa nikada nećemo biti u prilici da nam na nekoj tribini pojasne celu stvar.

Povodom vladajuće homofobije - pomalo šokantan prikaz ljudske seksualnosti

Antropocentrični kakvi jesmo, egoistični u svom pogledu na svet, neznalice u razumevanju sopstvene uloge na ovoj planeti, predodredili smo sebi mnogobrojne zabrane i predrasude iz kojih kuljaju gejziri frustracija, mržnji i kažnjavanja. Ukratko, učinili smo ovaj svet skoro nepodnošljivim za normalan život, a nivo netolerancije podigli do tačke pucanja po svim šavovima. Ovakav početak teksta mogao bi voditi analizi bilo koje nepodopštine savremenog sveta, od međuetničkih i međureligijskih sukoba, do generalne mizantropije i fobije svih vrsta. Ja sam se opredelila za one izvore mržnje koji najviše veze imaju sa biologijom, naučnom disciplinom na koju se pozivaju neznalice kako bi opravdali svoje razorno rigidne svetonazore.

Jedno idealističko mudrovanje

Previše sam se umorila od iščekivanja presudnog političkog događaja – pravljenja Vlade Srbije, i veoma sam blizu osećaju da me je baš briga. Suviše mi je gadna ideja „evropske vlade sa SPS-om“ da bih se preterano radovala neuspehu radikala i narodnjaka. Dosegla sam nivo neke čudne nihilističke nirvane i iz takve perspektive mi sve izgleda komično. Zaista ne mogu više da shvatim te „ljudske gromade“ u sitnim igrama kao bitne elemente svog života, ma koliko oni realno imali uticaja na neke njegove aspekte. Da budem potpuno iskrena, jeste mi drago što je Koštunica tako slavno propao, ali samo u meri u kojoj bih osećala satisfakciju pošto je neko prebio siledžiju.

Ima Vlade, nema Vlade, i tako sve u krug ... da ne pominjem, a kakve Vlade!?

Poplava očajanja, strepnje, psovanja, histeričnog kikotanja i nadrealnog teoretisanja nagrnula je na sve moje prijatelje ovih dana. Zavladao je panični osećaj da nadire nekakva zagađena voda do iznad nosa i da će nas, ako ne pobegnemo na vreme, odneti smrdljiva bujica ili nas lagano pojesti bakterije iz kanalizacije nakon što se podavimo. Skupljeni u male kružooke grupne terapije, imamo osećaj da nam je lakše, a zapravo prežvakavamo istu priču po stoti put i lupamo glavu oko izjava buzdovana Palme i Mrkonjića, ili ulickanog Dačića, kao da su to Nostradamusova proročanstva od kojih nam život zavisi.

Atmosfera u mojoj „maloj grupi za urgentnu mentalnu ispomoć“ potpuno je identična onoj iz prvih dana bombardovanja - devastirajuća frustracija sa primesama svega i svačega, od potpunog besa i mazohizma do teške depresije. Svako reaguje na svoj način, a ja sam poznata po tome što u kriznim situacijama panično perem kosu i navijam papilotne. Nemam pojma odakle mi taj odbrambeni mehanizam, a još manje koliko mi uopšte pomaže. To bi bila sjajna anegdota iz devedestih, kada se ne bi ponavljala i posle toliko godina. Papilotne su bile u upotrebi i onih dana kada je Koštunica imenovao Nikolića za predsednika Skupštine. Šta mislite, koliko komada mi je potrebno u ovoj situaciji?

Najmučnije od svega je to što smo prinuđeni da širom otvorenih očiju lovimo svaki potez malog Dačića, pa pokušavamo da anticipiramo šta će mu reći Papandreu, Palma, sa kim se sastao u Rusiji, voli li još uvek svetog Slobu ili ga nikada nije voleo, ima li dovoljno političke pameti u toj gici glavici sa šiškicama, hoće li nam oprostiti grehe iz prošlosti itd. Strah nas nagoni da gutamo odvratne pilule navodne reinkarnacije SPS-a, pa se još silimo da zbog toga budemo i zahvalni. Podeljeni smo između želje da vrisnemo „nosite se u mračnu rupu odakle ste ponovo izmileli“ i mazohističke potrebe da nam Gljivica ponovi „Volim i ja vas“. Dodajte mi papilotne!

Kako god se stvari odvijale narednih dana, nećemo biti srećni. Ili će nam se želudac prevrtati zbog moralno nepodnošljive koalicije DS i SPS, ili ćemo upasti u dobro nam poznat mrak klerofašističke koalicije sa kreativnim turbo pojačanjem DSS-a.

Šta nam je činiti? Imamo dve opcije – pobeći glavom bez obzira ili ostati i napraviti sopstvenu, što normalniju nišu u moru prljavštine (sanitarni otklon). Ako ste raspoloženi za drugu varijantu, imam jedan savet. Nemojte zaboraviti da ste Vi veliki, a oni su male, zle, sitničave gnjide. Gledajte ih sa visine i nemojte ih puštati u svoj život. Znam da ovo zvuči kao jeftino psiholigiziranje, ali zaista mislim da se možemo spasiti samo ako se emotivno „odmaknemo od situacije“, čak i kada je pomno pratimo. Vreme je za aroganciju!

Najviše ćemo im nauditi ako uspešno radimo svoj posao i vodimo srećan život – baloni umesto pogreba! Ukazaće se prilika i za pravi otpor, kada se saberemo i organizujemo. Zapušite nos, pripremite, za svaki slučaj, papilotne ili neki drugi alat za samopomoć u kriznim situacijama i pobedićemo!

Peščanik.net, 24.05.08.