Jednom prilikom, neposredno nakon bombardovanja 1999. godine, ekipa stručnjaka biološko-poljoprivrednog obrazovanja putovala je po Srbiji sa ciljem edukacije uzgajivača voća, takoreći seljaka (mislim na kolokvijalni naziv profesije, ne na mentalno stanje), o tome kako da prepoznaju virusne zaraze voćki i šta da preduzmu ukoliko takvu situaciju uoče u svojim voćnjacima. Iz priče koleginice koja je celu stvar organizovala, malo je reći da su naišli na sumnjičavost polaznika obuke. Ti ljudi su „već znali!“ šta se dešava sa njihovim zakržljalim stablima šljiva, kruški, jabuka – Ameri su bacili hemikalije koje su skvrčile listiće srpskim voćkama, ili su ih ozračili, kao što su i nas uostalom (mada se mi ipak malo teže skvrčimo), a moguće je da su i namerno izazvali mutacije koje će nam doći glave kroz pad prinosa.

Setila sam se ovih događaja tokom trajanja euforije zvane „meksičko-svinjski grip“. Nisam imala vremena da se na vrhuncu aktuelnosti uključim u ovu priču, ali možda je i bolje da stvar sagledamo sa izvesne distance. Uostalom, ne može se reći da je nedostajalo mišljenja i stavova na tu temu. Potpuno očekivano, nezaobilazni elementi pametovanja bile su morbidne fantazije o zlim naučnicima u projektima biološkog naoružanja, što se, eto, otrglo svakoj kontroli. A možda su ti zlotvori upotrebljeni u političke svrhe, tj. namerno su napravili diverziju, ili dimnu zavesu, kako bi nam odvratili misli od svetske ekonomske krize i odgovornosti kojekakvih političara. Nagađam da bi dalja dedukcija u sistemu mišljenja teorije zavere mogla podrazumevati da je „svinjski virus“ namerno introdukovan u Meksiko, čime je preimenovan u „virus meksičkog gripa“, sve sa ciljem ugrožavanja ekonomije te zemlje. Kako bi to pomoglo ekonomiji drugih zemalja, ostaje sasvim nejasno, ali koga je briga ako se cela priča uklapa u virtuelnu i nategnutu zavereničku koncepciju.

Ako me išta nervira u filozofskom razmatranju odnosa nauke i religije to je svakako koncept NOMA (engl.nonoverlapping magisteria), tj. shvatanje nauke i religije kao nepreklapajućih oblasti ljudskog saznanja – materijalne i duhovne. Mogu potvrditi da to u praksi, tj. izvan čiste filozofije, nije slučaj i vreme je da prestanemo sa zatvaranjem očiju.

Koncept NOMA potiče iz, verovali ili ne, evolucione biologije i može se shvatiti kao pokušaj stišavanja tenzija između nauke i religije, ili, drugim rečima, pružanja časnog izlaza učesniku u okršaju koga su činjenice prirode i saznanja savremene nauke naprosto porazile. Istine radi, motive za široko prihvatanje ovog koncepta možemo pronaći i u jednostavnoj psihološkoj potrebi za mističnom utehom na koju nisu imuni ni neki naučnici. Tako je Američka asocijacija za unapređenje nauke (AAAS) napisala sledeću izjavu: „Nauka je vezana za uzroke, religija za smisao. Nauka se bavi pitanjem kako se stvari dešavaju u prirodi, religija zašto bilo šta postoji umesto ničega...“ (?!)

Ne uspevam da pronađem duboki smisao u ovim rečenicama, ali možete reći da je to baš zbog toga što se nikako ne snalazim u dotičnoj (smislenoj!) nepreklapajućoj oblasti. Ipak, nameće se sasvim legitimno pitanje – zašto bismo očekivali da će sveštenik znati odgovore o postojanju, nepostojanju i nastajanju, odgovore koje još uvek nije odgonetnuo ni akcelerator u Cernu? Ako svi odgovori već postoje u onim poznatim teološkim knjigama, zašto se nauka muči oko jurenja subatomskih čestica? Odgovor je krajnje jednostavan – ma koliko oglašavala svoju „nekonfliktnu teoriju“, nauka je svesna da druga strana ne zna baš ništa. Mantre o „mističnom smislu“ nemaju nikakav značaj u našem razumevanju sveta, a ako vam je potrebna uteha, snalazite se kako god znate i umete.

U okvirima biologije, Darvinova teorija evolucije iz korena je izmenila shvatanje fenomena života. Nasuprot rigidnosti, nepromenljivosti i nepovezanosti bioloških vrsta, pružio nam je dokaze i naučna objašnjenja za jedinstveno poreklo živog sveta koji se tokom milijardi godina menjao, usložnjavao, prilagođavao i formirao neverovatnu raznovrsnost oblika, formi i načina života. Svako novo saznanje savremene biologije potvrdilo je i učvrstilo principe teorije evolucije. Primena i razumevanje mehanizama evolucije u okvirima medicine, farmacije i poljoprivrede, obezbedili su udobniji i kvalitetniji život svakog čoveka u modernom svetu.

Shvatanje sveta kao dinamičnog i promenljivog uticalo je i na druge oblasti nauke, pre svega na one discipline koje doprinose razumevanju nastanka i oblikovanja sveta kakvog danas vidimo (astrofizika, kosmologija, geologija, itd.).

Drugo, osnovni pokretač evolucionih promena populacija živih organizama jeste individualna genetička varijabilnost. Drugim rečima, svaki živi organizam je jedinstven, a odrednica svake ljudske jedinke jeste pripadnost vrsti Homo sapiens, a ne pripadnost rasi ili etničkoj grupi. Savremena genetika je pokazala da razlike između pojedinaca ljudske vrste daleko prevazilaze razlike između istorijski definisanih grupa ljudi. Razumevanje ljudske varijabilnosti koje se bazira na individualnosti umesto izolovanim i fiksiranim grupama (rase, nacije, religijsko-istorijske grupe i slično), predstavlja osnovu za poštovanje svakog ljudskog života i osnovu etičkih sistema. Nastanak moralnih normi u ljudskim društvima vezuje se za kooperaciju između članova socijalne grupe, koja omogućava opstanak i prosperitet čitave grupe i njenih pojedinaca.

Menjanje uma (I)

Način na koji razumemo svet koji nas okružuje, formiramo sopstvene stavove o različitim događajima ili se odnosimo prema istim informacijama, strahovito se razlikuje od jednog do drugog čoveka. Koliko god da je lepa, ovakva raznovrsnost ima i svoju tamnu stranu. Složićete se, kada bismo svi mislili isto, ne bi bilo nesuglasica, okupljali bi se oko identičnih pogleda, verovali u iste stvari i voleli iste vrednosti.

Ipak, da je svet „skrojen“ baš tako, ne bi postojali ljudi koji u istim stvarima vide nešto drugo, izdvajaju se po genijalnosti, ili će zbog svojih vizija predstavljati motor razvoja društva, umetnosti, nauke, struke... Jednom rečju, ne bi bilo kulturne evolucije, a mi bismo još uvek živeli u pećinama okupljeni oko vatre, ako je uopšte verovatno da bi dostigli i taj nivo kvaliteta života.

U noći 9. novembra 1938. godine izvršen je prvi masovni čin terora nad jevrejskim stanovništvom u Nemačkoj. Bio je to samo početak svih budućih organizovanih progona i ubistava Jevreja tokom Trećeg rajha. Nije potpuno jasno da li su ovom užasnom događaju naziv Kristalna noć nadenuli preplašeni pripadnici manjina u Nemačkoj, kao asocijaciju na lomljenje izloga jevrejskih prodavnica, ili „ponosni arijevci“ sa ciljem propagiranja nasilja nad „nečistima“ kroz metaforičko značenje „sjajnog ili blistavog“.

Prošlo je 70 godina od Kristalne noći, slični događaji su se ponavljali i ponavljaju se širom sveta, ljudi nisu ništa humaniji niti svesniji grozote svojih postupaka. Ako je na talasu pobede nad Hitlerom i bilo načelnog predaha od fašizma, ta pauza definitivno nije potrajala. Fašizam se rasplamsao, umnožio, transformisao u različite oblike i ponovo razleteo u razarajućem vihoru širom planete. Promenio se utoliko što je bolje maskiran, retko se sreće u vidu zvaničnih političkih programa i ne voli da se naziva svojim imenom. Ukratko, u atmosferi osude iz istorijskih čitanki evoluirao je ka veoma dobroj mimikriji.

Sociolozi prave jasnu podelu na različite društvene uzroke i manifestacije fenomena mržnje. Iako su razlike između tih kategorija razumljive (fašizam, klerofašizam, kleronacionalizam, nacizam, itd.), suština svake je čista mržnja prema drugačijima. Bez obzira da li je negacija usmerena ka drugom narodu, rasi, religiji, nevernicima, tzv. komunistima ili antikomunistima, itd, dodatno je uvek obogaćena negiranjem prava žena, homoseksualaca i invalida. Kako god da stvar sagledate, koren je isti, uglavljen u bedne psihološke trikove na kojima počiva svaka ideologija mase.

Kada slušate šta izgovaraju mladi nacisti Srbije udruženi u razne opskurne organizacije, ne možete se otrgnuti utisku da je u njihovim mozgovima logika okrenuta naglavačke, a neznanje previše veliko da bi uopšte razumeli gomilu rupa u svojoj dedukciji. I po ko zna koji put nam je demonstrirano da neznanje predstavlja osnovni izvor zla.

Neznanje vam je kao blinkersi na ularu konja - sužava vam vidike, dozvoljava da vas neko osedla, zateže uzde i vodi vas gde god poželi. Ne vidite ni da postoji nešto drugačije od onoga u šta su vam pogled uperili, pa hrlite ka tom jedinom cilju kao bezglavi. Vrti vam se jedna usađena ideja bez početka i kraja, a da uopšte ne uočavate alternativu.

Slušala sam pre neki dan nekog mršavog mladića iz organizacije Obraz, pa sam skoro zaplakala. Na pitanje voditeljke da li podržava multietničnost Srbije, on odgovara:  „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ....“. Voditeljka ga prekida i ponavlja pitanje, a on će opet: „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ....“ Žao mi je što nisam do kraja čula ovu definiciju Srbina. Kada je rečenica toliko nadahnuta, a mimika toliko mudračka kao kod ovog mladića, možete samo očekivati neku epohalnu izjavu. Umirem od želje da saznam da li je Srbin čovek ili vanzemaljac.

Sve što smo čuli i videli bilo je smrdljivo, lažljivo i gadno, bez trunčice fer igre, zapravo istinski radikalski. Razlika u odnosu na ranije ispade ove skupine ljudi jeste usmerenost prljavštine ka unutra, što je čitavu stvar učinilo zabavnom. Konačno se pokazalo da su spoljašnje manifestacije njihove politike nešto što je inherentno svim likovima koji su se pronašli u toj družini – jedan naopak svetonazor nakrcan mržnjom i potpunom netolerancijom, uobličen u nespornom i neupitnom autoritetu (Šešelju). Jednom rečju – jednoumlje!

Jednoumlje nastaje u grupi ljudi koji su svoju individualnost, slobodu mišljenja i, na kraju krajeva, sopstvene emocije pokorili vrhovnoj ideji. Zatomiti individualni identitet i sposobnost nezavisnog zaključivanja podrazumeva gubitak samopoštovanja, razaranje svesti o sebi kao pojedincu i pretvaranje sopstvene ličnosti u amorfan deo jednog jedinog organizma koji kuca i diše za jednu ideologiju. Kako to obično biva, ideologije se „materijalizuju“ u liku vrhovnog vođe, bio on realan ili imaginaran.

Biti filantrop u sumanutoj zemlji Srbiji, zalagati se za toleranciju, međusobno uvažavanje, širenje svesti o jednakosti svih ljudi bez obzira na etničko-geografsku pripadnost, rod, jezik ili kulturu, mnogo je teška stvar. Ima nas dosta koji bismo želeli da u ovom nesrećnom društvu pronađemo bar tragove nečega što miriše na humanistička načela. Ali uvek, baš uvek kada pročačkate po suštini nekog događaja, zaprepasti vas uskogrudost, rigidnost, ideološka zaslepljenost, potpuno nerazumevanje ključnih stvari i potpuno pogrešni ciljevi.

A u zemlji Srbiji takvih izazova nikada ne nedostaje. Uzmimo za primer samo događaje iz proteklog meseca. Prvo smo slušali pozive na versku toleranciju i razumevanje za islamsku zajednicu (sećate se Dragulja Medine), pa je napisano onoliko analiza celog slučaja i konačno smo zaključili da sve to sa suštinskom tolerancijom nema nikakve veze. Onda se desila još jedna inicijativa – uvoz žena iz Azije (državni Sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Željko Vasiljević).

Dotični funkcioner države, sa svojim pajtosima iz nekakve ratno-patriotske organizacije, veoma je zabrinut za demografske trendove srpskog naroda. Kao pravi „školovani“ znalci u ovoj oblasti nauke, napravili su projekat (na 120 stanica) koji pretenduje da zanavek eliminiše problem srpske bele kuge.

Knjiga „Dragulj Medine“ izazvala je veliku medijsku pažnju. Za nju su sigurno čuli i oni kojima su knjige (na metar) samo dekoracija u regalu. Očekivalo bi se da novinske članke o jednom romanu popunjavaju književni kritičari i rubrike kulture, ali avaj. Priča se, između ostalog, da sama knjiga po svojoj književnoj vrednosti ne zaslužuje neko specijalno priznanje, mada o tome ne mogu sama suditi budući da je nisam pročitala, a izgleda da tu priliku neću ni imati.

„Dragulj Medine“ se najviše pominje u kontekstu potrebe za opštedruštvenom tolerancijom različitih verskih osećanja u multikonfesijalnoj Srbiji. Ako bilo koja rečenica vređa nečija religijska verovanja, treba je, bez svake sumnje, zabraniti. Različiti komentari nakratko su me zatekli nespremnom – pa ja sam svim srcem za toleranciju, a ipak sva čula mi govore da ovde nešto debelo smrdi! U čemu je moj uznemiravajući problem?

Neću biti prva koja će naglasiti koliziju između ovog tipa tolerancije (verske) i tolerancije koja podrazumeva slobodu govora, mišljenja i pisane reči. Uzgred, tokom evolucije savremenih demokratskih civilizacija, ovaj drugi oblik uvažavanja bolno se porađao, vekovima se odvajajući od sistema monoteističkih država. Taj proces se još zove i sekularizacija, ili, drugim rečima, odvajanje države i društvenih vrednosti od crkve, bilo koje.

Prstići i ručerde

Prilično sam oguglala na bizarne ispade našeg predsednika, pa su mi uglavnom smešni, tj. savršeno uklopljeni u „give me five“-burazersko-raspojasani fazon. U takav obrazac mi se uklapa i tragikomični prizor tri (puta četiri, Tadić + Jeremić) prstića u vazduhu u dalekoj nam istočnoj zemlji. Hoću reći, zaista sumnjam da je Tadiću lično prirastao za srce simbol „tri prstića“, mada dozvoljavam da je osnovna (burazerska) premisa na kojoj gradim čitav zaključak sasvim pogrešna.

Svaki postupak institucije predsednika ima ozbiljne posledice na unutrašnju i međunarodnu impresiju (sramotu) državne politike. Kada tako sagledam stvari i uzmem u obzir emotivne ožiljke iz devedesetih godina, blesavih tri (ili dvanaest) prstića postaju krvavi prsti sa kandžama na ogromnim kvrgavim ručerdama.