Ivica Dačić govori i nastupa kao politički neutralna osoba, neangažovana, kao da nije ministar već profesionalni policajac.

Ivica Dačić se ponaša i govori kao da je nekakav direktor policije, glavni inspektor i operativni predvodnik svih policijskih akcija paralelno, istovremeno potpuno neutralan i nezainteresovan za političke implikacije koje te akcije sa sobom nose, iako je, osim što je ministar, prvi čovek važne političke partije, a takođe i pre svega i vice premijer Vlade Republike Srbije.

Potezi ministra Dačića, izazivaju neretko divljenje ili barem začuđenu podršku građanske Srbije. Dovoljno je bilo da zahteva uklanjanje fotografije kvislinga Nedića iz prostorija Vlade, pa da zaradi aplauze onih koji su život posvetili borbi da se ovo društvo spasi posledica zločinačke politike u kojoj je Ivica Dačić bio aktivni učesnik.

Ipak, ja sada uopšte i ne mislim na prošlost Ivice Dačića, za koju smatram, za razliku od većine Srbije, da bi jednom morao da odgovara. (Ovo pišem, pod punom svešću da prema novom Zakonu o informisanju mogu biti gonjena, suđena i presuđena i to je moj svesni izbor.)

Ne govorim, dakle, o ulozi Ivice Dačića u zločinačkim devedesetim, već pre svega o njegovim nastupima povodom Parade ponosa i političkih i bezbednosnih implikacija najavljenog nasilja.

Ivica Dačić možda i jeste profesionalni policajac, samo mi to ne znamo, ali to ne menja stvar, jer posao ministra je da se bavi politikom, a ne da bude operativac na terenu. Ipak, ministar Dačić, potpuno uživljen u novu ulogu prvog srpskog policajca, na perfidan način, „profesionalno“ unosi strahovitu paniku, nesigurnost, u najmanju ruku izaziva nelagodu i oklevanje ljudi koji bi možda želeli da prisustvuju Paradi.

Lično smatram da policija ne može „preventivno” da deluje, onako kako mi to zamišljamo. Na pitanja – zašto policija ne pohapsi one koji mogu izazvati nasilje, moj odgovor je – zato što to nasilje još nije učinjeno. U svetu koji se opire religioznoj dogmi greha čak i kada se na njega samo pomisli, ljudi se ne mogu hapsiti ili kažnjavati, zato što imaju misli protivne zakonu. Ako to zvuči kao komplikovano teoretisanje na jednu sasvim praktičnu temu, želim da pojasnim zašto verujem da policija, dakle, ne može da uhapsi nekoga, zato što je taj imao misao i želju da izvrši krivično delo. Ovde nije reč o zakonu, koji me ne zanima posebno, ovde je reč o ljudskim slobodama: ako danas uhapsite osobu koja je razmišljala o tome da me prebije, jer ponosno učestvujem u Paradi ponosa, sutra možete uhapsiti mene, jer razmišljam o tome da pljunem sudiju Vrhovnog suda koji je sastavio sramnu presudu protiv YUCOMa.

Pri tom, huligani, klerofašisti i vojnici nove srpske političke misli u ovom trenutku nisu ništa spremniji od mene da svoju zamisao sprovedu u delo, ali za sada su to i za mene i za njih samo nežne misli. Zato ni mene ni njih, zbog negovanja zamisli, Dačić nema pravo da uhapsi. (O tome kako time potvrđujem neprestane, inače vrlo dosadne, napade da sam samo jedna od dve zle krajnosti, ekstremista isti kao i ovi degenerici sa istetoviranim krstovima, ovom prilikom ne bih da se zamaram. U zemlji u kojoj main stream koalicija Tadić/Dačić/Dinkić/Jovanović, uz široku podršku građana, optimalno vlada, meni ništa drugo i ne preostaje, nego da budem na margini. To što se tim marginama muvaju i idioti, ne znači da se centralnim tokom muvaju pametnjakovići. Ja bih rekla, u stvari, baš na protiv ili čak tačnije: pa šta onda?) 

Policija, dakle, ne može preventivno da hapsi. Ona, naprotiv, može da stvori uslove da taj, koji je imao nameru a nije započeo svoj akt, od njega jednostavno odustane. Policija takođe mora biti spremna da reaguje onog momenta kada taj, koji je imao nameru, počne i da je sprovodi u delo, a ne da stvara preventivnu paniku.

U mom slučaju to je dosta jednostavno, ja ni ne znam gde je zgrada Vrhovnog suda, niti kako da nađem sudiju koja je izdiktirala i potpisala gnusnu presudu. Ne znam ni kako lepo izgleda. Osim toga, nisam još nikad nikoga pljunula, nisam sigurna da me nelagoda ne bi u poslednjem trenutku potpuno savladala. Mogla bih da opsujem i kažem da su korumpirani kriminalci i politički plaćenici, to da. Ali to, u principu, nije kažnjivo, osim po novom Zakonu o javnom informisanju. Tako da je stvar rešena.

S druge strane, iskustvo govori da huligani koji prete, vrlo često pretnje sprovode u delo. Lično sam prisustvavala poslednjem Gej Prajdu u Beogradu i videla uživo kako to izgleda kad batinaši biju, a policija pomaže. Podsećam da je tadašnji ministar policije bio Dušan Mihajlović, koji se zbunjeno ograđivao od svega, tako da niti jedan policajac, niti huligan, nije kažnjen zbog nasilja zabeleženog na mnogim snimcima i pred mnogobrojnim svedocima. (Sudski proces sam, naprotiv, zaradila ja, zbog svog nastupa na tribini podrške organizatorima Parade, a protiv nasilja i „javnih ličnosti“ koje to nasilje relativizuju. Uzgred, vidim da tih imena nema među ovogodišnjim podržavaocima kontra-parade. Znači, nešto su naučili i društvo je time na neki način evoluiralo. Vidite da ipak Parada služi nečemu.)

Ministar Mihajlović se, o iznenađenja, i taj put obrukao a policija pokazala u svom punom sjaju. Ovaj sadašnji ministar je zato odlučio da nam pokaže da je bolji od onog Đinđićevog. On je moderan čovek, evropskih shvatanja, baš slučajno nije u zemlji kad se Parada održava (idu negde, on i kofer), ali će da komanduje akcijom „zaštite učesnika”. Tako, uživljen u ulogu Edgara Huvera, ne bi o politici, ali bi o „nebezbednosti“. Pa svojim nastupima perfidno doprinosi opštoj panici i nelagodi, najavljujući nasilje, opštu nebezbednost, opasnost „i na potuno suprotnim krajevima grada“, mogućnost da se batinaši infiltriraju i među „obične ljude”, po kafićima, restoranima, na ulicama koje nemaju veze sa mestom događaja. Drugim rečima, u nedelju zatvorite decu u kuće, čitav grad je nebezbedan. Ne mrdajte napolje, spustite roletne, ćutite, gledajte svoja posla i čekajte da prođe. Baš kao i za banalno pomračenje sunca 2000. ili mnogo važniji, čini mi se, ključni deveti mart 1991.

Ostanite, brate, kući, za „svaki slučaj” i za „ne znam ja...”.

Opet drugim rečima, Parada ponosa nije vaša briga. Šta ima da se mlatite po ulicama, da rizikujete telesne povrede ili psihičke traume, to nije vaša bitka, to nije vaša tema. Niste vi protiv, ali društvo nije zrelo, niko vam ne brani, ali ako baš hoćete, njegovo je da vam kaže koliko je opasno. A on će, Edgar Džej, da lično predvodi sve raspoložive kerove i da svojeručno odbrani grad od opasnosti koja se nadvila.

Nema tu politike, to je zdrav razum. Šta onda i vi ima da se bavite politikom, navuci brate zavesu i gledaj svoja posla. A dok do „pedera i lezbejki stignemo, mnogo još drugih važnijih stvari ima da se reši”.

E, pa ja ne mislim tako.

Parada ponosa je i moja parada, nemam nameru da pravim nikakvu ogradu „ja nisam to, ali podržavam”, jednostavno i bez ograde - naravno da podržavam. Jer prava manjina su i moja prava, kako god da se ta manjina zove. Pa i kad smo palili sveće za pobijene u Srebrenici, nismo se ograđivali – ja nemam tamo nikog ubijenog, ali ipak da se čuje moj glas - ne razumem zašto sada građanska javnost relativizuje ovo pitanje i shvata ga drugačije od drugih.

Nije vreme? Jeste, vreme je.

Nije neophodno? Baš je neophodno!

Opasno je? Zato i jeste vreme i baš zato i jeste neophodno.

A opasno je i zato što osećanju opšte opasnosti doprinosi i vice-premijer, svim svojim izjavama. Vicepremijer koji će sigurno ostvariti odličan rezultat na idućim izborima, mnogo bolji nego poslednji put. I ostati na vlasti za još mnogo dugih srećnih godina. Uz malu pomoć prijatelja, naravno.

A vi dobro znate kojih.

PS: Obaveštavam Dragoljuba Žarkovića da slobodno može da nastavi da preštampava delove mojih tekstova u svim svojim kolumnama, u ama baš svim dnevnim i nedeljnim listovima u kojima tezgari, sevap je.

Neću se pozivati na VSS Zakon o Tijaniću, kojim je od sada valjda svima zabranjeno da se javno izgovorena reč citira bez dozvole autora iste. Ili to važi samo za onog čijom je obećanom smenom već dva puta LDP opravdavao učešće u koaliciji na vlasti?

Ako to važi i za nas ostale, onda kolumnista Žarković ima moju dozvolu da me, od sada pa za uvek, citira gde hoće i koliko hoće. Ili barem dok ga jednom učitelj Tadić, strog, ali pravedan, ipak ne primeti i sve njegove napore da iz srednjih pređe u prve klupe, konačno pošteno ne nagradi.

Peščanik.net, 17.09.2009.

Mala zelena knjiga - Zašto je Tadić ispoštovao Gadafija?

Uz orden kojim je Moamer el Gadafi počastvovao jedinog evropskog predsednika koji je prisustvovao obeležavanju četrdesetogodišnjice državnog udara u Libiji, Tadiću je prema protokolu pripala i jedna mala knjiga. Manifest svoje vladavine pukovnik nesebično poklanja verujući da može biti višestruko koristan, da na primer našem predsedniku pomogne da razume - kako se na vlasti ostaje 40 godina.

“Zelena knjiga” je kratko štivo, napisano po ugledu na Maovu “Malu crvenu knjigu”, čita se lako i iako nije jednostavna za razumevanje, jer ni logike ni konzistente misli u njoj nema, ipak je važno za razumevanje suštine vladavine čoveka kome je Tadiću bila čast da ode na jubilej.

Mrzi vas da čitate? Mene ne. I evo šta sam tu našla.

Izborna matematika

Ukratko, demokratija za Gadafija ne postoji, ona što se na Zapadu naziva tim imenom, u suštini je diktatura. Jer, iako neki izabrani predsednik neke demokratske zemlje, na fer izborima pobedi sa 51 posto glasova, on ipak nije izabrani predstavnik svih, posebno ne velikog dela građana koji nisu glasali za njega – u najmanju ruku 49 procenata njih. U realnosti, ta podrška je još manja, jer svakako čitava zemlja ne izlazi na glasanje, već je izlaznost, na primer (kada je odlična) oko 70 posto, sledi da sa svojih 51 procenata glasova, predsednik zapadno-demokratskog tipa zapravo ima samo nešto više od 35 procenata podrške ukupnog stanovništva, pa time nametnuto vlada velikoj većini svojih sugrađana, koji uopšte nisu ni glasali za njega. Zato je za Gadafija, zapadna demokratija – zapravo obična prikrivena diktatura. I zato su izbori nepravedni, nepotrebni i vode suprotno od volje naroda, samim tim ih treba i ukinuti.

To oko izbora vođe.

Nema afere. Nema sukoba. Nema razočarenja. Ovim rečima je Biljana Srbljanović juče u razgovoru za „Novosti“ pokušala da spusti zavesu na javno iskazano nezadovoljstvo protiv Liberalno emokratske partije, čiji je član.

Zašto ste digli glas protiv LDP-a, navodeći da se stranka distancirala od vas?

- Ne treba od toga praviti bilo kakvu aferu. Samo sam htela da objasnim svojim glasačima i medijima gde sam i šta radim posle izbora. To nije bilo nikakvo iznenađenje za stranku. Sve to što sam napisala saopštila sam Političkom savetu, Predsedništvu i predsedniku stranke.

A jeste li zažalili zbog kandidature za gradonačelnika, pošto ste predočili da niste imali podršku stranke u predizbornoj kampanji?

- Nisam apsolutno. Opet bih prihvatila tu kandidaturu.

Očekivali ste da dobijete poslanički mandat u parlamentu ili bar odborničko mesto u Skupštini Beograda. Ocenili ste da ste ih pošteno izborili..?

- Odluka o tome ko će biti odbornici je doneta pre 4-5 meseci i tu više ja nisam bitna.

Sudeći prema mnogim stavovima koje ste javno izneli može se zaključiti da ste ipak razočarani odnosom LDP prema vama nakon izbora?

- Nisam razočarana. Nema tu mesta ni za razočarenje, kao što nema mesta ni za sukobe. Niti postoji neka sakrivena potpriča.

A jesu li vas Čeda i LDP izneverili pošto ste otkrili da vas je stranka marginalizovala, skrajnula, sklonila ...?

- Ne želim preko medija da se prepucavam na taj način i govorim o tome da li me je neko izneverio. Nema tu nikakvog ličnog diskursa između Čedomira Jovanovića i mene. Sve je u redu. Svi se volimo.

Zašto ste onda sve ovo uradili?

- To je deo javne intelektualne političke rasprave, a imala sam i obavezu prema svojih 200.000 birača.

Ukoliko bi vam LDP sada ponudio neku funkciju, da li biste je prihvatili?

- Sebe smatram veoma politički angažovanom. Ali, nemam takvu političku ambiciju.

Napisali ste i da vas je stranka izbrisala. Jeste li vi i dalje član LDP?

- Ne napuštam LDP.

Posle svega, šta mislite o LDP?

- LDP je i dalje najbolja partija u Srbiji.

Uprkos mnogim čuđenjima, argumentovanim objašnjenjima, neodobravanju dobronamernih i "dobronamernih", iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram – iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim. Osim toga, uvek su me posebno iritirali oni zgađeni nad srpskom političkom scenom (njima je, valjda suđena, neka druga, «finija»), oni što su spremni da imaju čvrsta uverenja, a da tim povodom ništa nikad ne naprave, osim da se podsmevaju tuđim pokušajima i sa velikim zadovoljstvom govore o tome kako su «ovde promene nemoguće».

U nekoliko nastavaka, protekle nedelje, Slobodan Antonić sa Filozofskog fakulteta (kako se za ovu priliku potpisuje), objavio je tekstove o meni i mom dramskom stvaralaštvu, tačnije o jednoj sceni, jedne drame – "Pad". Dramu sam napisala 1999. godine, prvo izvodjenje doživela je neposredno pred pad Miloševića i igrana vrlo kratko, sa ograničenim uspehom kod veoma malog broja gledalaca, u beogradskom Bitef teatru, godinu dana kasnije. Premijera je bila tokom Bitef festivala, 2000. godine, samo dva dana nakon izbora koje je Milošević izgubio, dok je policija kontrolisala ulice, a DOS pokušavao da mobiliše građane da odbrane svoju izbornu volju i, uprkos njemu samom, dovede Koštunicu na vlast. Ova predstava, u režiji Gorčina Stojanovića, sa genijalnom Mirom Karanović u glavnoj ulozi, živela je vrlo kratko i ljudi je nisu voleli. O tome sam već pisala na svom nekadašnjem blogu u aprilu prošle godine. Tu sam i objavila tu, desetu scenu iz drame, koja je Slobodana Antonića sa Filozofskog fakulteta, inspirisala da, nešto više od godinu i po dana kasnije, objavi feljton.

Antonić, docent na predmetu opšta sociologija, u Glasu javnosti, ispisuje stranice kojima osporava moje umetničke i intelektualne kvalitete, uglavnom reciklirajući ono što su srodni mediji, pa i sam Glas Javnosti, već odavno objavili, pre dakle gotovo deset godina. Ukratko, autor tvrdi da su mi moji napadi na crkvu (koju docent piše velikim slovom, baš kao što se nekad pisalo P od partija ili M od maršal, a za osmi mart i M za majka) doneli međunarodnu slavu i svetske nagrade, zatim da mrzim Srbe i svoje junake, blatim Nikolaja Velimirovića, kojeg u svom delu ponižavajuće nazivam prosto "pop".

24.07.2008 . Biljana Srbljanović, Danas

Partnerstvo sa Ivicom Dačićem nije ništa gore od partnerstva s Koštunicom. Štaviše, barem je neko iz SPS-a odgovarao za neke kriminalne akte, ubistva i zločine, a iz DSS-a još niko, što, verujem, ne znači da neće.

Hapšenje Radovana Karadžića prvog radnog dana preuzimanja BIA iz ruku DSS-a govori da je konačno došlo vreme da se predsednik države ogradi od zloupotrebe vojne i civilne tajne policije, što je, uz Tadićev prećutni pristanak, bila praksa njegovog dosadašnjeg glavnog političkog saveznika. Mi, i kao građani i kao predstavnici parlamentarne stranke, moramo mu pružiti punu podršku u tome, ali i pritiskati da se sada ne stane.

Ostala su još dva begunca, koja moraju biti uhapšena i isporučena Hagu, ali to nikako nije sve. Nama predstoji i velika reforma čitavog pravosudnog sistema zemlje, stvaranje profesionalnih i zakonskih uslova u kojima se ljudi neće hapsiti uz pompu i tv kamere, pa biti puštani koji mesec kasnije bez ikakvog objašnjenja - poručuje u intervjuu za Danas Biljana Srbljanović, dramska spisateljica i, posle saopštenja rezultata izbora 11. maja, članica Liberalno-demokratske partije. Ovo je pvi intervju Biljane Srbljanović dat nakon njene kandidature za gradonačelnicu Beograda, kada je kao nestranačka ličnost predstavljala LDP.

Pitaju me svi, kako to da sam se odlučila da uđem u ovu trku? Kako to, pa šta mi to treba, pa što da se tako dajem? A ja, ne samo da sam se odlučila sve da dam, i ne samo da mi je to čast - da budem vaš glas, glas normalnih, običnih, poštenih ljudi, već bi me sram bilo da nisam, da sam i dalje ostala po strani, vas da napadaju, da vas vređaju, blate, ugrožavaju, teraju iz zemlje, a ja da gledam.

Da moj grad Koštunicine organizovane policijske horde ruše i pale, huligani da vam provaljuju u prostorije, privatne stanove, njihovi tabloidi da vas prljaju, da o vama lažu, da prete deci, porodicama, da vas tuku po cvećarama - a ja da ćutim? Pa kako to?

1. Kako rešiti problem svakodnevnih saobraćajnih gužvi?

Moj plan je donošenje saobraćajne politike koja objedinjuje poboljšanje javnog prevoza, bolje iskorišćenje i povećanje kapaciteta infrastrukture, kontrolu i naplatu pristupa i parkiranja „kritičnim“ zonama.

Tako na primer, mera uvođenja šinskog sistema velikog kapaciteta mora biti praćena odgovarajućim parkiralištima, reorganizacijom linija drugih vidova, usklađivanjem i regulisanjem komplementarnih linija, sređivanjem pešačkih prilaza. Nedopustive su situacije u kojima su naprimer ulice Vojvode Stepe ili Bulevar zakrčene desetinama nepropisno parkiranih vozila, ali sa druge strane pre rigoroznih kazni se mora obezbediti parking prostor za ta vozila.

Šinski saobraćaj će smanjiti broj autobusa na ulicama, a uklanjanjem velikih vozila - kamiona, šlepera iz gradskog jezgra će se sprečiti gužve koja ova vozila prouzrokuju.

Za to nam je potreban završetak obilaznice oko Beograda, na čemu ću ako postanem gradonačelnica insistirati svakodnevno, ali i popravka postojećih mostova i što hitniji početak izgradnje mosta preko Ade.

Biljana Srbljanović, kandidatkinja Liberalno demokratske partije za gradonačelnicu Beograda, govori e-Novinama o kampanji, takmacima, mogućim koalicijama, Vojislavu Koštunici...

Kako Vam izgleda ova predizborna kampanja u poređenju sa, recimo, kampanjama u Francuskoj gde ste proveli deo života? U čemu je suštinska razlika?

Suštinska razlika je ta što ovde građani i birači nemaju jasno formulisane potrebe i izborne želje, zato još biraju na osnovu demagoških obećanja ili na osnovu kritike. Građani ovde nemaju jasno definisane potrebe van partijske ili ideološke podele. Ta podela postoji i u inostranstvu: recimo, republikanci u Americi neće nikada glasati za demokrate, to se podrazumeva; u Francuskoj su levica i desnica jasno razdvojene. Ali takvi birači su manjina, većinsko glasačko telo su ljudi koji se opredeljuju prema svojim potrebama. Jedno veliko centralno glasačko telo definiše odluku o svom glasu vrlo odgovorno i na osnovu potreba. Ovde ljudi imaju samo jasnu viziju da loše žive, a nemaju jasnu soluciju za to. U takvoj situaciji građani se opredeljuju na osnovu neutemeljenih obećanja.